(Ne)spokojna svetlost ništavila

Autorka romana prvenca, Nina Savčić, književnica, likovna umetnica, teoretičarka kulture i medija, dizajnerka, konačno, kolumnistkinja u Danasu, jasna je. Vreme, njegova prolaznost je vlasnik svega našeg, svakako i nas samih. Posebno kad ono svojim protokom postane – epoha.

Već to stepenovanje svojstva vremena – ne kao što je uobičajeno da se kaže da je ono kradljivac naših života, ili još gore da neko može da nam ga krade, već da je baš vlasnik svega našeg, ukazuje na pažljivost s kojom je od početka građena ova priča. S vremenom ona i počinje: „Prolaze sati. Prolaze minuti, desetine minuta, onda sati. Oko mene u svim delovima sobe postavljeni su budilnici navijeni na šest“.

Ko, dakle, i zašto okružen budilnicima mora da ustane bezmalo u praskozorje? Ne znamo šta je po profesiji glavna ličnost romana, osim da je kao devojčica maštala da radi u biblioteci. I, u doba globalizacije kad ekonomiste (ako imaju sreće da ne rade nešto deseto) srećemo kao bankarske šalteraše, ona preko službe zapošljavanja dobija posao, detinji san – da menja bibliotekara. Naravno, privremeno. Ali, ne bilo koga, već bibliotekara u Institutu. Otuda, logično, oni časovnici u zasedi mere protok iščekivanja i stepen budnosti do odlaska na bingo posao na određeno.

Ispostaviće se, međutim – da kažemo sto puta banalnije nego što nas autorka zapletom navodi – da je svrha postojanja Instituta na dalekoj periferiji baš nedokučiva. Možda još više pitanje da li mu je biblioteka i potrebna, nekmoli neophodna. Nad svim se još nadnosi zagonetka ne o tome šta se desilo bibliotekaru i koliko će biti odsutan, već da li je uopšte postojao.

Iz ravni proste logike, podignute na literarni nivo zaključujemo: iščekivanje (očekivanje, nada…) mereno horskim tiktakanjima zapravo je – (radna) zamena nepostojećeg. Već iz te tačke Vlasnik svega našeg postaje vodič kroz apsurde i repertoar otuđenja koje nas i usisava i odbija, nagoni na brige, tegobe, strahove od uhođenja, pretnji… To je poruka – prva od tri dominantne odlike, među brojnima, koje ovaj roman izdvajaju od pretežne tzv. tekuće produkcije.

Prva tačka luka ispisanog danima rada na Institutu, prepunih neočekivanih otkrića o njegovim uposlenicima i stanovnicima mogla bi da bude i kafa koja se puši na stolu u portirnici bez portira, i, recimo, rugobna čistačica sa izgleda širim delokrugom ovlašćenja kao i što je ulaz u svaku od belih prostorija, pa i u biblioteku, elektronski ograničen na 60 sekundi.

Finalna slika na tom luku koja nam ponajviše ukazuje na zabrinjavajući svet u koji autorka prozire, a obično ga zanemarujemo, započinje otkrićem da su knjige u savršeno beloj biblioteci, takođe bele kutije, makete knjiga sa zlatotiskom na hrptu.

Bibliotekarka uviđa sirenski zov te beline koju voli, ali joj se i opire, na mahove je raspeta u belim snovima. Ali ipak svakodnevno zamenjuje noćne nemire pred odlazak na posao i pod povremenim mirom snežne/snažne beline u kojoj, kažu, život zamire, tone u sanjanja. U biblioteci. U Institutu Na kraju, zarobljena u nepostojanju odlučuje da ostane u toj (ne)spokojnoj svetlosti ništavila.

U trenutku takvog raspleta ostaje nam da se kolektivno prepoznamo u Institutu – savršenstvo, zapravo iluzije o njemu arhivirane su u ništavilu, a njegov besprekorni i strogi red postaje metafora svemoćnog sistema kojim smo usisani.

Druga, ne neobičnost, već reklo bi se izuzetnost Vlasnika… je u višestranoj, slikovitoj i slojevitoj perspektivi koja je iznad vođenja radnje (fabuloznosti) mada je obilato potpomaže, kao i glavnu poruku. Prepoznajemo realnost ambijenata, grada, situacija u kojima se nalazimo, ali knjiga nam sugeriše i pokazuje da je onaj zabrinjavajući svet odmah tu, iza prve slike koju stičemo o tzv. stvarnosti. I svet je istovremeno tako imaginaran, a tako stvaran. Čitajući, zapitamo se, a u kom smo zaista mi?

Neprestano smo navođeni da vidimo više mogućnosti na koje nas takva stvarnost namamljuje, od projekcije tegoba i strahova na stvarne situacije i pejsaže i obrnuto, do slikanja misli koje obično izbegavamo da saopštimo. Kad u prigradskom autobusu što nas zimljive i pospane vodi u nestvarnu daleku institutsku periferiju čujemo razgovor dvojice nasilnika, takav da možemo očekivati i nož pod grlom, normalno je da osetimo zebnju. Ako pritom vozač besomučno iznenada koči, hoćemo li ostati kod floskule eej, majstore, ne voziš krompire!? Ili ćemo zamisliti i sopstvenu odsečenu glavu kako se kotrlja niz prljavi pod autobusa. Zar obe slike i pomisli nisu istovremeno i fikcija i potencijalna realna mogućnost, da dočaramo samo jednu drastičniju scenu. Ukratko, preterivanje u domaštavanju fantazmagorije druge stvarnosti pomaže nam da razumemo ovu stvarnu.

Na kraju, radnja prvog a iskusnog romana Nine Savčić obiluje prikazima pojedinih, naoko uobičajenih kućnih dnevnih rituala kao i onih koji pripadaju priprema za odlazak na goreopisani posao. Uočava se ponavljanje scena i ritma, ritma od banalnosti načina kuvanja kafe do bunila pred pomislima na Institut. Uz sve to je izuzetno dinamičan i – provereno i kod drugih čitalaca i iščitavača – uzbudljiv u navlačenju na čitanje.

Elem, bez trunčice potcenjivanja bilo koga ili pogrešnog utiska zbog filozofiranja autora ovih redova, mogu da budu zadovoljni i ljubitelji klasičnog pitanja – šta se na kraju desilo?

Dakle, ko je ubica? To je prokleta i sve razvijenija naša sposobnost da se na sve, pa i najgore, u ovom slučaju najbelije priviknemo do oguglavanja, pa i užitka. Iz tog ugla, roman je s pažnjom izvajana skulptura na temelju već izlizane metafore o kuvanju žabe! Odnosno, i kvalitetna zamena za nju.