„Leto je. More je. Hladno je. Toplo je“
Pesnička zbirka Jasmine Topić („Plaža Nesanica“, „KC Novi Sad“, 2016) otpočinje morem. Na razne načine, morem. Zato je letnje doba pravi čas za pisanje prikaza ove knjige, a foto-prilozi koje nalazimo u njoj samo doprinose na dokumentarnosti slike i simbola mora. Prikaz nije forma koja pobuđuje potrebu za čitanjem, više kao da zahteva i nameće prisustvo, i zato ćemo vrlo esejistički pristupiti ovoj poeziji. Ovo je Jasminina šesta knjiga po redu, ali nećemo se osvrtati, knjiško-književnoteorijski, na njen dosadašnji rad, za koji se mora istaći da je bogat i uspešan, jer za ove redove sve to nije toliko presudno važno. Ovo je pokušaj ronjenja u nepoznavanja konteksta. Ono što nam poezija ispred nas saopštava nepatvoreno.
Ovom knjigom pokušajte da šetate kao da istražujete tzv. devičanske plaže. Tu ima divljine, ima i pitomine, dosta nostalgije i poštenja prema velikim temama kao što su razilasci, ponovni susreti, samoća, nedovoljnost, bol, i drugo. //Hajde da plivamo, kaže, ili da otputujemo, pa da potonemo //, umesto poziva na ples, ovde imamo poziv na plivanje, putovanje i potonuće (da li je to, zapravo, sve vrlo slično?). Na plaži smo i takav poziv sasvim je primeren. Nesanica je naziv te plaže, ali bi ovde „nesanica“ mogla da se shvati i kao atributiv, kao posebno određenje plaže, ili čak određenje vrsta nesanice. Kakva nesanica? Pa, prilično beskonačna ili bar nepregledna. Izraziti ono što smo (do)živeli: to je nepregledan prostor za budnost. Budnost i percipiranje realnosti, koja se pretače u ono što more predstavlja za mnoge od nas. More kao oličenje slojeva vremena, pa i slojeva u sećanjima, ili željama. //Sad si na pogrešnom mestu, u sebi//, ili na pogrešnom mestu – u sebi, sopstvo svakako ima svoju geografiju kojom se može i zalutati. Zato nailaze pitanja… //Kako se sad piše ostavljam te? (…) Kako se sad piše poznajem te? (…) Kako se sad kaže: Možda treba da se vratimo kući? //, zaista, kako se sve to kaže? Iako Topićeva meša svakodnevicu i banalne situacije sa metaforikom, ipak, ostaje neizreciva dobrim delom sva ta nepreglednost plaže nesanice.
„Često tražim tu sobu“, lirski glas se poverava čitaocu, nudeći pritom svoja putovanja po gradovima, predelima, pesništvu. Osim Virdžinije Vulf, tu je i Ezra Paund, „Mesto srca“, tu je galerija nepoznatih lica, „novouspostavljenih utvara“, odjeka, fotografija i reljefa. Dosta narativan način, raspričan, voljan da nam kaže da je sve to, „circulus vitiosus“ istina i grešaka, potrebno da bismo prepoznali zastrašujuću lepotu (mora?). //Nastavljaš li? Dalje?//, kao da se posle nastavljati očekuje prirodni nastavak „dalje“, ali ne, možda i ne. Možda nastavljanje ne podrazumeva dalje. Tome nas, nema sumnje, uči poezija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.