Nestabilnost od Pakistana do Balkana

Dosadašnja američka ambasadorka En Peterson bila je upravo diplomatska žrtva poplava, ali nema sumnje da nju čeka sledeći visoki ambasadorski položaj. Sve do početka avgusta, očekivalo se da će Kameron Manter preuzeti mesto zamenika pomoćnika državnog sekretara u odeljenju za Evropu.

Nakon što je nekadašanja alfa i omega na Balkanu Ričard Holbruk postao specijalni američki izaslanik za Avganistan i Pakistan, počeo je uspon njemu bliskih saradnika sa Balkana. Prvo je Kristofer Hil postao ambasador u Iraku, a na nizu mesta u američkoj diplomatiji našli su se ljudi iz Holbrukovog okruženja.

Imenovanje Kamerona Mantera na položaj ambasadora u Pakistanu tumači se kao novi dokaz velikog uticaja koji Holbruk ima u Stejt departmentu. Na položaj u Islamabadu Kameron Manter dolazi iz Iraka gde je bio vojno-politički savetnik još jednog Holbrukovog protežea sa balkanskim iskustvom, ambasadora Kristofera Hila, gde je bio odgovoran za strateško planiranje i za vojno-političku koordinaciju. Njihova saradnja potiče iz sredine devedesetih kada je Holbruk kratko vreme bio ambasador u Nemačkoj, a Manter diplomata u američkoj ambasadi i kasnije kada je Ričard Holbruk postao šef evropskog odeljenja Stejt departmenta i pomoćnik državnog sekretara za Evropu. Ambasador Manter nastavlja svoj diplomatski put u uslovima „rada u razlikama“ i komplikovanim situacijama kao što je to bio slučaj u Srbiji, potom u Iraku, a sada i u Pakistanu.

Srbija u luku krize

Daleko od toga da je ovde samo u pitanju personalna povezanost sa uticajnim i dobro pozicioniranim američkim diplomatom. Mnogo važnija je politička pozadina koja američke diplomate, specijaliste za komplikovane i tranzicione zemlje okuplja u regionu koji se uobičajeno naziva „luk krize“ (arc of crisis) i što je i preko njihovih karijera i kretanja na diplomatskim položajima, postalo jasno da se i Balkan našao u ovom zamršenom području. U tradicionalnom tumačenju koje je važilo sve do kraja „hladnog rata“, zona nestabilnosti izmešana sa političkom neizvesnošću koja je nazvana „luk krize“ dosezala je samo do Bliskog istoka. Nestankom bivše Jugoslavije, koja nije bila samo brana nemačkim i sovjetskim ambicijama, nego i brana islamskom eventualnom prodoru, „luk krize“ je uključio i njena područja, sve do Bosne i Hercegovine. Neki američki autori smatraju Balkan delom „proširenog Bliskog istoka“ koji je sada nazvan i „trećom američkom imperijom“ kao što to čine autori poput Mihaela Linda i Jakoba Hejlbruna. Njemu su prethodile druge dve američke imperije, prvo u Latinskoj Americi, a zatim u Evropi.

Kada je prihvatio mesto specijalnog američkog izaslanika, Ričard Holbruk je želeo da, kao i u prethodnim zadacima, ima potpunu kontrolu nad kreiranjem i sprovođenjem politike. Iako viđen kao jedan od vodećih autoriteta Demokratske stranke u spoljnoj politici, Holbruk je poznat i kao ličnost koja se teško uklapa u timski rad. Preuzimajući novu dužnost, Holbruk je definisao i svoj zadatak pri čemu je od Bele kuće i u Stejt departmentu dobio široka ovlašćenja i uticaj na svaki aspekt američke spoljne politike u, kako je on nazvao, regionu koji čini „luk krize“. Taj luk se, po Holbruku, prostire od Kabula, preko Gaze pa sve do Balkana na kojem je bio suvereni tumač američke spoljne politike devedesetih. To je i sada teritorija nad kojom on iskazuje uticaj kada smatra da je to neophodno, i učestvuje u odlučivanju o svim važnim pitanjima. U nekoliko navrata Holbruk se sa drugog kraja „luka krize“ uključivao u oblikovanje odluka na Balkanu, na Kosovu i Bosni i Hercegovini.

Uticajni Holbruk

U američkim medijima često su mu pripisivali da je neka vrsta paralelnog državnog sekretara, ali ovakav Holbrukov uticaj nije veliki problem za Obaminu spoljnu politiku. Sam Obama je u nekoliko navrata izjavio da je ključni čovek za spoljnu politiku u njegovoj administraciji savetnik za nacionalnu bezbednost, general Džems Džons.

Stari poznanci za delovanje u krizama ukazuju i da postoje zajedničke pretnje koje se mogu naći u svim delovima ovog velikog regiona, što je, pored ostalog, ne mali razlog da se ovo područje smatra regionom sa zajedničkim karakteristikama. One nisu podjednako vidljive i urgentne u svim delovima. Devedesetih godina to je bio Balkan, a sada su to zemlje koje se graniče sa Avganistanom. Najveći izazov za zapadne diplomate predstavlja delovanje islamske radikalne grupe Laškar e Taiba (Armija čistih). Tokom rata u Bosni militantni pripadnici ove grupe učestvovali su u operacijama protiv bosanskih Srba, a sada operišu na spornim teritorijama između Indije i Pakistana, Džami i Kašmiru. Ova grupa je poznata po tome da široko koristi napade samoubica kao i da je tesno povezana sa talibanima i sa Al Kaidom. Često je nazivaju „najvidljivijom manifestacijom“ Al Kaide u Indiji. Ona ima ispostave širom Indije, Pakistana, Saudijske Arabije, Bangladeša, u jugoistočnoj Aziji i Velikoj Britaniji. Veruje se da je finansiraju bogati pakistanski biznismeni i Saudijska Arabija, ali neke tajne službe. Teroristički napadi pre dve godine u Mumbaiju sa stotinama mrtvih i ranjenih bili su upravo njeno delo.

Talibanske pretnje

Već u prvim danima svog mandata, američki ambasador u Pakistanu suočiće se sa ozbiljnim napetostima. Pakistanske trupe su prošle nedelje zabranile NATO trupama da prelaze granicu s Avganistanom, čime je došlo do najozbiljnije eskalacije tenzija dve strane od početka rata u Avganistanu. Amerika pokušava da reši dva odvojena i međusobno kontradiktorna problema. Na jednoj strani, Vašington nastoji da stabilizuje Avganistan i da povuče svoje snage što je pre mogućno. Na drugoj strani, on nastoji da pobedi Al Kaidine borce koji su se sklonili u Pakistan i tu imaju svoje štabove.

Da bi ostvarile prvi cilj, SAD su veoma zavisne od tesne saradnje s Pakistanom. Vašingtonu je potrebna pomoć Islamabada da bi sprečio rastući talibanski ustanak. Još važnije je što je pakistanska uloga nezamenljiva u predstojećoj fazi dostizanja sporazuma sa avganistanskim talibanima kako bi se stvorili uslovi za odlazak zapadnih snaga iz Avganistana.

Da bi dostigao drugi cilj, Vašington želi da napadne esktremiste koji se skrivaju na graničnim područjima severoistočnog Pakistana. Oni, prema američkim gledištima, ne ugrožavaju samo američke trupe u Avganistanu, nego planiraju napade u Evropi i SAD.

„Ja potvrđujem da ću voditi ujedinjeni američki tim da bismo se suočili sa bezbednosnim izazovima. Izgradićemo trajne odnose sa pakistanskim partnerima, zasnovane na poštenju i obostranom poštovanju. Mi se nećemo složiti s Pakistanom o svakom prioritetu, ali ćemo delovati zajedno i pored razlika, kao partneri sa pogledom u viziju koju delimo, viziju snažnog i nezavisnog Pakistana, u miru sa susedima i slobodnog od terorizma“, rekao je Manter na senatskom saslušanju povodom potvrđivanja njegove nominacije.