Nestašica papira umesto cenzure

To je omogućavalo Slobodanu Miloševiću da se ponovo kandiduje, bez obzira šta o tome ima da kaže druga federalna jedinica. Zbog te, kako je rekao Dušan Mihajlović, „hajdučke promene ustava“, odmah je zakazana sednica Skupštine Crne Gore i najava oštrih protivmera. Komentator Danasa Ivan Torov ovako je ocenio te promene:

„Više od jedne decenije Milošević je neprikosnoveni suveren tako što menja države. Najpre je to bila Srbija u SFRJ, zatim Srbija ‘ni na nebu ni na zemlji’, pa u SRJ, zašto sada ne bi bila Srbija sama sa sobom, odnosno kao nekakva četvrta Jugoslavija. Važan je mandat, sve ostalo su nijanse… Brže, efikasnije i nemilosrdnije nego što je to činio Milo Ðukanović nudeći svoju platformu o redefinisanju jugoslovenske federacije i strpljivo čekajući na odgovor Beograda, aber s Dedinja je konačno stigao i njegova suština je nedvosmislena: dosta je bilo igre i eksperimentisanja s državom. Ako Podgorica neće Beogradu, Beograd će Podgorici. Ne gajite, braćo Crnogorci, iluzije o nekakvoj ravnopravnosti dve države, bićete ravnopravni koliko i ostali Srbi. Blagovremeno se pripremajte za jednu državu, jednu skupštinu, jednog vođu.“ (7-9. jul 2000)

„Rušenje federacije“ bio je naslov redakcijskog komentara:

„Tragično iskustvo poslednjih desetak godina kazuje da su se sve loše mogućnosti na ovim prostorima uglavnom desile: raspad zemlje, četiri građanska rata, oružana intervencija NATO… Nijedna od ovih nesreća nije došla iznenada. Bilo je dosta onih koji su videli i upozoravali u kom se pravcu stvari kreću. To, međutim, nije bilo dovoljno da se napravi zaokret i izbegne katastrofa.

Opasno zaoštravanje odnosa između Beograda i Podgorice rađa zabrinutost kod mnogih razumnih ljudi da bi se mogla desiti još jedna tragedija. Krajem protekle nedelje te sumorne prognoze počele su da se ostvaruju. Zvanični Beograd je krenuo u otvoreni obračun s crnogorskom republičkom vlašću koristeći, zasad, saveznu parlamentarnu mašineriju, a sutra ko zna koje sve poluge moći. Izmena saveznog Ustava uz potpuno ignorisanje volje jedne (od ukupno dve) članice Federacije ne može se, ni pravno ni politički, kvalifikovati nikako drugačije nego kao namera Srbije da potčini Crnu Goru. Ovakvim postupkom beogradski režim ponovo iskazuje najcrnji velikosrpski državni hegemonizam zbog kojeg su, po mišljenju mnogih analitičara, propadali svi dosadašnji jugoslovenski državni savezi. Proglasiti nekoga za brata, formirati s njim zajedničku državu obećavajući punu ravnopravnost, a onda koristeći brojčanu prednost potpuno ignorisati njegov politički, nacionalni, istorijski, kulturni i svaki drugi subjektivitet jeste hegemonizam koji ne može biti sakriven nikakvom pričom o ovlašćenjima saveznih organa i nategnutim kvorumima koji bi trebalo da daju formalni legalitet odluci jedne članice federacije da promeni Ustav zajedničke države. U svom beskrupuloznom pohodu ka osvajanju vlasti i moći, Milošević je krajem osamdesetih godina ponudio takve ‘partnerske’ odnose drugim članicama tadašnje velike jugo-federacije. Šta je posle bilo – dobro je poznato. Ostala su zajedno samo dva najbliža i najpovezanija naroda – srpski i crnogorski, ali očigledno da ni čvrstina te veze nije dovoljna da izdrži pritiske jednog nepopravljivo nedemokratskog, autističnog, s modernim svetom sasvim inkompatibilnog sistema koji oličava Slobodan Milošević. Na razlaz s Beogradom Crnu Goru ne navodi nacionalizam i separatizam, već želja da krene drugačijim putem od onog koji trasira sadašnji režim u Beogradu.“ (10. jul 2000)

Po pravilu, uvek kad dođe do zaoštravanja već permanentne krize u Srbiji, kola se slome na nezavisnim medijima. Pitali smo se samo kada i kako će to da izvedu. Opredelili su se, opet, za tzv. nestašicu papira. Zato su ponovo tri lista, koja su se prva našla na udaru – Danas, Glas javnosti i Blic – zajednički uputila otvoreno pismo Saveznoj i Republičkoj vladi i javnosti pod naslovom „Papira ima samo u saopštenjima“:

„U očekivanju odgovora na pismo koje je naša Asocijacija privatnih medija – kojoj osim listova Blic, Glas i Danas pripadaju i nedeljnici NIN i Vreme – još pre desetak dana poslala saveznom ministru za spoljnu trgovinu Borislavu Vukoviću, obraćamo vam se i na ovaj način.

Našim listovima koje čita veliki broj građana, vaših poreskih obveznika, preti opasnost da prestanu da izlaze zbog nedostatka roto-papira. Gospodinu Vukoviću obratili smo se s molbom da pozove naše predstavnike u vreme koje on odredi na sastanak na kome bi se razgovaralo o mogućnostima uvoza roto-papira koji trenutno nije dozvoljen.

Nadamo se da znate, jer verujemo da o tome vi odlučujete, da vaši predstavnici – ministri i drugi činovnici zaduženi za ovu problematiku – stalno obaveštavaju javnost da ima dovoljno domaćeg roto-papira.

Obaveštavamo još jednom i vas i domaću javnost da domaćeg roto-papira nema za potrebe koje gore pomenuti listovi imaju. I uveravanja odgovornih rukovodilaca ‘Matroza’ iz Sremske Mitrovice, jedinog proizvođača, da roto-papira ima, očito su namenjena javnosti, a ne i nama koji želimo da ga odatle kupimo. Znamo, i verujemo da znate i vi, da njega nema u prodaji velikim delom i stoga što ga drugi, vama navodno bliži listovi, više dobijaju nego što ga kupuju, a ponekad uz sve to i više nego što im treba.

Znate li vi, odnosno smatrate li se odgovornim, ako ste tome i sami doprineli, da taj papir za nas, kojima je otežan ili zabranjen pristup njemu, košta 33 dinara po kilogramu, a da se onima kojima se daje ‘naplaćuje’ upola cene? Naravno, kad nije besplatan.

Molimo vas da ovaj naš apel ozbiljno razmotrite imajući u vidu i sledeće:

1. Prestankom izlaženja ovih listova biće oštećeni brojni čitaoci, građani ove zemlje koje i vi predstavljate, a biće i umanjena njihova osnovna građanska prava.

2. Zabranom uvoza u ovim kriznim i sirotinjskim uslovima odričete se prihoda od carina i taksi na uvoz, očito isključivo iz neekonomskih, odnosno ideoloških razloga.

3. Gašenjem ovih listova odričete se nemalih prihoda koje oni sada po osnovu raznih poreza i doprinosa uredno uplaćuju u državnu kasu.

4. Ako naši listovi prestanu da izlaze, ostaće bez elementarnih prihoda na stotine porodica zaposlenih u njima.“ (11. jul 2000)

EPILOG

IVAN BARBALIĆ nije uspeo da dođe do svog stana u Zemunu. Uprkos više presuda i dokazanih falsifikata radikala koji su uzurpirali stan, nezakonitih odluka opštine Zemun, na čijem čelu je bila Srpska radikalna stranka, kao i zbog odbijanja policije da asistira na realizaciji izvršne sudske odluke, Barbalić je ostao beskućnik. Proces traje već 15 godina.

NIKOLA BAROVIĆ, advokat koga je u studiju BK televizije pretukao Šešeljev telohranitelj Petar Panić, doživeo je na sudu samo delimičnu satisfakciju. Šešelj je nekoliko puta izbegao da prisustvuje ročištu i otišao u Hag pre kraja suđenja. Panić je 2003. osuđen na osam meseci zatvora, koje je izdržao u Padinskoj skeli.

VOJISLAV ŠEŠELJ je 27. februara 2003. dobrovoljno otišao u Hag. Nedelju dana pre odlaska, objavio je knjigu „Major Cije Grujica Spasović“.

SNEŽANA ZEC, SNEŽANA MIRKOVIĆ, GORAN BOŽIĆ, NEDELJKA POPOVSKI, JASNA UČAJEV, MIRELA STANOJLOVIĆ NIKOLIĆ i ZLATKO JOVANOVIĆ, beogradske sudije za prekršaje, 24. aprila 2001, bez pretresa, potpisali su po dva rešenja: ukinuli su svoje presude kojima je Danasu oteto 2,520.000 dinara i obustavili prekršajne postupke, na osnovu odluke Saveznog ustavnog suda da članovi 69, 72. i 73. Zakona o javnom informisanju Srbije nisu u saglasnosti s Ustavom SRJ, međunarodnim pravom i saveznim zakonom, ono što je advokat Danasa Goran Draganić uporno i bezuspešno ponavljao na svih sedam suđenja. Novac je Danasu vratila Vlada Srbije.

IVAN STAMBOLIĆ je ubijen 25. avgusta 2000, istog dana kad je i otet u Košutnjaku. „Stambolića treba ukloniti“, preneo je Radomir Marković, šef SDB Srbije, na sudu, Miloševićev nalog. Zadatak su obavili pripadnici Jedinice za specijalne operacije SDB. Zakopali su ga na samom mestu zločina na Fruškoj gori. Telo je pronađeno tek 28. marta 2003. u okviru akcije „Sablja“, pokrenute zbog ubistva premijera Zorana Đinđića. Na sahrani 8. aprila 2003. na Topčiderskom groblju, rekao sam da sam bio svedok da je Stambolić tog avgusta 2000. prihvatio da se suprotstavi Miloševiću, i to iz dva razloga – „zbog svoje iskrene obuzetosti nesrećnom sudbinom Srbije i zbog stalne, često i bolne, upitanosti o sopstvenoj odgovornosti za ono što se dogodilo“.

ALEKSANDAR VUČIĆ, ministar informisanja u vreme donošenja Zakona o javnom informisanju Srbije 1998, koji je s ogromnim entuzijazmom promovisao i branio ovaj zakon i obavezno pravio Šešelju društvo u sudu, promenio je ploču kad je napustio Srpsku radikalnu stranku. U pokajničkom, prvom intervjuu Danasu 31. oktobra 2008, baš na desetogodišnjicu zabrane lista koja je imala njegov potpis, na pitanje da li bi se i dalje onako obračunavao s neposlušnim medijima, odgovorio je: „Ne bi bilo prekršajnog postupka, niti bi bilo onakvih drakonskih kazni. Uostalom, prihvatio sam krivicu za svoje postupke i snosio sam odgovornost zbog toga.“