Neuspeli surogat lustracije

Ideja priređivača je bila da se pobroje ljudi koji su u to vreme bili na ključnim pozicijama, bez dodatnih kvalifikacija i objašnjenja. Kako su autori u nekoliko navrata navodili, ideja je bila „da se konačno pokrene rasprava o tome ko je aktivno učestvovao u vlasti, a na samim akterima je da objasne kakva je bila njihova uloga „.

Knjiga na desetak strana sadrži i kratku hronologiju događaja od čuvene Osme sednice 1987. do 5. oktobra 2000. kada je Milošević smenjen s vlasti. Ostalih 300 strana su biografije ljudi na određenim pozicijama u tom periodu koje, pored imena i prezimena, sadrže datum i mesto rođenja, obrazovanje i pozicije na kojima su bili. Ono što je ključni nedostatak u knjizi na koji ukazuju sagovornici našeg lista, jeste nepostojanje objašnjenja zbog čega je neko naveden kao Miloševićev saradnik, kao i nejasna metodologija po kojoj je spisak sastavljen. Pored stranačkih funkcionera na vladajućim i upravljačkim pozicijama, tu su glumci, pesnici, biznismeni, sudije, pripadnici bezbednosnih struktura, haški optuženici, novinari i većina tadašnjih episkopa Srpske pravoslavne crkve, uključujući i pokojne patrijarhe Germana i Pavla.

U knjizi se, na primer, nalazi ime Momira Bulatovića, ali ne i Mila Đukanovića. Takođe, nema Dragana Markovića Palme i Borislava Pelevića, koji su zajedno sa Željkom Ražnatovićem osnovali Stranku srpskog jedinstva, dok su biografije Svetlane Ražnatović i Arkana navedene. Sa druge strane, u knjizi su Milan Panić, akademici Tibor Varadi i Ljubomir Tadić, otac predsednika Srbije Borisa Tadića, čija pozicija u vreme Miloševićeve vladavine je bila – „dopisni član SANU“.

Političari

Jedan od prvih organizatora mitinga protiv Slobodana Miloševića, čovek na koga je više puta pokušan atentat a njegovi rođaci i saradnici ubijeni, našao se na spisku saradnika najljućeg protivnika. Lider SPO Vuk Drašković reagovao je burno odmah nakon izlaska knjige, nazivajući je sramnom, pisanoj „u tradiciji komunističkog prekrajanja istorije i falsifikovanja istine“.

– Nema ni reči o decenijskoj borbi SPO i demokratske opozicije protiv režima Slobodana Miloševića. Tako se u knjizi ne spominjemo ni SPO ni ja kao organizatori 9. marta 1991, nema ni reči o mom hapšenju. Vidovdanski sabor 1992. ne spominje se, kao da nije ni postojao. Nema ni junskih demonstracija 1993. niti hapšenja i prebijanja Danice i mene, iako je na taj događaj reagovao ceo demokratski svet. Nema koalicije „Zajedno“ i njenih tromesečnih demonstracija 1996. i 1997. Nema ni slova o zločinu na Ibarskoj magistrali 1999, kao da se nije ni dogodio. Ne pominje se ni osnivački sastanak DOS-a u Srpskom pokretu obnove. Takođe se ne spominje ni budvanski atentat na mene u junu 2000. godine – ističe Drašković, koji je, kako kaže, po knjizi „slavnih levih autora“, u političkoj karijeri bio samo dva meseca potpredsednik Savezne vlade 1999. i „ništa više“.

Funkcioneri Socijalističke partije Srbije, Zoran Baki Anđelković, Radovan Raka Radović i Živadin Jovanović, koji su bili na određenim pozicijama u godinama Miloševićevog režima, nemaju posebne reakcije na knjigu, navodeći da ne vide ništa loše u nabrajanju funkcija, „jer su one ionako bile javne“. Dragan Todorović, potpredsednik Srpske radikalne stranke smatra da nije bitno ko je bio ko u Srbiji u tom periodu, već je važnije ko je ostao na istim pozicijama i da li zagovara iste ideje koje je zagovarao tokom i posle 90-ih. Ima i onih koji su ponosni što su im se imena našla u svojevrsnom zborniku, poput Aleksandra Vulina, predsednika Pokreta socijalista.

– Bio sam među osnivačima Jugoslovenske levice. Međutim, autori knjige su zaboravili da spomenu da sam 1998. godine napustio JUL, jer sam odbio da uđem u vlast zbog toga što JUL više nije bio ono što smo svi mi želeli. Bilo bi me sramota da nisam bio akter političke scene u svojoj zemlji dok su na nju padale bombe i dok je bila pod najgrubljim sankcijama – rekao je Vulin za Danas.

Nebojša Bradić, doskorašnji ministar kulture, koji je u knjizi predstavljen kao direktor nekoliko pozorišta smatra da će ova knjiga kao dokument značiti puno i da će pomoći za buduće analize.

– Biljanu Kovačević Vučo sam poznavao i poštovao njen rad. Ne vidim ništa loše u tome što se i moje ime našlo u ovoj knjizi, a svima je dobro poznato na koji način sam smenjen 1999. sa dužnosti upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu – naglašava Bradić.

Novinari

Najveće negodovanje među ljudima koji su se našli u knjizi, čini se, izrazili su novinari. Dušan Miklja, novinar i pisac, kaže da „biti deo esnafa“ ne znači biti i deo upravljačkog režima. Iako veruje da autori nisu imali lošu nameru, kriterijumi po kojima je knjiga pisana nisu mu najjasniji.

– U knjizi nedostaje objašnjenje kako je ko obavljao svoju funkciju. Ostaje utisak da smo svi koji se nalazimo u knjizi imali neku moć i uticaj, što nije tačno. Verujem da sam svojim radom više doprineo demokratiji u Srbiji, nego mnogi današnji samoproklamovani borci za demokratiju – navodi Miklja, koji je u to vreme bio novinar Duge i dopisnik Tanjuga iz Brisela i Njujorka.

Milomir Marić naglašava da je od knjige mnogo više očekivao osim pukog nabrajanja funkcija.

– Radio sam svoj posao, bio sam prvi novinar u Srbiji koji je bio meta fizičkog napada, Arkan mi je pretio ubistvom. U Dugu su svaki drugi dan dolazili razni likovi sa pretnjama, bio sam kažnjen po Zakonu o javnom informisanju… a sada se nalazim u grupi ljudi među kojima su mnogi iz kriminogene strukture – navodi Marić, koji smatra da je knjiga „obična prepiska godišnjaka ko je ko“ iz devedesetih.

Nino Brajović, generalni sekretar Udruženja novinara Srbije, navodi da postoje razna izdanja „ko je ko…“ i da na takve knjige uglavnom ne obraća pažnju, „posebno ne na izdanja Fonda Biljana Kovačević – Vučo“, dok Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS kratko navodi za naš list da knjigu vidi „isto kao i glavni urednik Danasa“, koji je rekao da u njoj ima propusta i da je nejasna metodologija po kojoj je rađena.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme i jedan od saradnika u radu na knjizi, kaže da ona ne predstavlja crnu listu, već nomenklaturu vlasti za vreme režima Slobodana Miloševića. Prema njegovim rečima, oni koji su revoltirani jer se i njihovo ime našlo u njoj „trebali su na vreme da razmišljaju kada su se upuštali u saradnju sa Slobodanom Miloševićem“. Ipak, on dodaje da su se u knjizi našla imena i mnogih časnih ljudi, koji su sticajem okolnosti bili na pogrešnim mestima u pogrešno vreme i koji su kasnije ispravili svoje greške, poput poslednjeg premijera SFRJ Ante Markovića i generala Aleksandra Vasiljevića.

Crkva

U knjizi se pored pokojnih patrijarha Germana i Pavla nalazi i mitropolit crnogorsko primosrki Amfilohije, kao i desetak vladika Srpske pravoslavne crkve. Jedini koji je pored episkopske funkcije imao i državnu bio je vladika mileševski Filaret (Jelenko Mićović) koji je od 1999. do 2000. bio zamenik ministra vera u Vladi SRJ. Filaret nije želeo da komentariše za naš list to što se njegovo ime nalazi u knjizi.

Verski analitičar Živica Tucić podseća da je narod izabrao Miloševića i podržavao ga u početku njegove vladavine, pa tako i brojni pripadnici SPC.

– Bilo bi nezahvalno analizirati i procenjivati koliko je ko od episkopa podržavao režim Slobodana Miloševića. Sigurno je da ne zaslužuju svi da se pojave u toj knjizi, posebno ne pokojni patrijarh German koji je bio na tronu SPC pre 2000. Bilo je episkopa koji su javno podržavali Miloševića, ali je bilo i onih drugih. Zato treba istaći da biti u to vreme na nekoj funkciji ne znači automatski i kolaboraciju sa režimom – naglašava Tucić.

Analitičari

U stručnoj javnosti dominira stav da svojevrstan zbornik „Ko je ko“ u Srbiji za vreme režima Slobodana Miloševića mora da postoji zbog budućih teorijsko-istorijskih analiza i kako bi se razjasnili određeni događaji iz mračne prošlosti i samim tim otrgli zubu zaborava, ali da pokušaj autora ove knjige u tome ipak nije sasvim uspeo.

Dušan Janjić, politički analitičar, kaže za Danas da je knjiga sa svim svojim manama korisna, jer pomaže pokretanju rasprave koja je neophodna kako bi se utvrdilo da li je režim Slobodana Miloševića nastavljen i posle određenih političkih promena.

– Očigledno je da su kriterijumi po kojima se neki ljudi nalaze u knjizi bili fleksibilni, kao i da su autori po ličnom nahođenju određene ljude uvrstili u nju. Među vladikama Srpske pravoslavne crkve jedino Filaret i episkop zvorničko-tuzlanski Kačavenda zaslužuju mesto u njoj, jer su aktivno učestvovali u politici, dok su recimo pokojni patrijarsi German i Pavle nepravedno u njoj – ukazuje Janjić.

Prema njegovim rečima i mnogi ljudi iz sveta zabave i umetnosti ne zaslužuju mesto u knjizi, kao što je recimo književnik Dobrica Erić, pokojni televizijski voditelj Milovan Ilić Minimaks, kao i glumac Aleksandar Berček.

– Berček je bio glumac i član političke partije, ali svakako ne zaslužuje da se i njegovo ime nađe među saradnicima režima, Minimaks jeste zabavljao narod u to vreme, ali u tome nije bio sam, jer ceo Pink je imao tu funkciju. Svedoci smo da su glumci i ljudi iz sveta zabave i sada atraktivni političarima za vreme kampanja. Ako su u knjizi pobrojani oni koji su doveli Miloševića na vlast i koji su mu pomogli da na njoj opstane, onda se među imena mora naći bar polovina sadašnjih tajkuna – zaključuje Janjić.

Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stoiljković kaže da je metodologija najveći problem u knjizi. Prema njegovim rečima, puko nabrajanje imena ljudi i njihovih funkcija, bez ikakvih kvalifikacija i objašnjenja, ne predstavlja ozbiljan metodološki pristup niti analizu. On dodaje da ga knjiga podseća na popis i da bi je trebalo predstavljati kao registrator. Sličnog mišljenja je i Ognjen Pribićević, viši naučni saradnik Instituta društvenih nauka, koji smatra da se knjigom otvara pitanje lustracije, koje je trebalo da bude rešeno još 2000. i 2001. godine.

– Šansa za lustracijom je nažalost propuštena, jer su se stranački lideri više borili za vlast, nego za izgradnju novog sistema, a pravda koja ne dolazi odmah praktično nikada ne dolazi. Režim Slobodana Miloševića je najkritičniji režim u istoriji Srbije i njegove posledice osećaće se još najmanje 30 godina – ocenjuje Pribićević dodajući da je u izdanju Instituta društvenih nauka izašla knjiga „Međunacionalni odnosi u funkciji pomirenja“ koja govori o suočavanju sa prošlošću, koje je neophodno da bi ljudi na ovim prostorima mogli da krenu napred.

Matija Bećković: Nedostaju brojevi telefona

Pesnik Matija Bećković kaže za Danas da su priređivači zbornika uz biografske podatke trebali da dodaju još broj telefona, i time bi dobili „žute strane“.

– Trebali su da razmišljaju ekonomičnije, a ne da ljudi gomilaju nepotrebne knjige – rekao je Bećković kroz osmeh, dodajući da će svakom ko ga bude pitao za njegovo pojavljivanje u njoj, odgovoriti upravo tako – osmehom.

Šta kažu priređivači knjige

I sami autori knjige su svesni da ona ima određene propuste i najavljuju drugo dopunjeno izdanje, kao i mogućnost izvinjenja ljudima, čija su se imena nepravedno našla u njoj.

Direktor nevladine organizacije Transparentnost Srbija Vladimir Goati, i jedan od priređivača knjige, kaže da je manje bio uključen u izradu zbornika od ostalih priređivača, ali da bi knjiga trebalo da predstavlja statistički popis ljudi koji su obavljali najvažnije funkcije u periodu od 1987. do 5. oktobra 2000.

– U Srbiji se do 2000. godine nisu vodili gotovo nikakvi statistički podaci. Zato je izrada ove knjige bila neophodna, za potrebe nekih budućih teorijsko-istorijskih istraživanja. Statistika je nesigurna nauka i kada je reč o finansijama, a kamoli kada su u pitanju ljudi. Moguće da su se potkrali i neki propusti, i ja se lično zalažem da se tim ljudima, kod kojih se utvrdi da im se imena i biografije greškom nalaze u knjizi, uputi izvinjenje – navodi Goati, dodajući da je njegov predlog bio da se u knjizi nađu imena ljudi koji su bili na političkim funkcijama u užem smislu.

Autor Dušan Bogdanović objašnjava za Danas da „Zloupotrebljene institucije – Ko je bio ko u Srbiji 1987-2000.“ nije knjiga o ljudima, već o institucijama.

– Oni koji se ljute što se i njihovo ime našlo u njoj nisu gledali kontekst i tu je glavni problem. To nije spisak „loših momaka“ koje sada treba razapeti na stub srama, iako među njima ima ljudi koji su proizveli puno zla. Ovo je knjiga o institucijama i institucionalnom sistemu jednog društva koje je trebalo da kroči na put tranzicije, ali je na prvi korak zalutalo i dan danas luta – ističe Bogdanović. On dodaje da je ono što nam se sada dešava posledica svega što je društvo radilo sa institucijama u vremenu koje knjiga opisuje, odnosno između 1987. i 2000. godine .

– Institucije su u tom periodu upotrebljavane, ali i zloupotrebljavane za proizvodnju zla nad sopstvenim narodom i bivšim zbratimljenim republikama. Međutim, i one su zloupotrebljavale neke ljude – naglašava Bogdanović.

Prema njegovim rečima izrada projekta trajala je tri godine – u prvoj godini definisan je projektni zadatak i razrađena je precizna metodologija kojom će se knjiga kompletirati sa svim sadržanim podacima.

– U drugoj godini prikupljali smo podatke, tokom koje smo konsultovali veliki broj arhiva, službenih listova, štampe, kao i dva izdanja knjige „Ko je ko u Srbiji“ iz 1991. i 1996. godine, jer su one napravljene tako što su ljudima koji se nalaze u njoj poslati upitnici, koje su oni sami popunjavali. Svaki podatak koji se nalazi u knjizi proveren je iz najmanje dva nezavisna izvora – ukazuje Bogdanović.

Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, kaže za naš list da knjiga predstavlja nomenklaturu vlasti za vreme režima Slobodana Miloševića.

– Stvaranje novog imidža Srbije nije moguće bez suočavanja sa prošlošću i distanciranja od politike koju je vodio Milošević. Nadam se da će knjiga navesti neke od likova koji se spominju u njoj da progovore o svojoj ulozi u tadašnjem režimu, jer naša ideja je bila da se konačno pokrene rasprava o tome ko je aktivno učestvovao u vlasti, a ko je bio samo statista – naglašava Biserko.

Prema njenim rečima knjiga predstavlja tačku kristalizacije u moru podataka s obzirom da ilustruje da se i od 2000. godine nastavilo sa istom politikom samo „drugim sredstvima“. Biserko je potvrdila da u knjizi ima određenih grešaka, koje će biti ispravljene u drugom dopunjenom izdanju, u kojem će se naći i imena ljudi propuštena u prvom.