Neupadljiv detalj

Međunarodnim železničkim transportom na relaciji Beograd-Wien, pokisla, prokisla i sva nikakva stigoh nakon poslednjeg ispraćaja Mome Dimića sa mirijevskog groblja u Suboticu negde oko dva sata. Posle deset zazvoni telefon. Odjurih da se nađem sa Ivanom zbog pasoša i vize, zbog druženja i tralalaćkanja ili bezrazložno sebi rekoh da je kišni dan osnažio. Popila sa Nikicom kafu, sa stola pokupih pet dobijenih svežih kajsija i prionuh na čitanje Ivana Bunjina, nobelovca iz 1933. godine. Tek tada upali se crvena lampica iz Kisićevog Povratka u domovinu i ja prionuh sve do ranih jutarnjih časova u potragu za svim mojim mladićima … znam kako dalje i dalje. Da bi ušao u moje dnevničke zabeleške, moramo popričati – rekoh Bošku Krstiću, glavnom i odgovornom uredniku Rukovet-i. Morali bismo se rukovati, zar ne?
Između ideje i realizacije, promišljanje o udobnom smeštaju zapisa i svega ovoga što se tokom četiri decenije književnog rada nagomilalo ne napušta. Uzela sam jednu starinsku stolicu i na nju počela u kutijama, zaštićenim registratorima i još koječemu, pakovati zabeleške, koncepte, papiriće, predmete do kojih mi je stalo i još ponešto… Otvoriti na dan stogodišnjice mog rođenja, bila bi osnovna poruka. Tada bi se oslobodila stolica dugogodišnjeg tereta, poskidali raznorazni zatvarači a ponešto i pročitalo… a možda i neće biti tako.
Tmurno je i prohladno za ovo doba godine. Retko izlazim, a ulazna vrata, uglavnom, ostavljam otvorena. Danas me je posetio komšijski pas i nije da se nismo uzajamno uplašili. Ovaj grad, ovo vreme, ove mačke i ptice koje tu i tamo jave mi se, zbunjuju. Šta je s književnim nagradama – stresoh se od jeze i strave. Dovukoh u sećanje decembarsku skupštinu, nagradu „Milan Rakić“ od kože, izdavača … Ide knjiga – reče predsednik i naglasi da rukopis još nije pročitao. Ja spadam u red onih koji smatraju da je neophodno ono što nikom ne treba; moja ljubav prema stvarima i ljudima u obrnutoj je srazmeri sa onim uslovima na koje nam oni mogu ukazati – manifest je larpurlartizma.
Stojimo ispred svojih duhovnih kapija dostojanstva. Dugo gladnih i žednih godina tako. Decenijama, vekovima i milenijumima. Iz sveta sa artiklima široke potrošnje stigne i poneko uputstvo u dobroupakovanoj ambalaži. Između duhovnog i nematerijalnog proročanstva hvatamo svoje kompozicije. Ovde se stvaraoci ovdašnjih stavova dobro drže. Naučili su. Vredni, živi i zdravi, dele obećanja.
Bačka Topola. Šezdeset četiri godine je prošlo od deportacije Jevreja. Došli smo da odamo poštu žrtvama, položimo vence, cveće i kamenje. Na ovdašnjem groblju se više ne sahranjuje, ali na ploči, uklesana su imena – holokaust, genocid, šta li … Moji najbliži deportovani su novosadskim transportom u Aušvic … Čudan je taj svet koji nije ni život ni ljubav. Nekako između sveta, života i ljubavi, provlačimo se. Traju ljubavi iz kojih se rađaju novi životi da bi deca predaka nastavila tradiciju. I dalje traje pretraga za mladićima koje ću u daljoj neizvesnosti zapisivati. Bespuće. Novi rukopis. Politika u borbi multimišljenja ili osveženje koje peskovito tlo apsorbuje.
Zamisliti muškarce sa kojima se vodila ljubav: međugradska, međuzvučna, međusvetska, međudržavna ili međ dva paralelna koloseka kada su železničke pruge bile dovoljne za nekolikosatna kašnjenja. Zamisliti muškarce koji se stvarno mrtvi izležavaju po zanavek zaklopljenim prestonicama i sa telesima koja se raspadaju poput podeljenih zadovoljstava ili samozadovoljnih mušica koje im se međ veđama pare i zadovoljavaju li se onim što dobijaju uzvratno ili nizleđno. Zamisliti koliko ih je i iz koliko bi ih pređenih kilometara trebalo osmisliti zbog onog kada se pokloni nisu dobijali prema zaslugama.
Na današnji dan pre jednako toliko godina kao u Bačkoj Topoli, deportovani su subotički Jevreji. Na tom mestu 1994.godine postavljeno je obeležje. Sa Ratnog ostrva javlja se Zoran. Zove Vera na ručak. Izmiruju se računi, a u sinagogi priređen prijem za zvanice. Robika Sabadoš, Nikola Novkov, Tomika Halbrohr … Tu su Đina, Ivanka, Ružica, Katica – dogovor oko organizacije susreta jevrejskih žena sa područja ex Jugoslavije. U svim ovim slučajevima ja sam samo zapisničar događaja. Posmatrač. Sve je toliko jasno da ništa ne razumem. Razgovaram sa Nikijem, igram sa Radetom i sa Maricom othodim u prebivalište. Seka pita da li sam dobro putovala, Milan da li sam pokisla, dok Saši objašnjavam kako se prelazi most. Što je manji grad, teže se snalazim. Dajem Valeriji, upravnici Biblioteke knjigu Aleksandra Miloševića i negde pre praskozorja u miru nemirne duše ili nemarnog stanja svesti savest uspavljujem.
Ja sam neupadljiv detalj na ulici. Volim da gazim po bari. Posle kiše, autobus mi dok na nedozvoljenom mestu prelazim ulicu, načisto izblati odeću i lice. Ja tada jurnem prečicom preko travnjaka omeđenog bodljikavom žicom i uz izgovor nežnih reči saopštavam da ću se obratiti Agenciji za privatizaciju. Velika sam ja akcijašica. Šaljem po zadatku izbor kratkih priča, prikaz novih knjiga, lepe pozdrave za lep dan u odgovarajući pretinac svojih namera. Hvatajući maglu, vazduh i uz ulov zvezda repatica, pobegoše mi reči. Odustajem od namere traženja naknade za sva oštećenja: olipilo, obagremilo, otrešnjilo, ovišnjilo, oružilo, ojagodilo, okajsijilo, osvanulo, ojutrilo, osvežilo…
Milan Balinda mi elektronskom poštom dostavlja Džepnu istoriju devičanstva Danijele Foks. „To što se devičanstvo prikazuje kao vrlina a ne kao prepreka što odvaja neznanje od znanja, jeste infantilno sujeverje ljudskog duha.“ (Volter) ili Predigra kojom započinje ovaj rukopis. Filip Kohn na isti način šalje životopis Klaina, prosleđujem ili već šta radim ovopredmećena ili ovaploćena, ko bi to znao. Između pošte, overe dokumenta u sudu bez šerpi i ponekih kuhinjskih koještarija odlazim u redakciju gde Boško Krstić saopštava da ima goste. Nastavljam minimalizovana u Maxi, odustajem od kupovine i dok na pešačkom prelazu čekam, gas.
Šaljem prikaz novih knjiga omeđena Filipom Davidom i Mićom Cvijetićem.. Dogovaram sa Predragom Bogdanovićem i Sekom konferenciju za novinare i dok pljušti, grmi i seva samo ciganke varošanke još iz sela nema… To je taj večni život u zemlji Nemaje o kome piše Jicok Lejb Perec. Uz siskavu salatu, kompot od krastavaca u potrazi za svim mojim mladićima sledim neverovatnu lakoću stvora.
Na današnji dan preminuo je Franci Zagoričnik. Na poslednji ispraćaj (1997) nisam mogla da idem jer nisam imala obezbeđenu vizu. Zbog čega niste blagovremeno obezbedili dokument – bejah pitana. Nisam znala da će umreti – rekoh. Kao spomen na njega priredih izbor iz njegove poezije, izložbom obeležih tridesetogodišnjicu postojanja asocijacije Westeast, ko zna koliko stotina pisama unesoh u kompjuter kao vredan dokument i ne na kraju setih se četiri zajedničke knjige… Kriterij znamenja, Šabat, Na molu San Carlos, Šabat-folow me! U zavisnosti od načina razumevanja, čitanje otvorene knjige sveta baš i nije neki surov posao. Najveću knjigu na svetu, gledajući je na sajmovima sa svih strana, moguće je sa sadašnjeg zareza gledišta osporiti i uz višestruko uveličavanje – najteža knjiga na svetu – da li će biti pisana?
Pod oružjem govor praha menja boju lica i temperaturu tela. Šećer, brašno, so – sve je prah – pesak, zemlja, tucano kamenje tesanog kamenja – sve je govor, sve reč je u slavlju slova prah. Iz praha svest se roji i pita: Dokle ćete govoriti ono što ne mislite? Poslednji Sud stiže! Isto takav maločas voz ode. Molitve izlišne kroz otvorene dveri nađoše pravo mesto.
Moralo bi se pripremiti za današnji dan! Umesto Pereca, Književne novine objaviše davnozaboravljenog Vidakovića, Letopis MS priprema Tomića za naredni broj, nešto se valjda događa i oko Treće Srbije, Đačkog doba, Bijele pčele, Raške, ali, moji će gosti poželeti nešto drugo, konkretnije. Ovde se priča o predjelu, glavnom jelu, poslasticama, piću – kakvo je bilo posluženje, kakva muzika… Napravih kolač od višanja skinut sa interneta, kolačiće od sira, a na nekom reklamnom panou pročitah pita s makom, pita sa orasima, jabukama, pita po izboru. „Naprodaj domaća jaja“, „naprodaj cveće“, „pazi auto“, „geza na vratima“, „prodato peronok“… Sve sam razumela! Milanić je opet odleteo za Rusiju da se ženi nekom svojom istomišljenicom ili chatovskom ljubavlju i poput ptice trkačice nastaviće sa padovima ili plodovima. Čini realno a piši nerealno bio bi neki moj validni sklop stvaralačkog trenda ili oklop, odbrana, napad koji traje. Ima mene. Na današnji dan i negde nakon devetnaest sahata, rodiću se. Evo, Telenor se upravo javio: „Srećan rođendan!“ Nekada smo i mi voleli plavo cveće. Nekada smo pevali pesme o plavom cveću. Nekada smo gajili cveće u svojim zamišljenim vrtovima…Dani su sa noćima i plavim cvećem prolazili. Prolazio je i mesec sa mesecima i godinama. Nekada smo i mi voleli u svojim zamišljenim vrtovima…
Kamen peva pesmu. Čovek peva kamen. Jedan ili dva. Nekoliko ih je dovoljno za vitrine, za preostali svet, za preostalo sve, za suve oči na dnu suvih korita.