Retko koji reditelj u filmskoj istoriji može da se pohvali činjenicom da i u svojim sedamdesetim godinama stvara relevantne filmove. Ipak, takav jedan primer imamo u našem „dvorištu“. Želimir Žilnik nagrađen je za najbolji dugometražni dokumentarac domaće selekcije na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, na kome je pre dve godine poneo priznanje za životno delo. Neumorni aktivistički dokumentarista pokazao je još jednom da svoje filmove snima pravovremeno na aktuelne, goruće teme. Nagrađeni film „Logbook Serbistan“ govori o ilegalnim imigrantima i tražiocima azila u Srbiji.
„Ljudi u Srbiji stalno kukaju da nam je najcrnje i najteže. Ali nije tako. Ima i drugih naroda, gde su neizvesnost, siromaštvo, pretnja smrću još intenzivniji nego kod nas. Treba da se manemo ideje da smo paćenici na vetrometini između dva sveta i da se okrenemo širem problemu. Pitanju svetskih vrlo ozbiljnih provalija u sistemu vrednosti u kojem smo i mi negde na obodu, ali ima naroda koji su i s tog oboda izgurani i vise između života i smrti“, objašnjava svoje motive za film o srpskoj „dobrodošlici“ ljudima iz Gane, Somalije, Sirije…
Tvorac doku-drame oduvek je išao ispred svog vremena, ukazujući na probleme mnogo pre nego što su oni počeli da utiču na društvene odnose. Oslanjajući se na kolektivne scenarije i glumce amatere koji igraju sebe same, odnose između ideologije i društva ispisuju Žilnikovi junaci – potlačeni, ljudi sa margina društva, deca ulice, nezaposleni, zaboravljeni radnici, transvestiti, imigranti bez papira, Romi…
Žilnik je rođen 8. septembra 1942. godine u logoru Crveni krst u Nišu, u kome mu je ubijena majka. Oca, slovenačkog komunistu, ubili su četnici, a odgajili su ga majčini roditelji. Završio je prava. Kao i većinu predstavnika crnog talasa sa prvim filmovima prate ga značajne nagrade na svetskim festivalima (njegov prvi igrani film „Rani radovi“ nagrađen je Zlatnim medvedom u Berlinu), ali i (ne)formalne zabrane u zemlji, zbog čega deo karijere ostvaruje živeći u Nemačkoj.
Po povratku, prostor za svoje ideje nalazi na televiziji. Ta ostvarenja, koja je snimio tokom osamdesetih godina, smatra najkonzistentnijim delom svoje kinematografije („Lijepe žene prolaze kroz grad“, „Tako se kalio čelik“). Oštricu ne gubi ni nakon raspada države („Tito po drugi put među Srbima“, „Marble ass“), a tranzicija donosi nove teme o običnim ljudima na Balkanu, koji, kako kaže, od početka 20. veka žive kao građani drugog reda („Stara škola kapitalizma“, „Jedna žena, jedan vek“). Bavi se i pedagoškim radom. Živi i radi u Novom Sadu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
