Nevidljivi pale svetlo u sveopštoj pomrčini

Neizbežne su greške u percepciji sopstvenog života. Prisutna je i loša navika da se mnogo priča o sebi.

***

Kao jugoslovenski oficir, 1941. godine, moj otac iz Banjaluke odlazi s vojskom da se bori s okupatorom. Majku, brata i mene proteruju iz mesta mog rođenja. Putovanje do Nikšića za mene je bio jedan od najtraumatičnijih doživljaja u detinjstvu. Pamtim zabrinuto majčino lice i njen strah, koji se preneo i na nas. Doživeo sam to kao najturobniji san.

***

Moj deda Radovan Kosović bio je najbogatiji čovek u nikšićkom, rudinsko-trepačkom kraju. Kao starocrnogorski oficir osvajao je Skadar i dobio najveća odličja, među njima i Obilića medalju. Bio je i predsednik opštine. Godine 1941. svoje Trepčanjane, kao njihov prvi čovek, vodi protiv tada jedinog neprijatelja – okupatora.

***

Moj deda, stasiti dvometraš, uzjahao je konja i našao se ispred svojih zemljaka. Nije prošlo mnogo vremena, postao je žrtva levih skretanja: ubili su ga partizani. Nije bilo više ni mog oca. NJega su već prvog dana postojanja NDH ubile ustaše kod Slavonskog Broda.

***

Najranije detinjstvo traje u ratnom košmaru, u Gornjim Trepčima, petnaestak kilometara od Nikšića prema Hercegovini. Za vreme rata naučio sam da čitam i pišem. Školovanje sam tako otpočeo u Gornjim Trepčima samoobrazovanjem. Tu mi je ujak LJubo, tek što je završio gimnaziju, čitao čudesne bajke i izmišljao uzbudljive pripovesti.

***

Moj profesor književnosti u gimnaziji bio je Vladimir Mijušković. Pripovedač, romansijer i dramatičar, napisao je zajedno sa Jovanom Gecom dramu Moji đetići, koja je, pre rata, izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu. Bio je atraktivna i originalna ličnost. Visok, vitak i zagonetan. Usred nikšićkog sivila delovao je kao junak fantastike. Bio sam njegov miljenik. Na kraju gimnazije očarala me je poezija Vaska Pope.

***

Za nas, provincijalce, Beograd je bio ostvarena utopija. Obećani grad! O tome kako smo stizali do beogradske železničke stanice, a zatim, kako smo se peli uz Balkansku ulicu da bismo stigli do Terazija, mogao bi se napisati roman toka svesti. Velegrad je bio čudo koje je valjalo osvojiti. Verovatno smo – kao pridošlice, arivisti i osvajači gradskih tajni – unosili i sami svežu krv. Tu su se rasplamsavale sve moje strasti i golema radoznalost. Bio sam usijana glava koja ne zna gde udara.

***

Kada sam se upisao na jugoslovensku književnost, nisu postojale studije svetske književnosti niti sociologije. Dok sam studirao književnost, intenzivno sam proučavao filozofiju i psihologiju. Još kao apsolvent književnosti, upisao sam se na studije psihologije. To što sam studirao jedno, a bio preokupiran drugačijim saznanjima, govori da nisam pristao na izbor koji sam doneo iz mladalačkih zanosa. To je postalo jasno kad sam i magistrirao i doktorirao iz sociologije kulture.

***

Za duh promene šezdesetih godina bila je izuzetno važna četrdesetpetica, sala 45, na Filozofskom fakultetu. Tamo se vodila rasprava između tradicionalista i modernista. Pojavljivali su se i žestoki Mića Danojlić, ali i Branko Miljković, već tada nekrunisani kralj-pesnik. Miljković je bio magnetična ličnost, umnik čudesne energije i metafizičkih dubina. Čuvena četrdesetpetica, kroz koju smo svi prošli kao kroz mentalnu laboratoriju, bila je značajna kritička vežbaonica, za nas, studente, važnija od fakultetske nastave.

***

Sećam se, Oskar Davičo u Svečanoj sali Univerziteta u Beogradu žustro se obračunavao sa dogmatskim poetikama. Bez kompromisa, rušio je ovaj naš pesnik sve dogmatizme koji su ograničavali slobodu poetskog stvaranja. Bio je nepomirljiv i netolerantan u obračunu sa pristalicama teorije odraza. Silovito je jurišao protiv estetske i ideološke arheologije.

***

Prešernova klet, koja se nalazila tik uz nekadašnju Borbu, bila je stecište pesnika i boema, i za sve nas magnetično mesto. U opuštenoj atmosferi, recitovale su se pesme i živih i mrtvih pesnika. Lorka i Jesenjin i Ujević i Crnjanski. Kazivan je i Oblak u pantalonama Majakovskog. Uopšte, tada se mnogo recitovalo. I mnogo fotografisalo.

***

Po završetku studija, zaposlio sam se u Komisiji za kulturne veze sa inostranstvom SIV-a. Bio sam zadužen i za naše lektorate u inostranstvu. Tada sam shvatio da ne umem da budem činovnik.

***

Ipak, najbolje što sam učinio bio je administrativni prekršaj. U Strazbur smo uputili Danila Kiša, koji je bio završio svetsku književnost, a za lektore su bile predviđene studije srpskohrvatskog jezika. Kiš se pokazao kao najbolji naš lektor. To mi je bila satisfakcija.

***

U mnoštvu preozbiljnih politikoloških disciplina na Fakultetu političkih nauka, teorija i sociologija kulture dolazile su kao topli talas već i zbog komunikacije u kojoj je bilo više opuštenosti i neočekivanosti. Mislim da je to bilo prihvatljivije studentima od mrgodnog Tanatosa, koji je često bio prisutan ne samo u političkoj empiriji nego i u političkoj ontologiji.

***

Trudio sam se da u nastavi ne prevlada ni ultraobjektivnost ali ni ultrasubjektivnost. A sve predavačke preokupacije objavljivao sam kao knjige. Bila je to i kompenzacija za moju nesklonost, a možda i nesposobnost da se priklonim pisanju udžbenika.

***

Bilo je to takozvano vreme Brozove vladavine koje su u kulturi obeležile zabrane. To smo doživljavali kao neminovnost. Beketov Godo je posle Krležine sugestije skinut sa beogradskog repertoara. Satira je utihnula posle Jeretičke priče Branka Ćopića. Zabranjena je predstava Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića 1969. godine. Skinuta je izložba Miće Popovića zbog portreta vladajućeg para, 1974. godine.

***

Pre toga, postradao je filmski crni talas. Filmski stvaraoci Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Mića Popović i Želimir Žilnik – našli su se pod budnim okom cenzora. Zabranjeni su filmovi Zaseda – Živojina Pavlovića i Rani radovi – Želimira Žilnika, a Lazar Stojanović je zbog filma Plastični Isus odrobijao. U cenzurisanoj stvarnosti, znalo se šta može, a šta ne može da prođe. Ali je prelazak preko granice bio izazov.

***

Dolazilo je i do sudskih intervencija u društvenim naukama. To se dogodilo studiji Nebojše Popova Društveni sukobi – izazov sociologije. Ispalo je da o studentskom pokretu nije dobro da pišu očevici i kompetentni sociolozi. Nije bolje prošao ni zbornik radova Socijalni problemi jugoslovenskog društva. Glavni „krivac“ za ovu zabranu bio je sociolog Miroslav Živković, koji je pisao o pojavnim oblicima raslojavanja jugoslovenskog društva, o sirotinji i privilegovanim. A kad su bile sudske zabrane na delu, nije bilo mesta za kritičko mišljenje i slobodu stvaralaštva.

***

Univerzitetski profesori sa idejama koje nisu zvanično prihvaćene doživeli su i velika poniženja. Neki od njih su zbog mišljenja morali da napuste fakultet – svejedno da li je reč o Pravnom fakultetu u Beogradu, gde se zbog amandmana i različitog mišljenja o njima išlo s fakulteta, pa i u zatvor, da li su u pitanju profesori s Filozofskog fakulteta u Beogradu, zbog kojih je trebalo promeniti zakon republike da bi oni mogli biti proterani s fakulteta. Kao kritičari svega postojećeg, nisu samo zapostavljeni u javnom polju, već su od 1968. godine i sklonjeni iz javnosti.

***

*Žestoko napadani bili su i pripadnici Beogradskog kruga sa Radomirom Konstantinovićem usred rata devedesetih godina jer su žestoko kritikovali rat i autokratski sistem. Beogradski intelektualci bili su najviše zaokupljeni idejama o slobodi i demokratiji. Tamo su se vodile žustre rasprave. Sećam se, bio sam uvodničar za dve teme – o korupciji i o intelektualcima, bez morala. I danas bih mogao da ponovim reči koje sam tada izgovorio. Ista meta, isto odstojanje.

***

Krajem osamdesetih vratio se Milovan Đilas u ovdašnji javni život. Pojavio se čuveni disident prvenstveno svojim knjigama, koje su se do tada pretežno objavljivale u svetu. Pored ostalih, 1990. objavljen je i njegov spis Tamnica i ideje. U Udruženju novinara Srbije o njemu smo pored Đilasa govorili Vasilije Kalezić i ja. NJegovo javno pojavljivanje izazvalo je salve negodovanja, prednjačili su novinari, tako da smo sa tribine jedva izneli žive glave.

***

Sticajem okolnosti, jedno vreme sam bio novinar. Pored toga što sam uređivao kulturnu rubriku teorijskog časopisa Socijalizam, bio sam i jugoslovenski dopisnik francuskog časopisa za svetsku politiku Democratie Nouvelle (Nova demokratija). To je bio razlog da pratim sve važnije događaje. Od šezdesetih do sedamdeseti godina pratio sam Korčulansku letnju školu i filozofsku grupa oko časopisa Praxis. Bila je to prilika da sretnem ne samo naše nego i svetski poznate filozofe i sociologe – Markuzea, Bloha, Goldmana, Froma, Habermasa, Finka, Kosika i Baumana. Bila je tu prisutna nadmoćna kritička misao o našoj savremenosti.

***

Otvorenost prema svetu stizala je preko umetničkih vrednosti, koje sam pratio s velikim zadovoljstvom. Bitef od 1967. godine, sa najnovijim pozorišnim tendencijama, postaje važno središte i srpske i evropske kulture. Za mene je to uvek bio praznik. 1969. izvedena je kultna svetska predstava Kosa, na sceni Ateljea 212, kao prva u nekoj od socijalističkoj zemlja. Bitefu se 1971. godine pridružio Fest, na kome su prikazivani najvredniji filmovi iz svetske kinematografije. Beogradom su duvali i svetski vetrovi.

***

Od početka 1988. godine, na Drugom programu Radio Beograda, komentarisao sam zbivanja u kulturi. Trudio sam se da u mojim opservacijama ne bude ničega što bi „vuklo“ na akademsku hladnoću i nadmenost „učenosti“.

***

Devedesetih godina kultura je nestajala iz vidnog polja, ali zato je bilo politike u prekomernim dozama. Ma koliko da su mi politička zbivanja bila tuđa, počeo sam da se prema njima određujem. Činio sam to kao zaverenik, kao insajder koji je došao iz kulture. Tako je nastala i knjiga Izveštaj iz ludnice. Posle se nisam mogao zaustaviti, pa sam napisao još nekoliko knjižuraka o političkim strahotama.

***

Iako bez proročkih ambicija u mojim tekstovima, ipak se obistinio strah od „ljudskih nevaljalstava“. Vratili su se na političku scenu oni za koje se verovalo da su zaslužili da odu za sva vremena. Kad već nije bilo lustracije, to što su činili u vreme istorijskog sumraka, to je u javnosti gotovo zaboravljeno. Zaborav nam je omiljena igračka.

***

Studentski pokret šezdeset osme godine u Zapadnoj Evropi podstakao je beogradske studente da se pobune. Obrušili su se protiv crvene buržoazije koja je zgasla ideale revolucije. A meni su ostali u nezaboravnom sećanju vatreni i inspirativni govori u dvorištu Filozofskog fakulteta u Beogradu. Posle toga, više ništa nije ostalo u starom ideološkom ruhu.

***

Kada sam 1992. boravio u NJujorku, studenti u Beogradu bili su u žestokom protestu, što je za mene bio imperativ da se vratim i da im se pridružim. Moji američki prijatelji nisu se mogli čudu načuditi. Bilo je nezamislivo da profesori ne budu sa svojim studentima.

***

Previše sam godinama bio prisutan na javnim tribinama. Bile su to moje zarobljene večeri. Tribine su me privlačile i inspirisale. Ponekad sam ih doživljavao kao pozorišnu predstavu. Na tribinama sam se samoodređivao. Tamo se rodila poneka nova ideja i podsticajna misao. Dok sam brbljao na tribinama, prisećao sam se Odna, koji je govorio: „Kako mogu da znam šta mislim dok ne vidim šta govorim.“ To bi trebalo da znači da i govor može „povući“ misao. I otkriti je.

***

Nikada mi kao kulturologu nije bio prihvatljiv naš prikriveni i otvoreni nacionalizam. U nas je prisutan i ekstremni nacionalista koji umišlja da u svakom času deluje kao dobročinitelj svoje nacije, a pritom mu ne stiže do svesti da u svojoj nekritičnosti radi protiv njene budućnosti. Ekstremnog nacionalistu pritiskaju oblaci emocija i konfuzna osećajnost, opsesije i fanatizam. Tada se mračne istine o svojoj naciji doživljavaju kao mentalna tortura, kao ruski rulet.

***

Kad je krajem 1999. godine donet Zakon o univerzitetu i kad je od univerzitetskih profesora zatražena lojalnost vlastima, svega jedan odsto pripadnika akademske četvrti nije na to pristalo. Nisam imao dilema. Nisam mogao da poreknem autonomiju univerziteta, niti da učestvujem u njenom poništavanju. Uzeo sam nekoliko knjiga iz svog kabineta. I napustio fakultet.

***

Od svih nepodopština u vreme našeg ratnog sunovrata, najteže mi pao rastanak s Mirkom Kovačem jer smo se dugo družili, čak i jedno vreme stanovali zajedno u Rankeovoj 14. U kasnu jesen 1991, zbog pretnji i nasilja, Kovač napušta Beograd. Odlazi za sva vremena. Uspeo je da ispriča da su ga deset sati, u njegovom stanu, pošto su upali nasilno, isleđivali „tipovi sa škorpionima“ i „crvenim beretkama“. Bilo je to strašno nasilje. Slična je sudbina bila i arhitekte Bogdana Bogdanovića, takođe mog prijatelja.

***

Uvek sam teško doživljavao što je srpska elita bila u košmaru, umrtvljena, nevidljiva, na društvenoj margini, a danas na Tviteru. Životarili su sa osećanjem apatije, gubitništva, ogorčenosti, rezignacije i depresije. I oni su pomalo odgovorni što su javna debata i kritička javnost doživeli potpuni debakl. U društvu u kome praznina odzvanja ličnom i neograničenom vlašću, bezakonjem i demagogijom, intelektualci od integriteta su izuzetno značajni za ocenu aktuelnih političkih procesa. Kada jedan odlučuje o svemu, svi drugi su ništa!

***

Možda se nikada kao danas nisu našle u takvoj simbiozi dve estrade, politička i medijska, bliske po simulaciji i praktikovanju primitivizma i brutalnog nasilja. Vlast je bezmalo zagospodarila svim medijima za masovno opštenje jer se pomoću njih bezbedno vlada. Zato su do sadašnjih protesta bili nevidljivi oni koji pale svetlo u sveopštoj pomrčini. Sada ih vidim i u protestima.

***

Bojim se onih koji su oguglali na to da ih gaze, bez pardona. Oni su se utopili u kulturu povijenih glava, u duh poltronerije, podaništva i poslušnosti. Biti na kolenima ili uspraviti se – dva su suprotstavljena stava. I stanja. Protesti bi trebalo da odbrane dostojanstvo slobodnih građana a ne jednoumlje politizovanih strančara.

O sagovorniku

Rođen 1934. u Banjaluci, dr Ratko Božović, dugogodišnji je profesor Fakulteta političih nauka u Beogradu. Bio je šef Katedre za novinarstvo i političku sociologiju i rukovodilac smera Sociologija kulture i kulturne politike na poslediplomskim studijama Fakulteta političkih nauka. Sada predaje Sociologiju umjetnosti na Fakultetu umjetnosti i Teoriju kulture na Fakultetu za kulturu i turizam na Univerzitetu Donja Gorica – Podgorica. Pored mnogobrojnih priznanja, dobio je nagradu za studiju „Paradoksi medijske slobode“ časopisa Diologos, za najbolje delo u regionu iz teorije medija 2015. godine. Objavio je preko četrdeset knjiga iz teorije i sociologije kulture. Studijski je boravio u Parizu i NJujorku. Živi i radi u Beogradu.