Neuhvatljivo nasleđe 1968.

„Deni, vi ste bili tako uspešni. Ali nemojte dozvoliti da vama manipulišu one ekstremno leve snage koje bi vas mogle navesti da uništite sve što bi moglo da nastane iz ovoga što sada stvarate“. Četrdeset godina kasnije, ove reči koje je 22. marta 1968. godine izgovorio Žan Bodrijar – tada asistent na univerzitetu u Nantu – još uvek zvuče ispravno.
Možda ću razočarati svoje pristalice i one zavedene „Revolucijom“, ali ja nisam lider revolucije koja se navodno dogodila 1968. Zaboravite: Šezdesetosma je završena, sahranjena pod kaldrmom, čak i ako je ta kaldrma ušla u istoriju i isprovocirala radikalne promene u našim društvima!
Na prvi pogled to zvuči zbunjujuće. Međutim, kao što sam svojevremeno razjasnio u svom intervjuu sa Žan-Polom Sartrom za Nuvel observeter, bio sam jedini glasni zagovornik pobune. Prema tome, ‘68 je simbolizovala kraj revolucionarnih mitova, na korist pokreta za slobodu koji su se pojavljivali od sedamdesetih do danas. Na kraju, svet šezdesetih – kada su prvi put aktivnosti jednog globalnog pokreta uživo bile emitovane na radiju i televiziji – bio je određen raznovrsnim međusobno povezanim pobunama.
Promene iskovane 1968. uticale su, pre svega, na tradicionalnu kulturu, moralističko jednoumlje i princip hijerarhijskog autoriteta. Izmenile su društveni život, način življenja, govorenja, voljenja. Međutim, uprkos svom opsegu, pokret se jasno klonio nasilja pokušavajući da stvori nov model pobune. Studenti, radnici i porodice, svi oni imali su svoje legitimne zahteve i, pri svemu tome, bili su ujedinjeni istovetnom željom za emancipacijom.
Pobuna je bila politički izražena, ali njen cilj nije bio prisvajanje vlasti kao takve. Nasuprot tome, njena egzistencijalna suština učinila ju je „neprevodivom na politiku“. Želja za slobodom koja je inspirisala pokret po sili nužnosti izbegavala je arhaične forme mišljenja. Rezultat je bio da sterilne kategorije političke tradicije nisu mogle uticati na događaje.
U Francuskoj je konzervativizam bio suviše jak: ni levica, niti desnica nisu mogle da shvate značenje pokreta, već su se koristile stereotipnim interpretacijama revolucije. Njihove tvrdnje da je reč, kao kod anarhista, o utopiji široke samouprave – povezane sa zastarelim istorijskim obrascima – bile su potpuno nepodesne. Nakon početnog otpora političkim institucijama i parlamentarizmu, shvatili smo da je demokratski izazov u zaposedanju politički „normalizovanog“ prostora.
Suočen s anarhistima i njihovom ograničenom političkom gramatikom – oličenom u čuvenom sloganu da su izbori zamka za idiote – i Komunističkom partijom, čiji je ideal bio povezan s totalitarnim tipovima društva, maj 1968. jedino je mogao, s izbornom pobedom generala De Gola, da se pomeri ka desnici.
Bila je to, ne može se poreći, politička greška. Ali isto tako se ne može poreći da se dogodio ogroman potres koji je prodrmao naše staromodne koncepcije društva, morala i države. Provocirajući autoritarizam, pobuna je izazvala eksploziju u srcu tipično francuske dvoglave strukture vlasti koja je kombinovala degolističku dominaciju i upravljanje radničkom klasom karakteristično za Komunističku partiju. Dakle, radikalizam pobune najzad je oslobodio želju za životom.
Nova generacija donela je sveže političke ideje i poetična gesla ispisana na zidovima. Nadrealistička suština pobune na neki način bila je simbolizovana čuvenom fotografijom Žila Karona na kojoj se demonstrant drsko osmehuje policajcu rušeći na gotovo komičan način zamrznuti, utvrđeni poredak.
Naravno, neki ljudi nikad nisu savladali ekstazu onih nekoliko nedelja ludila i radosti, dok drugi još uvek čekaju šezdesetosmu da kulminira na bog zna koji „dan D“. Što se mene tiče, prihvatio sam odavno „princip realnosti“, bez nostalgije i umanjivanja značaja onoga što se dogodilo. Jer, 1968. je, u stvari, pobuna koja je ujedinila dve ere. Slomila je jaram konzervativizma i totalitarne misli i omogućila želji za ličnom i kolektivnom autonomijom da se izrazi. S kulturološke tačke gledišta, pobedili smo.
Povratak u ‘68? Da, ali samo kako bismo je razumeli, shvatili njene razmere, i sačuvali ono što danas ima smisla. Znajući da je, na primer, 23 godine posle Drugog svetskog rata multirasna Francuska demonstrirala protiv moje deportacije skandirajući „svi smo mi nemački Jevreji“, hrana za um.
Ali to ne opravdava prebrza poređenja, ništa manje ni identifikaciju svakog današnjeg protesta s onim iz ‘68. Posle 40 godina, kontekst je drastično izmenjen. Svet Hladnog rata je nestao, kao i škole i fabrike organizovane kao kasarne, autoritarni sindikati, prebijanje homoseksualaca, i obaveza žena da od svojih muževa traže dozvolu da se zaposle ili otvore račun u banci.
Svet je postao multilateralan, suočen s problemima kao što su sida, nezaposlenost, energetske i klimatske krize. Dopustimo, dakle, novim generacijama da definišu svoje sopstvene bitke i želje. Demistifikacija ‘68 takođe razotkriva i one koji bi je rado okrivili za sve nesreće sveta današnjice. Zbog toga što je na zidovima pisala „zabranjeno je zabranjivati“, generaciju ‘68 neki drže odgovornom za urbano nasilje, ekstremni individualizam, krizu obrazovanja, „zlatne padobrane“ za menadžere (znatne privilegije koje dobijaju u slučajevima kada im je mandat ograničen), urušavanje autoriteta i – zašto da ne – klimatske promene.
Na ovaj način, takvi ljudi pokušavaju da izvrdaju svoju obavezu da objasne današnje probleme. Ali kako neko može to da tumači kao politički trik čiji je cilj sabotiranje modernizacije izražavanja i da tako zatvara svaki prostor za racionalnu debatu?