Nepoznata cena spomenika despotu Stefanu Lazareviću

Delu javnosti zasmetala je neobična praksa da se memorijalno obeležje srednjevekovnom vladaru podiže po dva puta u glavnom gradu, na mestu koje se mnogima ne čini kao najbolji izbor, a ljutnju javnosti izazvala je i činjenica da je, opet, u tu svrhu posečeno i jedno drvo.

Već uobičajeno, troškovi, planovi i realizacija ideje prošla je potpuno van vidokruga ali i mišljenja i želja građana.

Za razliku od prošlog podviga aktuelne vlasti, spomenika Stefana Nemanje na Savskom trgu, čija će cena ostati misterija još neko vreme, u ovom slučaju javnost je, ipak tek površno, uspela da od umetnika čuje da je on, za svoj angažman, dobio „valjda 20.000 evra“.

Osim već ustaljene netransparentnosti koja prati gotovo svaki gradski projekat u Beogradu, sagovornici Danasa su najnoviji spomenik, ali i sve slične aktivnosti i urbanističko-istorijske ideje beogradskih čelnika ocenjuju kao „megalomaniju“, ali i revidiranje istorije i tendenciozno brisanje savremenih istorijskih događaja i ličnosti iz kolektivnog sećanja.

– Ono što oni stalno govore, vraćajući se u prošlost, afirmišući te ličnosti iz istorije, mislim da današnje generacije treba da znaju šta je despotija i šta je despotizam, i da znaju ko je bio Stefan Lazarević i Stefan Nemanja, a ne da se utrkujemo u tome da se umnožavaju spomenici, da ih bude na svakom mestu gde može u Beogradu, kaže penzionisani profesor Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski.

On dodaje da vlast nastoji da se potisne sve što ima veze sa Drugim svetskim ratom, sa Jugoslavijom i da se uz jak nacionalistički naboj u svest ljudi ukucaju potpuno nove, drugačije vrednosti, „a one su retrogradne i vraćaju nas u prošlost“.

Veljanovski kaže da u gradskom budžetu nije bilo stavke o finansiranju izgradnje spomenika Stefanu Nemanji, ali da za ovaj spomenik nije siguran i da ne zna odakle su obezbeđena sredstva.

– To su stvari koje apsolutno ne bi smele da se kriju, jer se radi o javnom novcu, nebitno da li je izdvojeno iz republičkog budžeta, kao za Stefana Nemanju, ili za despota Stefana Lazarevića iz budžeta grada Beograda. Oba su javni novac i trebalo bi da se do poslednjeg dinara zna koliko je dato, zaključuje Veljanovski.

Milena Zindović, arhitektica koja je projektovala memorijalni trg Stanislavu Vinaveru u Šapcu, kaže za Danas da „nije uobičajeno da se jednoj ličnosti postavljaju dva spomenika“.

– Stefan Nemanja je stvarno kontroverzan na sto načina. Opet, nisam umetnik, nisam vajar, tako da je za moj lični ukus to previše konzervativno, u smislu likovnog izraza i retko koji spomenik mi u poslednje vreme odgovara estetski, nekim mojim načelima. Ima i drugih, savremenijih načina da se nešto obeleži, ali očigledno se radi o nekoj vrsti kulturne politike koja sada zastupa taj konzervativni figurativni pristup, navodi Zindović. Ona ističe da modernije izgledaju skulpture koje su napravljene posle Drugog svetskog rata nego ove koje sada nastaju poslednjih godina u Beogradu.

Od Drugog svetskog rata naovamo vlast po nekoj svojoj ideologiji bira svoje heroje, nama je jasno zašto oni to rade i opet na taj način šalju neke poruke javnosti.

Sa druge strane, mislim da smo mi kao javnost tu oštećeni, jer neki delovi naše prošlosti ostaju nepoznati za šire narodne mase.