„Netačnosti“ u holivudskim filmovima o Albancima

Gledao sam „antisrpski“ film sa Andželinom DŽoli, koju si pomenuo u zadnjem svom tekstu. Stigao je do mene odjek reagovanja mnogih Srba protiv nje. Ne može se reći da sam bio zatečen. Dobro mi je poznata ova vrsta reagovanja. Sećam se da je 1994. godine, kada se pojavio italijanski film „L’America“ reditelja Đanija Amalija, u kome se prikazuje jedna ružna slika o Albaniji i Albancima iz toga vremena, izazvao neobičnu uznemirenost u Tirani. Film je predstavio nas Albance u ružnom, bednom i lažnom svetlu, a i mi nismo navikli da vidimo druge šta pričaju o nama na svoj način. Tek što smo za sobom ostavili pola veka, kada smo bili zaklonjeni od očiju sveta, i kad nam je izgledalo kako nas drugi „ismevaju i ponižavaju“, ogoljujući nas sasvim. Ismail Kadare bio je među prvima koga je to potištilo. „Ovaj film vređa naš narod“, rekao je on. Bilo je i drugih, stranaca, koji su se solidarisali sa Kadareom. Među njima bio je i peruanski pisac Mario Vargas Losa.

Bio sam u Italiji, emigrant, kada se pojavio film, i bio sam uveren da je Kadare bio povređen ne zato što su Albanci predstavljeni kao da su neki drugi, naprotiv, predstavljeni su kako su stvarni. On je poznavao bolje nego svi drugi albanski jad iz tih vremena. A kao patriota jako je želeo da sav taj jad neupadljivo prođe dok ne bude došao drugi trenutak, u kome bi Albanija stekla bar minimum privlačnosti. Događa li se to često, ili ne? Želimo da nas drugi vide u našim boljim danima, i to je razlog što činimo sve da sakrijemo ono što nas čini ne može biti gorim. Pamtim da se u jednim italijanskim novinama iz toga vremena, upravo kada je odjeknuo sukob između Kadarea i Amelija, pisalo se da je albanski pisac imao susret sa italijanskim kolegom Albertom Moravijom u njegovoj kući, u Rimu. Bio je to početak 1990. godine. Moravija je rekao Kadareu da je želeo da poseti Albaniju. Mislio je na nekoliko varijanti iskrcavanja u toj stranoj zemlji, a toliko blizu, kao da je bio moreplovac koji je hteo da zagazi na usamljeno ostrvo sa strmovitim obalama. Ali nije uspeo u tome. Meni je lako da zamislim Kadarea koji u sebi kaže: „Baš je dobro što nije imao mogućnosti da ostvari tu posetu, zato što bi se zastrašio od tog ‘usamljenog ostrva’ koje je hteo da otkrije“. Međutim, Albaniju je posetio Đani Amelio umesto njega. I snimio je film „L’America“.

Razumem Kadareovu potištenost (ne znam da li sam ti rekao, dragi Zorane, da je Kadare jako važan u mom životu; njegove knjige su bile one koje su izazvale u meni strast za književnošću i da pišem. Da nije postojao Kadare, ti bi sada vodio korespodenciju s nekim drugim, a ne sa Mustafom Nanom). Ipak, nije mi trebalo mnogo da razumem sam da Amelio nije imao neku krivicu, i da nisam imao zašto da u njemu otkrivam neku rasističku ili antialbansku nastrojenost. Albanija je stvarno bila to o čemu je film govorio. Ja sam, kao što sam rekao, bio emigrant u Napulju, baš u vreme kada se Kadare pred očima sveta prepirao s italijanskim rediteljem. Radio sam na građevini. Mnogo sam se mučio da razumem kako to da jedan čovek, kao što sam ja, koji voli knjige, koji voli Kadereovu književnost, i koji nije bio za fizički rad (ako ima nešto što mrzim na ovom svetu, to je fizički rad; iz toga izvire neka vrsta divljenja koju imam za one koji fizički rad vrše bez ikakvog problema), mora da radi u građevinarstvu. „To se dešava zato što si Albanac“, govorio sam sebi, i ovo moje mišljenje odmah me je uvodilo u konflikt sa kadareovskim patriotizmom, i nekako me je zbližilo s filmom „L’America“. Evviva Amelio!

Poslednji holivudski proizvod koji se drži dobro poznatog stereotipa na Zapadu o „albanskom posebnom talentu za kriminal“ jeste film „Taken“. Glumac Liam John Neeson, u ulozi agenta CIA u penziji, treba da se suoči s jednom albanskom bandom koja se bavi trgovinom mladim devojkama za potrebe prostitucije. Članovima te bande se pripisuje neuobičajna svirepost i bezdušnost. A to je mobilisalo mnoge Albance online da se okome na autora filma Luka Bessona, silno ga vređajući. Prvo su ga napali kao rasistu, ali su ga i profesionalno omalovažavali. A za to su se oslanjali na činjenicu da je on izmislio lik „Marko iz Tropoje“. Marko nije neko tipično ime u Tropoji, da ne kažem da je nemoguće naći čoveka sa takvim imenom u čitavoj Đakovačkoj Malesiji. U najboljem slučaju, može se naći poneko ko se zove Mark, ali ne Marko, sa „o“ na kraju. U stvari, Bessonu bi bilo dovoljno da je kratko razgovarao s nekim prostim Albancem da bi shvatio da ovo ime ne postoji. Da kažeš Marko iz Tropoje to je isto kao da kažeš Rodrigo iz Novog Sada.

I ja se malo čudim kako se u holivudskim filmovima, u suprotnosti sa perfekcionizmom koji se vezuje uz njih, s vremena na vreme javljaju takve zablude. U jednom drugom filmu, Inside Man, reditelja Spike Lee, detektiv Denzel Washington treba da dešifruje jedan glas koji dolazi iz banke, u kojoj su zatočeni taoci. Iznenađenje za sve gledaoce, naročito za Albance, bio je glas Envera Hodže u jednom od njegovih propagandističkih svađa, gde je govorio o identitetu i ponosu Albanaca. Otmičari su napravili taj izbor kao jednu prevaru, da bi izludeli policiju. Denzel Washington zahteva da se nađe jedan čovek koji poznaje albanski jezik. Šalje nekog u albanski konzulat, u NJujorku, da traži pomoć, ali taj se vraća odande praznih ruku: „U Albanskom konzulatu neće mrdnuti prstom ako im se ne da novac za uzvrat“. Zatim mu dovode jednu devojku Albanku. Bila je prostitutka, koja ulazi pušeći cigaretu u policijskoj kabini montiranoj na mestu događaja. Ona je izrazila spremnost da pomogne policiji, pod uslovom da oni na sebe preuzmu da joj izbrišu sve kazne koje je imala za prekršaj saobraćajnih propisa, koje nije platila. Kao da nije bila dovoljna činjenica što se u filmu pojavljuje korumpirani službenik albanske ambasade i Albanka koja se bavi prostitucijom, nego ona još pregovara da joj se oprosti kazna. Autori filma izražavaju nemarnost „na štetu“ Albanaca. Za ulogu prostitutke angažovana je jedna devojka bugarske ili rumunske ili ruske nacionalnosti. Ona ne liči na Albanku, po naglasku, licu, gestikulaciji. Možete da nađete puno albanskih devojaka u Los Anđelesu ili u NJujorku da igraju epizodnu ulogu, ali su išli kraćim putem, ne pridajući važnost tom „detalju“. Izgleda da genijalnost ljudi u Holivudu prati lenjost.

Bilo kako bilo, više od filmova, masmediji su izveštavajući o raznoraznim delinkventima, krijumčarima, švercerima, mangupima i nasilnicima koji su, pošto im je Albanija tesna, okupirali metropole starog kontinenta, stvorili ovaj imidž o nama u Evropi. Nije da treba da ih krivimo, ali ponekad pomislim: Zašto je to važno? Mene lično prati ovaj imidž. Kada naiđem na razne novine na Zapadu s raznim naslovima, koji izveštavaju o zločinima koje su počinili emigranti ili pripadnici zajednica, mene obuzima jedna „kadareovska“ patriotska panika i molim se u sebi: „Daj Bože da nije reč o Albancima!“ Na primer, pre nekoliko dana (16. oktobra), pogled mi se zaustavio na naslovnu u Daily Mail Online: „Jedno vozilo sa stranim tablicama prešlo je na pogrešnu stranu autoputa, udarilo je u dva druga vozila i stradale su tri žrtve“: „Hm“ rekao sam u sebi, „bili su Albanci koji se još nisu navikli na ta pravila britanskog saobraćaja“. I počeo sam da čitam vest, siguran da će se obistiniti moja pretpostavka. Međutim, nije tako. Krivci koji su u sudaru takođe izgubili živote, u nesreći koju su sami izazvali, bila su dva muškaraca oko osamdesetak godina, koji su se ko zna iz kog razloga vozili okolo-naokolo i po Engleskoj. Nisu bili Albanci. Dva albanska osamdesetogodišnjaka mogu da ih zamislim u uličicama naselja s crvenim svetlom „De Wallen“ Amsterdama, ali ne i da se voze automobilom Subar Forester po ulicama Engleske.

Trebaće nam mnogo vremena da dobijemo bitku sa ovim našim imidžom po Evropi. Jer to je jedna stara priča. Ima više od jednog veka da se o Balkanu govori samo ružno, kao da je to jedan izgubljeni ćošak sveta, gde su ljudi samo nasilnici, svađalice i izgrednici, s kojim je bolje da nemaš posla. Sećaš se odgovora koji je Donald Trump dao novinaru Tucker Carlson na Fox News? Kada ga je novinar pitao: „Zašto moj sin treba da ide u rat u koji je uključena i Crna Gora?“, američki predsednik mu je rekao: „U pravu si, Crnogorci su oštar narod, agresivan; nema smisla da NATO ulazi u Treći svetski rat zbog njih“.

Nije kriv Donald Trump. To je jedan kliše koji se nalazi svuda u zapadnoj kulturi. Sam Harris, u kilometarskoj debati koju je imao u poslednje vreme, u Vankuveru s Jordanom Petersonom upotrebio je termin „balkanizam“ na jedan svoj način. „Balkanizam znanja i informacije“, rekao je u jednom trenutku tokom debate. Bum-tras!