Neprijatelj broj jedan aktuelnoj vlasti po viđenju javnosti

Tako smo počinjali ispovedanje, najčešće emotivnih dešavanja, najboljem prijatelju, koji nas neće nikome odati, našem dnevniku tih godina u kojima smo stasavali u ljude.

Bilo je raznih naziva – spomenar, leksikon.

U osnovi je to zapis dešavanja tih dana, da se nekada setno podsetimo, a da tog trenutka sebi olakšamo dušu ili zabeležimo svoje ushićenje.

Ponovno čitanje sebe kroz zapise iz prošlosti uvek budi emocije, često daje mogućnost uvida u genezu našeg razvoja.

Bitna je ta spoznaja, jer samo promena nas vodi napred, promena znači da smo upili iskustva, korigovali sebe, da smo se prilagodili okolini ili pokušavamo da promenimo okolinu shodno našim saznanjima, težnjama i moralu.

Neobično je voditi dnevnik u mojim godinama.

U neuobičajenom trenutku. Svet je ugrozila pandemija SARS-CoV2 virusa.

Kao predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije našao sam se u žiži javnosti, jer SLFS ne ćuti.

Pre nego nam je epidemija zakucala na vrata, upozorili smo da zdravstveni sistem Srbije nije spreman da se suoči sa takvim izazovom.

Teško se funkcionisalo i pre epidemije. Istinu koju saopštavamo javnosti dovela nas je na metu vlasti i njihovih poslušnika.

S druge strane naše izjave i svedočenja su trag svetlosti za kojim žudi ono medija na srpskoj sceni koji još nisu potpuno porobljeni.

U ovih sedam dana, od 3. do 10. decembra, izdvojiću dva događaja koja iskaču iz uobičajene rutine, kovid intenzivna jedinica, mediji, ukradeno vreme za malo odmora.

Dva događaja

Trećeg dana decembra pisao sam otvoreno pismo predsedniku Republike.

Tri dana kasnije gostovao sam u Utisku nedelje.

Od oca Zorana i majke Nade, rodio sam se u Kraljevu.

Detinjstvo do polaska u školu provodim u selu Mrčajevci, odrastajući bez druženja sa decom, u patrijarhalnoj porodici sa svim negativnim manifestacijama iste.

U početku preplašen, okružen odraslima i na njih upućen, situacija me usmerava da skromnih godina postajem starmali.

U sudaru sa gradskim miljeom već formiranih odnosa počinjem da tražim svoje mesto.

Otežavajuća okolnost su česte selidbe, roditelji rastrzani u pokušaju da obezbede materijalnu sigurnost (rođen sam u kući koja tih dana nema novca ni za sapun).

Traume doživljene u porodici, dodatno potencirane ne pripadanjem nijednoj grupaciji svojih vršnjaka ispoljile su se mucanjem do petog razreda.

Tada negde kreće i moje aktivno angažovanje da ocu objasnim da majka nije džak za boksovanje, a okruženju da je ljubav uz razumevanje svake različitosti esencija života.

Do dana današnjeg traje ta moja borba.

Suprotstavljajući se autoritetu glavnog patrijarhata u porodici, naučio sam da dok su istina i pravda uz mene, a kasnije i uz činjenicu da sve što radim bude po zakonu, nema nikoga kome se ne sme suprotstaviti.

Otuda, ovoj vlasti postah neprijatelj broj jedan kako me vidi javnost ovih dana.

Došli smo do pisanja pisma predsedniku Republike.

„Ej, ko je taj mali Panić da se obrati njegovom veličanstvu, prvom u svemu od kad je Srbije?!“ Tako pretpostavljam da se percipira moje delovanje ovih dana.

Odgovor je, onaj isti koji je nekad znao da stane pred oca i kaže, ne možeš dalje! Naravno unapređena verzija, kovana i klepana svim životnim nedaćama kroz koje me život vodio.

Ovlašćeni pregovarač

Predsednik SLFS ovlašćeni je govornik i zadužen za pregovore sa Ministarstvom zdravlja.

Ne bih trebalo da znam ko je predsednik države.

Ali Srbija je ovo, sklona autoritarnim vođama još od Karađorđa, možda i ranije.

Lako se na ovu krvlju natopljenu zemlju primaju ti skloni da narod uvedu u krvave bajke.

Pa ovaj sadašnji je nekad izgovarao sto za jednoga!

Na Glavnom odboru sindikata rekoh da smo pobedili onog trenutka kad je dotični posle našeg iznošenja u javnost situacije u Novom Pazaru, situacije koja se može opisati kao humanitarna katastrofa, izgovorio ime sindikata i moje prezime u intervjuu na javnom servisu svih građana Srbije. U stvari tada je tek počelo.

Okarakterisan sam kao neprijatelj države, kao domaći izdajnik i strani plaćenik, neko ko po predsednikovim rečima želi da sruši državu i zdravstveni sistem u Srbiji. Reče i da su moja dela sramotna.

Oba roditelja su bili državni službenici.

Majka je od prvog dana do penzije bila medicinska sestra, viša medicinska sestra u Službi hitne medicinske pomoći u Kraljevu.

Ja evo dvadeset godina lekar u DZ i OB Kraljevo.

Vojsku služio za vreme bombardovanja naše domovine zbog jednog sličnog vlastodršca ovome danas.

Škola rezervnih oficira, jer mi roditelji nisu dali da se dobrovoljno javim u specijalne jedinice onih dana dok su moji vršnjaci ginuli širom bivše Juge.

Pucali su prozori na VMA dok su krmače padale u krug Vase Čarapića.

Zbrinjavali smo vojnike nastradale pored Dragiše Mišovića do onih koji su posle svega dolazili, uglavnom sa Košara da se zbrinu posledice i uradi rekonstrukcija gde je to moguće.

Opet je država (čitaj vlast) poslala najbolje što ima da strada u tuđim ratovima.

Opet je otac sa zebnjom ispraćao naslednika kuće, a majka sa suzama svog diku. Nažalost mnoge bez povratka. Srbijo, maćeho!

Poziv na javni duel

Nisam se sklanjao ni od puške, ali sam svoj patriotizam radije iskazivao činjenjem u korist svih naših građana i razmišljajući kako da se Srbija izvadi iz ključalog balkanskog lonca i postavi na noge, da nam ramena budu uz ramena ostalih evropskih zemalja, jer tu nam je mesto.

Učili su me da nacionalizam nije nešto loše, da je to ljubav prema svojoj naciji, a patriotizam prema svojoj zemlji.

Loš je šovinizam, on se zasniva na netrpeljivosti i mržnji prema drugima.

Tako se i ophodim, volim i branim svoje, razumem i otvoren sam prema tuđem.

Zato sam uputio poziv predsedniku Republike za javni duel, da dokaže svoje reči i optužbe, da me pogleda u oči i saopšti mi da rušim zdravstveni sistem ako sme, jer dokaze sigurno nema.

Zdravstvo je tema u kojoj smem sa svakim, a imali bi još o čemu…

Stub odbrane zdravstva

Zašto je drugi glavni utisak baš Utisak?

Malo je autorskih emisija tog tipa koje traju godinama.

Utisak nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Od vatrenih obožavalaca, preko onih koji cene autorku i voditeljku Oliveru Bećković, do onih koji imaju averziju.

Emisija se bavi životnim temama, često politički obojenim temama, uvek aktuelnim, najjačim utiscima prethodne nedelje.

Pre šest godina sam prvi put izabran za predsednika SLFS.

Tih dana smo bili podeljeni na tri grupacije, vlast je posle štrajka 2003/04. odradila posao pocepavši sindikat na dva dela, a potom 2009. dodatno usitnila jedini strukovni sindikat.

Tih dana je nastup na bilo kom mediju za predstavnike SLFS bio samo maštarija.

Zamisliti tada da će neko od nas dva puta biti utisak nedelje i još dva puta gostovati u emisiji bilo je ravno tome da budeš proglašen za ludaka.

Život je čudo.

Sve vreme se otvaraju vrata nudeći različite mogućnosti za putešestvija onih koji smognu hrabrosti da se otisnu na otvoreno more sa koga se obala ne vidi i ne sluti.

Ne otvaraju sva vrata puteve ka dobru.

Onaj što nam na ramenu čuči nudi da se ide na drugu stranu.

I uz njega stoji propaganda.

Ulepšava svoje ponude, obmanjuje, priziva u svoju vojsku.

Uvek je njegov put lakši.

Pažljiv treba biti kad se odlučujemo da zakoračimo ka nekoj nepoznatoj stazi.

To nas razmišljanje, dvoumljenje i bojazan često drži u mestu.

Overthinking što bi rekle generacije koje žive zoru svog postanja.

I da je bilo jednom, možda bi se moglo diskutovati o slučajnosti.

Ovako, čvrsti su dokazi da je SLFS sebe postavio kao jedan od stubova odbrane zdravstva u Srbiji i valjda još više svih građana našeg naroda.

Klanjam se mesu i krvi

Kada sam već kod Bećkovića, a ne mogu da ne pomenem svoju i svu decu ovog sveta, da citiram Matiju: „Jedan indijski pesnik u 21. veku pre nove ere napisao je: Nema veće sreće na ovom svetu nego kad se otac divi svom detetu, dok mu kapu skidaš i dok mu se klanjaš, osećaš kako i sam vaskrsavaš.“

Koliko emocija u meni bude ove reči, koliko je mudrosti rečeno u jednoj rečenici!

I to je sve što treba da znate o vaspitanju i odgoju dece.

Uspeli ste samo ako možete da kažete da skidate kapu i klanjate se vašoj krvi i mesu, vašem životu i ljubavi koje je postalo čovek.

Ima li blagodarnijeg osećaja?

I uvek kad razmišljam i osećam na kraju je jedna misao i emocija, tu smo da bi za života činili sve u našoj moći da zemlja koju ostavljamo svojim naslednicima bude pristojna i njihovog života dostojna.

Uz veliku verovatnoću da sam promašio temu pri pisanju ovog dnevnika i izvinjenje čitaocima za izneverena očekivanja, imah potrebu da sa vama podelim neke od intimnih misli, onih koje bude preispitivanja, koje imaju moć da zagreju jedno postaro, delimično okamenjeno srce.

Zbog sve naše dece sažetak svega bi mogao da stane u jednu rečenicu:

Aleksandre Vučiću, nećeš moći dalje!

Autor je predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije