„Nespokojno. Tako roditelji u Srbiji opisuju osećaj dok šalju decu u školu“: Dojče vele o povratku đaka u klupe

Nespokojno. Tako mnogi roditelji u Srbiji ovih dana opisuju osećaj dok šalju decu u školu. Tako se oseća i Ivana Petrović, mama četrnaestogodišnjeg Vuka. I teško joj, kaže, pada saznanje da njegovo školovanje više neće biti „prirodno“.

„To znači da će biti puno nekih restrikcija koje nisu ni prirodne, ni normalne za decu tog uzrasta“, kaže Ivana.

Ona smatra da je država krenula da leči posledice, a ne uzroke. „To me jako brine. Brinem se da će teret kompletne ove užasne situacije koja je nastala posle ovih ubistava da se slomi ponovo na deci i da će im stvoriti dodatni pritisak.“

Ujedno je i samokritična: „Ovih dana sam priznala sebi da u 14 godina mog sina, nisam bila dovoljno tu onda kada mu je to bilo potrebno. Da li u onim situacijama kad krene na spavanje, pa mi ipak traži da mu donesem vodu da bih ušla u njegovu sobu? Ili mi je posao bio važniji od zajedničke šetnje ili neke igre ili učenja? To saznanje me kao roditelja iskreno i jako boli. Stvarno se nadam da se nisam prekasno probudila.“

„Dovoljno je samo oči da im pogledate“

U gotovo praznom dvorištu jedne gimnazije u centru Niša stoje dva policajca u uniformi i razgovaraju. Poneko izađe, poneko uđe u zgradu. U samoj školi je tišina, koju na trenutak prekida zvono. Zatim graja, ali ne tako glasna. Nema ni mnogo smeha.

Šesnaestogodišnja Sara s gotovo neverovatnom ozbiljnošću priča koliko ju je ova situacija uznemirila: „Mi pričamo o tome i treba da se priča o tome. Moramo stvarno svi da priznamo da smo potreseni. Mi više ne znamo šta da očekujemo od ostale dece, jer ipak ne poznajemo se svi, ali mislim da u srednjim školama nema toliko straha koliko ima u osnovnim školama“, kaže ona za DW i dodaje da im profesori neprekidno ponavljaju da su tu za njih ako imaju bilo kakve strahove i probleme.

„Dovoljno je samo oči da im pogledate, vi vidite da tu postoji tuga“, kaže Zorica Milenković. Ona u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ predaje ruski jezik, kao i predmet Jezik, mediji i kultura. Kaže da je za nju lično najteži ulazak u učionicu bio u četvrtak, dan nakon tragedije u Beogradu.

„Ja imam jedno pravilo da profesor uvek mora da uđe u učionicu sa osmehom, uvek dobro raspoložen, uvek sa nekim pitanjima prema deci. Da ih malo opustimo, uvedemo u taj čas. Moji đaci su navikli na to. Ali, vi izraz lica i govor tela ne možete da sakrijete i to se prosto videlo. Pretpostavljam da se tako osećao veliki broj mojih kolega“, kaže profesorka. Dok govori, duboko diše.

„Mislila sam šta da kažem, kako da se obratim deci, to je bila jutarnja smena. I ulazim u učionicu i jedan muk. Prosto vidite sve u njihovim očima, nije bilo potrebe ni da ih pitate. Obično ih poletno pitate kako ste dečice, hoćemo li u novi radni dan? Sada je jedno takvo pitanje bilo neprimereno. Prevazišli smo tu situaciju tako što sam jednostavno počela da pričam kako sam se ja osećala.“

Nastavnici su deci i oslonac i model

Deca su tada, kaže, „počela da se otvaraju“: „Neka deca su od starta bila spremna na razgovor, a neka deca još uvek ćute, nisu izrazila svoja osećanja. Naravno, svi su tužni. U očima im vidite i tugu i strah. Vi vidite da imaju mnogo toga da kažu, da im se mnogo toga mota po glavi, ali da ne znaju kako to da izgovore i šta tačno treba da kažu. Informacije se među njima brzo šire preko društvenih mreža i vidi se da im je delovalo i strašno i tužno, a nekima daleko, neshvatljivo.“

Kako će ubuduće izgledati nastava i o čemu bi sve trebalo voditi računa? Milenković kaže da se ne sme zaboraviti da su nastavnici deci i oslonac i model, piše DW.

„Kako se mi osećamo i kako se ponašamo – mi ta raspoloženja prenosimo i na njih, neminovno je. I moramo mnogo više da radimo na mnogim stvarima nego što smo radili do sada. Neophodna nam je pomoć stručnjaka, psihologa, ne samo roditeljima i đacima, nego i nama koji smo u nastavi i radimo sa decom. Moramo da ih izvučemo iz ove situacije i da se nekako lagano vraćamo normalnoj nastavi. Ali, to mora da bude postepeno.“

Profesorka ujedno ukazuje da mora mnogo više da se radi na podizanju moralnosti, empatije i humanosti: „Mislim da svi moramo da se zagledamo u sebe i da mnogo više povedemo računa o izgovorenoj reči. Odgovornost i moralnost je nešto što je mnogo bitno. Tolerancija, podrška. Ja stalno kažem, zagrlite svog druga, upoznajte se bolje, vidite šta volite, šta vas čini srećnim. Ako vidite da je neko tužan, pitajte ga, pomozite mu, ponudite mu svoju podršku. Moramo biti privrženiji jedni drugima.“

Veoma je važna i medijska pismenost, naglašava profesorka niške gimnazije. „I deca i odrasli treba više da rade na tome da bi razlikovali i filtrirali informacije“, ističe Milenković, ali i naglašava da je „neophodno da mladi znaju da je život lep“.

I Vukova mama Ivana veruje da društvo mora da se okrene i lepim stvarima, i da deca moraju da žive normalno. Kaže da je ne plaši da bi nešto slično moglo da se desi ponovi, ali i da je boli to što njen četrnaestogodišnji sin ima potrebu da je teši. Pre par dana joj je rekao: „Mama, ne brini se, ja sam pacifista. A osim što sam pacifista, ja sam i tolerantan.“