Roman Rakova djeca vojvođanskog književnika Tomislava Ketiga, samo je na prvi pogled zavodljiva autobiografska priča. Ketig, čiji literarni manir je da se unutar teksta romana na trenutak izmakne i ponudi neko od mogućih tumačenja teksta, odnosno da uvede meta nivo u sam tekst, i sam navodi čitaoca/čitateljku na ovaj zaključak.

Roman Rakova djeca vojvođanskog književnika Tomislava Ketiga, samo je na prvi pogled zavodljiva autobiografska priča. Ketig, čiji literarni manir je da se unutar teksta romana na trenutak izmakne i ponudi neko od mogućih tumačenja teksta, odnosno da uvede meta nivo u sam tekst, i sam navodi čitaoca/čitateljku na ovaj zaključak. „Ovo jeste moja ispovijed, namjerno zamagljena što izmišljenim dodacima, što ispuštenim ili prekrojenim potankostima, ali je i povijest tih druženja, jer bez toga ni meni, a ni čitateljima ne bi bilo razvidno sve ono o čemu ću pisati kada dovršim ovu moju ispovijed, ali ne i pripovijest o druženju naše šestorke.“ (str. 7)
Biografske činjenice samo su tvar koja Ketigu omogućava krstarenje kroz vreme i omaž onima koje voli. Rekla bih da autor podrazumeva da je posle Prusta nedostatno samo „tragati za izgubljenim vremenom“, doseći „pronađeno vreme“. Ketigu je fiksiranje različitih dimenzija vremena unutar jedne čvrste literarne forme, kakva je autobiografski roman, tek mogućnost da uspostavi aksiološku geometriju osobnog kosmosa. U možda prvoj od fiksiranih dimenzija vremena, ili preciznije zaleđenog vremena, kako autor imenuje uspomene, Ketig otkriva vreme detinjstva – mapu odnosa, toponima, osećanja unutar koje i naspram koje se potom vrte sva ostala vremena. Beloj Crkvi se Ketig neprestano vraća, čak dva puta upriličivši poslednje zbogom. „A i nije mi bila namjera ispovjedati se već pričati vam o nečemu za što se ispostavilo kako je trajno kao pustinjska stijena, koju ni kiša ni mraz, niti rasline koje nagrizaju sve što dotaknu i na što padne njihovo sjeme ne podsjećaju na to kako negdje teče vrijeme.“ (str. 43)
Radeći na biografijama, utvrdila sam da je vreme detinjstva uvek ono na kome se ljudi najrađe zadržavaju, da se ličnost, identitet sabesednika najlakše otvara u tom vremenu. Prvi utisci o svetu koji nas okružuje, prva emotivna iskustva tvore nevidljivu mapu unutar koje ćemo raspoznavati dobro i zlo, blisko i strano, mapu čije mesto je osigurano. Detinjstvo je poslednje što iščezava iz naše svesti kada čula i razum počnu da trnu.
Ketig će vlastitu, ali i istoriju rodne Bele Crkve i svog zavičaja, koji je i Vojvodina i Jugoslavija i srednja Evropa, izvesti iz trenutka igre sa oblucima na obali jezerca koje je srce njegovog detinjstva i kultno mesto šest igrom prepletenih života dečaka. Dobro je vraćati se sigurnom mestu detinjstva. U njemu uvek ostane dovoljno energije da se smelo krene u život, čak i kad je svest o silaznoj putanji prisutna na svakoj stranici teksta. Šest dečaka će se razići, ali će čitavog života ostati povezani nevidljivim nitima istkanim u detenjstvu koje jeste ratno ali istovremeno i bezvremeno. Kad mi je Valtraud Švab, moja berlinska prijateljica, ojađeno pričala zašto je pobegla iz rodnog Minhena u Krojcberg, predgrađe Berlina tik uz Berlinski zid, navodeći kao nepremostivu prepreku da nastavi život u istom gradu sa članovima svoje porodice sreću na licu majke dok je govorila o vremenu rane mladosti, reč je naravno o Hitlerovom vremenu, ništa nisam shvatala. Valjda je trebalo da ostarim, pa je sve samo po sebi postalo jasno. Vreme detinjstva i rane mladosti je i pod strašnim istorijskim okolnostima obeleženo unutrašnjim događanjima – otkrivanjem tajni života, spoznajom bliskosti sa drugim, sa prirodom, prepoznavanjem vlastitih želja u tuđim očima. Istorijske nepogode pripadaju svetu odraslih. I zato, Ketigovo i detinjstvo njegovih drugova rat kao da nije kosnuo, kao da je prošao pored njih. Neki drugi pozniji ratovi uneće nespokoj u njihove živote, uzdrmati ih iz temelja ali i još čvršće međusobno povezati. Jer, zla vremena kojima pripada i vreme rata, uvek su prilika da se pored zla pokaže i dobro. („Rat je otac svemu, kralj svemu, jedne je izneo kao bogove, druge kao ljude“ – Heraklit) Dečačka belocrkvanska družina nije posrnula, ne spada u onu većinu hipnotisanu nacionalističkim ili nacionalnim, svejedno, izlazi na isto, snovima. Oni ne pripadaju onima koji će se „poslije, kada sijači mržnje nestanu kao crni gradonosni oblak, a njihovi sunarodnjaci se prenu iz lošeg sna početi pitati: što nam bi?“
Ratovi su prilika da se otkrije i neko drugo vreme, neka druga dimenzija vremena. Ali, i da se prošlost stavi pod lupu, da se sa stanovišta budućnosti, koja se na nesreću svih nas dogodila, sagledaju i prevrednuju predstave koje smo o vlastitom, jedinom koje nam je dato, vremenu imali. „Stigao sam do sedamdesetih godina i vraški se mučim jer otkrivam kako su sve moje ranije predodžbe o tom desetljeću blago rečeno bile problematične. Da bih ocijenio taj komplicirani period nedostajala mi je budućnost, nedostajala mi je posljednja decenija stoljeća. (str. 115)
Knjiga Rakova djeca zavređuje pažnju istoričara, posebno onih koji se bave drugom polovinom 20. veka. Vrlo kondenzovano i krajnje precizno u literarnom štivu nalazimo ocene savremene povjesti, nove sveže klasifikacije povjesnih zbivanja, temeljaca tih zbivanja i dakako korene našeg potonjeg svestranog propadanja. Zatvarajući krug romana Ketig dodaje kariku koja je nedostajala. U Švajcarskoj bolnici, u liku profesora koji brine o njegovom bolesnom telu prepoznaje dečaka iz belocrkvanskog komšiluka, sa kojim se igrao, malog logorisanog, pa proteranog Nemca, Valtera Kuna. Sa njim će otići do Bele Crkve da joj po drugi put kaže zbogom. Životni put malog Kuna otvara pitanje da li se budućnost otvorila samo onima koji su otišli odavde i zašto je to tako. „Politika, razmišljam. Akademija znanosti. Crkva. I one imaju vremena na pretek. Ali drugačijeg. Prošlog. Vrte se u njemu. I nama ga nude. To je to vrijeme s kojim ne znamo što bismo počeli, jer nama je do budućnosti, a ne do prošlosti. Sjećam se i ja prošlosti, ispravljam se, i pišem o njoj. Ali ne o onoj njihovoj koja zapravo nikada nije postojala, sem u hagiografijama i epskim pjesmama. Aha, do budućnosti vam je! – rekla bi nam ta gospoda, kad bi nas čula. Tko želi budućnost neka samo izvoli: van iz zemlje! Mnogi su ih poslušali. Mi, koji smo ostali, postali smo zaustavljeni ljudi. Ljudi u vremenu koje je sada samo tisućljetna ljuska u kojoj više ničega nema, jer sve što je činilo njegov sadržaj je mrtvo i svi koji su u njemu živili su mrtvi.“ (str. 95) Ti, koji su otišli, bez svoje volje i krivice, postaju poslednja nada u vremenu sa kojim ne znamo šta bismo počeli.
Propušteno vreme, ono koje nismo razumeli, koje je nepovratno iza nas, nažalost, Ketig vezuje i za Vojvodinu kojom se bavi opisujući sudbine njene dece. „Vojvodina je imala šansu, jednu jedinu i neponovljivu šansu u listopadu devetsto osamnaeste, u državi SHS, prije nego što su se i Novi Sad i Zagreb i Ljubljana velikodušno bacili u ralje Karađorđevićima. Toga više nema. I nema više europske Vojvodine. Novi Sad može zidati lijepe građevine, kititi se i kočoperiti, ali to više nikada neće biti Novi Sad tvog i mog djetinjstva.“ (str. 105) Ono što ostaje vojvođanskom intelektualcu u trenutku sadašnjem je virtuelno vreme. „Poslušao sam, dakle, Jelenu, jer sam osjetio kako, stvarajući taj usporedni svijet, sagrađen od slova, gradim sebi utočište, a uz put se i lijepo zabavljam. Hvatam sebe kako o likovima svog romana razmišljam sve više kao o prijateljima ili barem dobrim znancima, još malo, slutim, pa ću početi razgovarati s njima i uz taj svijet, koji sam sam stvorio, osjećam kako mi stvarni svijet sve manje treba.“ (str. 97)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari