Nepremostiv je jaz između reči i stvarnosti

Otac je otišao u penziju kao glavni inspektor za artiljeriju u JNA koristeći sa majkom dvosoban stan do kraja života. Bratu i meni je davno pre toga rekao da sami svojim radom treba da stvorimo krov nad glavom. Dovoljno je to što nas je školovao. Poštovala sam njegovu skromnost i čestitost. Zato mi je grabež koji je donela kontrarevolucija (tranzicija) odvratan. Sigurna sam da grabež nikad i nikome nije doneo sreću.
Sa drugaricom ovog puta krećem iz Baderne u istraživanje Umbrije. Pre puta sam iščitavala nekoliko poslednjih brojeva Jutarnjeg lista.

Vidim da još nije kraj sa raspadom Jugoslavije. Novoizabrana vlast u Italiji problematizuje Osimske sporazume, postavlja pitanje ratne odštete, fojbi (bezdanica u koje su bacani leševi ubijenih na kraju Drugog svetskog rata). Putujemo do Ferare s nadom da ćemo naći prenoćište i obići muzeje i palate ovog renesansnog grada. S prenoćištem ne ide na stari način. Morale smo da ga potražimo preko platformi, da uključimo navigaciju na telefonu i poslušno pratimo upute. Uspelo nam je. Osećam se kao dinosaurus, izmiče mi vreme brže no što uspevam da ga pratim.

Petak, 21. oktobar

Ferara je u niziji, na rukavcu reke Po, okružena plodnim njivama, poljima i šumama, ima i industrijskih pogona, ali ne ruže izgled grada. Staro gradsko jezgro čine renesansne građevine od kojih su mnoge dograđivane sa gotičkim i baroknim elementima. Da nema bistroa, radnjica sa drangulijama i suvenirima bilo bi kao da smo ušle u srednjovekovni renesansni grad. Gradske zidine – očuvane, duge devet kilometara iz XV i XVI veka odaju brigu sugrađana. Sve ostalo je prilično zapušteno. Od 1995. staro gradsko jezgro Ferare je pod zaštitom Uneska kao kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Na trgu Savanarola njegova mermerna statua blizu kastela Estenca. Vreme izmiri i najljuće protivnike. Dominikanac Savanarola je uzdrmao papsku vlast osporavajući joj pravo na supremaciju („ključevi nisu dati Petru nego Crkvi“, „papini oprosti su bezvredni“). Sud inkvizicije pod papom Aleksandrom VI Bordžijom ga je osudio na smrt vešanjem, spaljivanjem i potom bacanjem pepela u reku 1498. Ipak ideje Savanarole su ostale da žive. Prihvatile su ih kasnije reformatorske crkve.

U tom mračnom zlokobnom kastelu Estenca lutala je Lukrecija Bordžija, čija zla kob obeležava živote mnogih devojčica i žena. Vreme je da se prestane sa eksploatacijom mučnih incestuoznih iskustava prelepe devojčice Lukrecije koja je umrla mlada na nekom od porođaja. Počiva u manastiru Corpus Domini zajedno sa svojim mučiteljima. Ne treba smetnuti s uma da tamo gde je jedan incest verovatnoća da ih ima još u toj familiji je velika.

Put do Peruđe vodi pored jednog od četiri najveća jezera u Italiji – Trazimenskog jezera. Šaš i voda kao da su odvajkada tamo, a i danas se na svim vojnim akademijama detaljno proučava Drugi punski rat (218-211. pne) i nema akademca koji nije kliknuo Hanibal ante portas. Elem, odsutna bitka vođena je na obalama Trazimenskog jezera. Hanibal je sa ogromnom vojskom prešao Alpe, Iberijske planine, deo Apenina, sve sa konjicom i slonovima, da bi izbegao Rimljane na moru gde su bili neuporedivo jači od Kartaginjana.

Kad je stigao do Trazimenskog jezera, pripremio je zamku koja je važan deo istorije ratova: poslao je brojne izvidnice da pale vatre daleko od Trazimenskog jezera, a glavninu vojske je rasporedio po brdima i šumama oko jezera. Sačekao je da Rimljani upadnu u klopku. Zanimljivo je kako se o ovoj bitki pisalo kroz istoriju. Rimski istoričar, Polibije tvrdi da su rimske legije izgubile više od 70.000 legionara.

Ovom jezivom brojkom trebalo je uplašiti Rimljane i probuditi želju za osvetom. Potonji istoričari brojku smanjuju na 45.000, a u savremenoj literaturi se pominje deset do petnaest hiljada poginulih Rimljana. Tek, ako se prati samo tok ovog rata vide se svi ratovi na kugli zemaljskoj. Ništa se nije promenilo osim ubitačnosti oružja. A što Hanibal ne uđe u Rim? Pa, i njegove trupe su imale gubitke. Igrao je na sigurno.

U Peruđu smo stigle za dana. Hotel Rozalba po našoj meri, ušuškan tik uz pokretno stepenište kojim se kroz tvrđavu Paolina dospeva u centar Peruđe.

Subota, 22. oktobar

Peruđa je neobičan grad, kombinacija prastarog i modernog. U staro rimsko gradsko jezgro znalački su ugrađeni ostaci još starijeg etrurskog grada. AUGUSTA PERUSINA – na etrurske vratnice grada rimski car je samo udario vlastiti pečat. Druge raskošne etrurske dveri su kao ukras okačene na gradske zidine. Etrurski bunar funkcioniše kao turistička atrakcija.

Arheološki muzej izlaže ogroman broj kamenih urni iz etrurskih grobova i nameštaja iz grobnica. U predgrađu Peruđe je još 1840. otkriveno dvestotinak etrurskih grobnica. U jednu od najvećih je moguće ući, pored nekih prošetati, pa ko ima petlju nek zaviri. Najzanimljivije predmete pretežno od crne keramike (bukero), terakote i kamena moguće je videti izložene.

U Staro gradsko jezgro Peruđe se ulazi pokretnim stepenicama, liftovima, metroom, ali ni sva ta moderna tehnika ne spašava od pešačenja. Razlika u nadmorskoj visini od podnožja do Trga Italija ili katedrale je 250m. Iz Peruđe je Duče krenuo 1922. u Marš na Rim, a u Palacu pena je postavljena sjajna izložba umbrijskih futurista. Marineti je slike objavljivao i u našem Zenitu.

Nedelja, 23. oktobar

Asizi je u srcu zelene Umbrije. Izdaleka se prepoznaje po ogromnim crkvama. Najveća od njih je zapravo sastavljena od tri crkve: kripte sa posmrtnim ostacima Sv. Franje Asiškog, donje i gornje crkve. Sve je u jednom zdanju, građeno i pregrađivano vekovima. Oslikano Đotovim freskama. Čitav život Sv. Franje Asiškog prikazan vizijom i rukom umetnika koji se smatra pretečom renesanse.

Sve istorije umetnosti period renesanse počinju slikom Sveti Franjo propoveda pticama. Visoko u brdima iznad Asizija eremitske ćelije, pećine, mali zakloni od snega i vetra, kameni ležaj na kome je spavao Sveti Franja, crkva Sv. Damjana u kojoj je, prema legendi, pred drvenim krstom imao viziju da mu Isus poručuje da obnovi crkvu.

Hiljade posetioca svakog dana, sitan biznis sa velikim svećama u kripti (pred kriptom vernici ubacuju novac u kasicu, uzimaju sveću i polažu je u korpu pred grobom sveca, pretpostavka je da će te sveće negde goreti samo takvog mesta nema), prodaja suvenira, verskih knjiga i brošura… Sve to je daleko, rekla bih čak suprotno od onog čemu je Sveti Franjo posvetio život. Jaz između reči i stvarnosti nepremostiv.

Ponedeljak, 24. oktobar

Spoleto, na jugoistoku Umbrije, grad sa desetinama crkava. Skromne romaničke pojave, oratorijumi (samo mesta za molitvu), longobardska crkva San Salvatore, uvrštena u Unsekovu svetsku kulturnu baštinu, Katedrala Santa Marija Asunta, eremitska crkva San Džulijana u šumi Monteluka… ek su deo crkava koje imaju i umetničku vrednost.

U katedrali nisam uspela da dođem u blizinu freski Fra Filipa Lipija iako sam u nekoliko navrata to pokušala. Neprestano su održavane mise, crkva je u jednom trenutku bila puna dece, čak beba u kolicima. Imala sam utisak da crkva uzima suviše prostora u životu zajednice.

Moja drugarica sve vreme sledi trag Geteovog putovanja u Italiju krajem XVIII veka. Namučili smo se da pronađemo mali rimski hram (Temple de Campello sul Clitunno). U Asiziju je, takođe, Gete svu pažnju usmerio na Minervin hram pretvoren u katoličku bogomolju a odbio je da obilazi nakićene crkve pune zlata i kristala. Rekla bih da ga je odbijala raskoš crkava uz priče o isposništvu, vrlini siromaštva i skromnosti.

Do starog gradskog jezgra Spoleta stiže se sa tri strane gradskih zidina pokretnim trotoarima. U Peruđi pokretne stepenice, u Spoletu pokretni trotoari u Todiju i Orvijetu nas čekaju žičare. Izgleda da se gradovi međusobno nadmeću kako da privuku turiste.

Utorak, 25. oktobar

Pre no što smo napustile Spoleto, otišle smo da vidimo crkvu Sv. Petra poznatu po bareljefima na fasadi crkve. Odolevaju stolećima. Iako datira iz XII veka i ona je nikla na temeljima antičkog hrama. Istorija crkava sledi logiku ratnih pobednika. Počelo je da mi smeta što poput hodočasnice danima obilazim crkve, a zakleta sam ateiskinja. Putujemo ka gradiću Todi sporednim putevima.

Svi glavni putevi vode za Rim, a mi hoćemo popreko. U Todiju ne radi uspinjača, zamenjuje je lokalni minibus. Besplatan je. Iako te tehničke novotarije olakšavaju kretanje, ruže stara gradska jezgra. Od Todija duž reke Tibar smeštamo se uz jezero Korbara u agriturističkoj kući. Do Orvijeta ima desetak km, a boravak u prirodi je okrepljujući.

Sreda, 26. oktobar

Ostvarila mi se želja da detaljno razgledam jedan etrurski muzej. Prošle godine sam ostala ispred vrata muzeja u Kjuziju i u Kortoni. Nisu priznavali kineske vakcine. Primila sam Fajzera, ali sad niko ništa ne pita, ni maske ne nose. Sve su to hirovi političkih elita koje svako zlo koriste da učvrste svoje pozicije i prošire omrazu. Eto, sve sa kineskim vakcinama sam prokrstarila Evropu i, bez obzira na godine i komorbilitete, prošla bez kovida.

Autorka je novinarka i publicistkinja, dugogodišnja aktivistkinja ženskog pokreta