Nezadovoljna javnost pred oholom državom: Dr Nebojša Veljković o pogoršanju upravljanja vodama poslednje decenije

Pri kraju tog razgovora profesor Simonović je rekao da se „novim pristupom upravljanja vodnim resursima upravlja i procesom ponašanja i zaključio kako „do sada u Srbiji ne postoji takav opšti model za upravljanje vodnim resursima“. Danas je srpsko društvo, verovatno, u najvećoj krizi od Drugog svetskog rata i ona je specifična jer je upravljanje sistemom izazvano baš unutrašnjim protivurečnostima između „pojedinaca, organizacija i društva“.

U duhu stavova profesora Simonovića iznetih pre deset godina „nastavljamo temu“ na Svetski dan voda, kroz razgovor sa ondašnjim koautorom dr Nebojšom Veljkovićem koji je dugo radio u Agenciji za zaštitu životne sredine na poslovima monitoringa kvaliteta površinskih, podzemnih voda i sedimenta, a autor je brojnih stručnih i naučnih radova u zemlji i inostranstvu.

Počinjemo tamo gde smo stali pre deset godina, pitanjem da li je u Srbiji uspostavljen opšti model za upravljanje vodnim resursima?

– U teoriji, na nivou strategija i zakona da, a u praksi na nivou primene ne. Posle 2000-tih i zaokreta u spoljnopolitičkoj orijentaciji 2004. donet je Zakon o zaštiti životne sredine i tada i sada krovni zakonski akt u toj oblasti, od tada više puta dopunjavan da bi se prilagodio promenama. Od 11 osnovnih načela zaštite životne sredine koje on proklamuje, jedno se izdvaja zbog univerzalnosti od globalnog do nacionalnog značaja.

To je načelo održivog razvoja. Taj pojam je od tada ušao u vaspitno-obrazovnu praksu, a reč je o tome da se na principima ekonomičnosti i razumnosti koriste prirodne i stvorene vrednosti sa ciljem da se sačuva i unapredi kvalitet životne sredine za buduće generacije. Već je 2010. donet Zakon o vodama u kome se kaže da se vodna delatnost obavlja na način kojim se obezbeđuje održivo korišćenje voda, tako da se definiše minimalni održivi protok kojim se od vodozahvata mora obezbediti zadovoljavanje potreba nizvodnih korisnika.

Ovo znači da ne bi trebalo da bude spora u vezi sa zakonom definisanim principima zaštite životne sredine. Međutim, u praksi, svedoci smo poslednjih godina velikih projekata koje su odobravali lokalne samouprave i državni organi, a odnose se na korišćenje prirodnih resursa za koje stručna javnost i građani smatraju da će uticati na životnu sredinu i njihove živote.
Prvi primer su mnogobrojne mini hidroelektrane koje su privatni investitori počeli da grade u brdsko-planinskim oblastima.

Drugi primer je neuporedive razmere uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi, eksploatacija rude jadarit u opštini Loznica.

Prvi projekat je pokazao jasan uticaj na životu sredinu, jer su presušile reke, a za drugi se o posledicama eksploatacije litijuma spore zastupnici investitora i nezavisni stručnjaci i javnost.

Dakle, da li onda država promoviše model koji uzima u obzir „navodnu“ budućnost, a javnost ga ne razume jer vidi samo „navodnu“ sopstvenu ugroženost. Ko je tu u pravu?

– Naravno javnost, jer ti ekološki problemi na koje ukazuju građani pokazuju na koji način funkcioniše vodoprivredni sistem i to je potvrda da je vodoprivreda društveni sistem. Jer uvek kada u tome neka tehničko-tehnološka rešenja nisu u interesu zajednice, ona reaguje i pokreću se legitimni društveni instrumenti kao što su apeli, tribine, prestavke, žalbe, protesti, sve do građanskih inicijativa i blokada. Pođimo i od toga da javnost nije uvek u pravu, ali državni organi moraju tome da pristupe studiozno i stručno, a nikako birokratski i oholo. Onda se to manifestuje nepoverenjem između vlasti i dela javnosti, a to je sistemska bolest srpskog društva u dužem periodu.

Gradnjom minihidroelektrana se umesto „ostvarivanja najvećeg dobra za najveći broj ljudi za najduži period vremena“ ostvaruje suprotno načelo – velika ekonomska korist za manji broj ljudi uz veliku ekološku štetu zajednici za najduži period vremena.

– Koliko se načelo održivog razvoja u Srbiji izvrće ruglu dovoljno govori energetski aranžman, kojim se finansijski teret u vidu tzv. naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije prevaljuje na teret građana, tako što se njihovi računi za utrošenu električnu energiju uvećavaju za dodatnih 0,8 dinara po potrošenom KWh. Na svakih utrošenih 1.000 KWh potrošač plati 800 dinara više, a taj novac ide povlašćenim proizvođačima. Kao da je to nagrada za ekološku štetu koju nanose svojim minihidroelektranama.

Da apsurd bude veći, doprinos mini hidroelektrana privatnih investitora srpskoj elektroprivredi u isporuci električne energije ne prelazi ni 0,7 odsto u odnosu na ukupnu proizvodnju EPS-a a svega dva odsto od izvora hidropotencijala.

Po svemu sudeći postoji bojazan da ukoliko se planiranje u srpskom vodoprivrednom sistemu nastavi na neodrživim principima, bolja budućnost je osigurana manjini – a neizvesnija budućnost većini. Da li takvom zaključku doprinosi i podatak o gubicima u vodovodima u Srbiji od izvorišta i „fabrika vode“ do slavina?

– Vode u prirodi je manje, a gubici u sistemima se uvećavaju Za period od 2013-2022. godine oni prosečno iznose 34,7 odsto. Najvećim gubicima ističu se zaječarska oblast 58,6 odsto, pirotska 52,3, braničevska 52 odsto i nišavska 50,7odsto. Posebno je značajan podatak o veličini gubitaka iz vodovodnog sistema glavnog grada, koji iznosi „malih“ 34,3 odsto.
Božidar Andrejić

Kvalitet voda u Istočnoj Srbiji

Kvalitet voda u Istočnoj Srbiji tema je tribine koju, na Svetski dan voda, u Zaječaru organizuje Udruženje meštana za oporavak timočke doline iz Vražogrnca. Tim povodom pitamo dr Veljkovića kakav je kvalitet vode za piće koju piju žitelji Zaječarskog okruga? „Prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine najbolji kvalitet vode za piće u ovom okrugu jeste iz zaječarskog vodovodnog sistema, u periodu od 2012. do 2022. Gotovo identičan kvalitet u 2022. godini bio je i iz knjaževačkog i sokobanjskog javnog vodovodnog sistema. Najslabiji kvalitet 2022. godine je bio iz vodovodnog sistema Boljevca“, ističe on.