Nezgodno svedočanstvo o balkanskim zločinima

Carnegie Endowment for International Peace: Report of the International Commission to Inquire into the Causes and Conduct of the Balkan Wars, Washington DC 1914.

Komisija je sačinjena na podstrek američkog filantropa i milionera Endrja Karnegija i činili su je viđeni pravnici i političari iz Austrije, Francuske, Nemačke, Velike Britanije, Rusije i SAD. Izveštaj je nastao neposrednim uvidom članova komisije i njihovih stručnih saradnika u stanje na terenu posle okončanja ratova. Prikupljene su izjave velikog broja učesnika, dokumenti, novinski i drugi izveštaji. U časnost i integritet članova komisije nije moguće sumnjati.

Izveštaj se pojavio u engleskom originalu februara 1914. godine da bi ubrzo bio preveden na druge jezike. Sve četiri balkanske vlade učesnice u ratu odbacile su izveštaj bez ulaženja u raspravu o njemu. Ipak, u Bugarskoj je on u širim izvodima preveden još 1914. godine i nisu bili ispušteni delovi koji opisuju zločine bugarskih vojnika i komita. Vlada Srbije nije dozvolila istragu na svom području (Vardarska Makedonija) tako da je komisija saslušanja obavljala u Sofiji među izbeglim i preživelim.

Kada je počeo rat u Bosni Karnegijeva fondacija je objavila fototipski reprint ovog izveštaja sa predgovorom koji je trebalo da aktuelizuje i poveže zločine iz 1912-13. sa tekućim ratnim zbivanjima. (George F. Kennan, The Other Balkan Wars, Washington DC, 1993) Tamo piše da su države koje su napale Tursku najpre vršile zločine prema muslimanima da bi se vremenom okrenule jedne protiv drugih zbog podele plena. Takođe je Turska vodeći nominalno odbrambeni rat za očuvanje teritorijalnog integriteta činila masovne zločine prema hrišćanskim civilima.

Bilo je ucenjivanja stanovništva da plati otkup za živu glavu, spaljivanja čitavih sela i varoši, masovnih ubijanja i silovanja čak i dece, klanja, sakaćenja, čak skalpiranja i uopšte dranja kože živim ljudima, nasilnog prevođenja iz islama u pravoslavnu crkvu, nasilnog prevođenja iz jedne nacionalne crkve u drugu, izgladnjivanja, uskraćivanja vode, batinanja… Prema izveštaju Karnegijeve fondacije iz 1914. godine, ne zna se ko je više vršio ovakva zlodela: srpska, bugarska, grčka, crnogorska ili turska vojska.

Svet je bio užasnut a balkanske vlade su redom odbacile izveštaj računajući da je stvar svršena. Jedni su bili zadovoljni svršenim činom i smerali su novim ratovima za nova proširenja i „oslobađanja“ a drugi su bili ozlojeđeni gubicima i neverom saveznika i oštrili su noževe za revanš. Uto je izbio i Svetski rat.

Izveštaj ovako zaključuje o pravoslavnim crkvama na Balkanu: „Crkva ne uči ni moralu niti religiji; njeni velikodostojnici i sveštenstvo su državni službenici i apostoli uskogrude nacionalne propagande. Zbog toga prelazak iz jedne crkve u drugu označava prelazak iz jedne narodnosti u drugu, bilo silom ili dobrovoljno.

Religija nema ništa sa tim. Da bi pokazao kako se prelazi iz jedne crkvene organizacije u drugu jedan bugarski učitelj nam je ispričao kako su jednog nedeljnog dana srpski vojnici opkolili jednu bugarsku crkvu. Kada su vernici po završetku službe izašli napolje našli su jedan astal na kojem se nalazio revolver i list papira… Trebalo je da izaberu: ili da se upišu kao Srbi ili smrt! Svi su se potpisali; ali kakva perverzija istinske misije crkve i kakva izopačena ideja humane vlade.“ (Prema Izveštaju mnogi sveštenici i episkopi su organizovali pogrome i mučenja.)

No izveštači ipak optimistički gledaju na stvari i poručuju da pred narodima jugoistočne Evrope stoji svetla budućnost ali kroz mukotrpno širenje prosvete i morala a u tome im razvijene zemlje Zapada moraju pomoći ekonomski i kulturno. U tome će im pomoći i međunarodna spravedljivost koja se upravo stvara: „Palata Mira, osveštana skoro u Hagu, uzdiže se da proglasi novi i širi patriotizam.

Kako su u prošlosti, kroz duga stoleća, pojedina lica prinosila u svojim hramovima dragocene žrtve, tako će narodi istoka i zapada prinositi svoje darove u taj hram, da bi tako posvedočili svoju veru u Mir, koji će kroz pravdu zavladati na zemljinom šaru.“ (Ovo je objavljeno šest meseci pre nego su zaratile Nemačka i Francuska 1914. godine. Pa čak i ako uzmemo da se tamo maksimalno uvažavala Haška konvencija i štedeli civili ipak je milion ljudi poginulo u rovovima.)

Filantropi iz Karnegijeve fondacije u svom elaboriranju Balkanskih ratova polazili su od pretpostavke da je oružana akcija za oslobađanja potlačenih naroda na jugoistoku bila progresivna iako sa gnušanjem konstatuju nepotrebne civilne žrtve među muslimanima, pa onda i hrišćanima. Ipak, kao da se između redova može iščitati racionalizacija svega toga nagomilanom frustracijom raje i njenom viševekovnom potlačenošću.

Glavni akcenat osude autori bacaju na Drugi (Međusaveznički) rat i međusobna ubijanja dojučerašnjih saveznika Srba, Bugara i Grka. Autori su, sasvim u duhu svog vremena optimizma, posmatrali čovečanstvo kao u nekom neprestanom kretanju ka sve boljem i boljem. Ako je u tome neko remetilački faktor, ako je tome neko konzervativna i staromodna prepreka (u ovom slučaju Otomansko carstvo) taj nužnošću istorijskog kretanja mora biti uklonjen sa staze progresa. Šteta je samo za kolateralne žrtve, u ovom slučaju brojne muslimane koje su sve četiri savezničke vojske ubijale, pljačkale, proterivale a mnoge i prisilno pokrstile kao npr. etničku grupu Pomaka u Bugarskoj.

Pisci Izveštaja žale zbog brutalnosti ali i dalje smatraju da je sama ideja ratova protiv Turske bila napredna: antifeudalna, modernizatorska. Misle da se napredak, nažalost, iskazivao kroz nedopustivu odmazdu, osvetu na etničkoj i verskoj podlozi a što je najgore međusavezničkim klanjem.)

Autor je književnik i istoričar