Nevoljnici osuđeni na ksenofobiju i političku manipulaciju

U svetu danas ima 10 miliona izbeglica i 25 miliona interno raseljenih lica koja beže od ratova, sukoba i represije, dok vlade i humanitarne agencije sve teže uspevaju da se izbore sa tim problemom. Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR), koji danas, 20. juna, obeležava Svetski dan izbeglica, ocenjuje da je globalna politička klima za prevazilaženje izbegličke krize sve nepovoljnija.
– Ranije su pozdravljali ljude koji su bežali od rata i progona, ali to se promenilo, naročito posle 11. septembra – kaže za Rojters portparol UNHCR Vilijam Spindler, ukazujući na sve veću ksenofobiju, netoleranciju, političku manipulaciju. Pre izbijanja nasilja u Iraku, broj izbeglica u svetu se smanjivao. Zbacivanje talibana u Avganistanu, kao i mirovni sporazumi u Kongu, Liberiji, Angoli i južnom Sudanu, omogućili su milionima da se vrate svojim kućama, iako još mnogo njih to tek treba da učini. – Ne tvrdim da je život sjajan u tim zemljama, ali napredak jeste postignut – kaže potpredsednik vašingtonske organizacije Refjudžiz internešenel Džoel Karni. Prema njegovim rečima, veliki izuzetak je Irak, „najveća izbeglička kriza na svetu“. UNHCR procenjuje da je 2,2 miliona Iračana pobeglo u inostranstvo, dok je više od dva miliona napustilo svoje domove unutar zemlje, gde ih je teže naći i pomoći im nego onima koji su pobegli napolje. Širom sveta, gotovo 25 miliona ljudi je interno raseljeno – oni beže iz istih razloga kao i izbeglice, ali nemaju međunarodno priznanje ili zaštitu. Dok Irak i Darfur često dospevaju na naslovne strane, humanitarni radnici brinu zbog „zaboravljenih kriza“, koje postoje daleko od televizijskih kamera.

Bekstvo od prirodnih katastrofa

Stručnjaci u poslednje vreme ukazuju i na moguću novu kategoriju izbeglica – one koji beže od prirodnih katastrofa. Sumorni izgledi masovnog seljenja ljudi zbog promene klime i elementarnih nepogoda predstavljaju novi izazov za koji još nije smišljen odgovor. Stručnjaci procenjuju da će do 2050. godine čak oko milijardu ljudi biti raseljeno zbog globalnog otopljavanja. – Prilično je uznemirujuće ono što bismo mogli da vidimo u narednih 50 godina – kaže Mišel Klajn Solomon iz Međunarodne organizacije za migracije. Ljudi koji će morati da se sele zbog promene klime, podizanja nivoa mora, uništavanja šuma ili širenja pustinje, ne uklapaju se u klasičnu definiciju izbeglica. Međutim, njihov broj bi u budućnosti mogao znatno da premaši broj onih koji su napustili svoje domove zbog sukoba i progona.

– Gotovo da nikoga ne interesuje Centralnoafrička Republika – kaže direktor Međunarodnog spasilačkog komiteta Sara Hjuz. – U Čadu, na primer, izbeglice iz Darfura dobijaju tri puta više sledovanja od interno raseljenih ljudi – kaže ona. Problem je i kako dostaviti pomoć. Krvoproliće u Iraku stvorilo je bukvalno zabranjenu zonu za međunarodno osoblje, ali humanitarci imaju problema sa zonama konflikta i u drugim zemljama, od Avganistana do Kolumbije.
– Najveći izazov je bezbednost, smanjivanje humanitarnog prostora – kaže Sara Hjuz. – U Darfuru, problem nisu fondovi beć bezbednost i pristup ljudima kojima pokušavamo da pomognemo – kaže ona. Izbeglice takođe osećaju da na svetu ima sve manje mesta za njih, da je neprijateljstvo prema imigrantima svih vrsta poraslo, za razliku od ere Hladnog rata kada su begunci od komunizma nailazili na simpatije i lako dobijali azil. – Reakcija sada je skepticizam. Sada se priča ovako, ko je ovaj prevarant koji pokušava da dobije posao u našoj zemlji – kaže Karni. Severnokorejci koji beže u Kinu ili Zimbabveanci koji ilegalno prelaze u Južnu Afriku često su viđeni kao ekonomski imigranti iako mnogi zaista beže od progona – kaže on.