Ni dana bez romana

Privilegija mi je da pomognem jednom od svojih najboljih barselonskih prijatelja, Pjeru, da razmontira izložbu „Bašte i himere“ u „Kući Kapelja“ na Ramblama. Ovo je samo jedna od privilegija poznanstva a zatim i druženja s francuskim slikarem: P. Markes se u svom radu više puta brutalno poigrao mojim licem i telom: transformisao ih u predmet izložbenog rada, slike „Draganina usta“ čiji sam vlasnik i niza ilustracija u grafičkoj noveli „Sve će biti zaboravljeno“ (2013) Matijasa Enara, zajedničkog barselonskog prijatelja. U skidanju slika pomaže nam još jedan ovdašnji vrhunski jaran, libanski pravoslavac Ibab Elhadad, šef restorana „Karakala“ kojim gazduje Matijas i vlasnik alternativnog kluba „Soda akustik“. Baš tamo bismo, kad svučemo zidove „Kuće Kapelja“, mogli na piće.

Petak, 25. januar

Ranije bih prilikom vađenja nove zdravstvene isprave odmah dobio prelaznu, što je, dok mi za koji dan na kućnu adresu ne stigne zvaničan dokument „KatSaluta“, bila punopravna. Sad se na konačni zdravstveni ausvajs čeka do mesec i po, a tranzicioni služi samo uz izvesnu bankovnu potvrdu i ličnu kartu. Moja dozvola za boravak i rad istekla je prošlog meseca i priheftana je uz papir o legalnosti mog boravka u Španiji koji mi je, kao prelazni, u međuvremenu izdala policija. I pored pravnog objašnjenja mojih zakonskih okolnosti, birokratkinja „KatSaluta“ traži mi potvrdu o boravku, takođe sadržanu u prelaznom dokumentu. Nekad rutinsku izdavanu potvrdu dobio sam jedva, uz pomoć još jednog barselonskog prijatelja, advokata Hulija Pinjela, pre no što sam za obnovu dozvole za boravak i rad morao u obližnji gradić Kasteljdefels. Ranije smo moj advokat od 2001. i odnedavni prijatelj Karlos Ćipelj sve to završavali na Grasiji, mojoj matičnoj barselonskoj opštini. Ukoliko sva ova zbrka može imati poentu, ona je u tome da se primenom člana 155 “ kojim je centralna vlada u Madridu ukinula autonomiju katalonskoj “ administracija usložnila, odnosno da u Barseloni i dalje imam više prijatelja nego u Beogradu.

Subota, 28. januar

Možda iz prkosa članu 155 i sveprisutnosti Crkve u većinski ateističkom gradu, letnja fjesta opštine Grasija odvija se tik pored crkve, u svojevrsnom tematskom delu kvarta. Dočim je žurka u Ulici Svetog Petra Mučenika, moj obližnji stan nalazi se u Ulici Svete Tekle. Osećajući se ne samo mrvicu svetački, nego i znatno iscrpljen od parodiranja plesa na fjesti gde su svoj maksimum dali i di-džejevi i prodavci pića i mesa, sa tek stečenim društvom odlazim malo dalje, na Trg sunca. U rubnim kafeima i restoranima i na samoj placi, na nekoliko stotina kvadrata ima preko hiljadu ljudi. Osetim šizoidnost razobručenog provoda sred Vanrednog stanja i poželim da se iskuliram kafom. Odlazim sam, na znatno prazniji Trg Vile Grasija, u restoran kojem sam zaboravio naziv. Veče nije hladno: iskuliraću na terasi. Konobar mi objašnjava da tople napitke ne služi napolju; samo unutra. Kelner me definitivno zeza, pomislim i ustajem, smišljajući prikladnu pozdravnu rečenicu.

Nedelja, 29. januar

Na istom trgu, na terasi restorana Kuruba, nalazim se s poznanicom od sinoć, Meksikankom Gabrijelom. Ona bi želela da, osim ručka, naruči i vino. No konobar tvrdi da na terasi ne služi alkohol. Na stolovima obližnjih lokala nazirem uglavnom vino i pivo te pitam kelnera da li iza zabrane alkohola na terasi Kurube stoji kakvo religijsko ubeđenje. Stoji nedavna obnova dozvole za rad, veli kelner, koja nam bez obrazloženja uskraćuje alkohol vani. Gabrijela i ja idemo u restoran čije ću ime opet zaboraviti i izvinjavam se konobaru za sinoćnji ironično“cinični pozdrav. Nažalost, njegov španski je takav da me uglavnom nije razumeo. Tražeći slobodan sto na nekoj terasi gde bismo mogli naručiti i uživati i ručak, i kafu odn. vino, koračam Grasijom s Gabrijelom i žalom što sam sinoć odbrusio konobaru: zapravo me prethodne noći nije zajebavao on nego “ kao i danas “ član 155.

Ponedeljak, 30. januar

U Beogradu gledam da što ređe izbivam iz Zemuna. Ovde je takav moj kraj Grasija. Mir njenih pojedinih zona nalik mi je zemunskom, s tim što je ovde provoda mnooogo više. Srećom ne napuštam Grasiju ni zbog sastanka sa svojim španskim izdavačem, Đoakinom Ruisom. NJegova galerija, izdavačka i porodična kuća na istoj su adresi, u Ulici Verdi u kojoj sam živeo više od dve godine. Kaže mi da je uspeo da finansijski stane na noge te je opet u stanju da s manje stanki nastavi sa izdavaštvom. Dogovaram se sa svojim prevodiocem sa španskog, publicistom, piscem i vrhunskim stripadžijom Ganijem Jakupijem da se vidimo sutra. Kao i pre, živi u Šetalištu Maragalj, samo u novom stanu: nema druge, moraću izvan Grasije.

Utorak, 30. januar

Najavljujem Ganiju skore ugovore za njegov prevod mog romana „Šnit“. Poklanja mi CD svog maštovitog vorld-solo albuma „Kismet“. S obzirom na to da je Matijas dobitnik Gonkurove nagrade i potvrđeni ugostitelj, Đoakin vrhunski uspešan dizajner, kultni galerista, alternativni izdavač i dobar pisac te da je Gani sve ono što jeste i da mu puštam skromne, neproducirane četiri numere sa svog predstojećeg albuma „Da se ne zameri“ “ izdavač: SKCNS “ moram da razmišljam o multidisciplinarnosti kao prirodnom izboru umetnika 21. veka. Ali ako je prirodno da umetnik 21. veka ide u širinu i u više oblasti izražavanja, to mu nužno ne smeta da uvek zadrži istu supstancu te jednak specifični estetski znak. Pritom ne razmišljam o sebi( za potonju tvrdnju imam dovoljno bliskih primera).

Sreda, 31. januar

Bivši predsednik katalonske vlade Karles Pudždemon poslao je SMS bliskom saradniku i još jednom belgijskom beguncu Antoniju Kominu. Poručio je istomišljeniku da žive poslednje republikanske dane i da je s odvajanjem gotovo, ali je istim putem obećao: „Neću praviti korak nazad“ i „Nastavljamo.“ „Naši su nas žrtvovali, makar mene“, piše još u SMS-u iako se mojoj neznatnosti čini da je Pudždemonov plan bio da dosegne nezavisnost žrtvujući neke ‘naše’ na nelegalnom referendumu. Ali avaj: „U povređene tog dana nije se ubrajalo samo oko 850 glasača nego i preko 400 pandura. Tako su se prvi oglušili o gandijevštinu koju je od njih tražio predsednik lokalne vlade“, piše u tekstu „Analogije i opšta mesta“ („Danas“, 13. 10. 2017). Članak se završava rečima: „Ako je predsednik katalonske vlade video mogućnost da ubedljivo oglasi nezavisnost nakon što bi gandijevsko glasanje policija kaznila posebno brutalno, Španija “ od Bregzita jedna od četiri prvorazredne sile EU, u dobrim odnosima i sa većinom članica, i sa SAD („) “ bi nekažnjenom upotrebom takve sile mogla da pokaže da je to ponovo i sama, na svetskom nivou.“ Nemam šta da dodam kraju svog teksta sem da je kraljevini dodatno olakšala posao Pudždemonova doslednost koju će obznaniti i rečima koje je trebalo da opravdaju njegovo povlačenje: „Oduvek znam da postoje granice poput privatnosti, koje se nikada ne smeju kršiti.“ Naime, njegov SMS Kominu objavljen je na jednoj od najgledanijih španskih televizija.

Četvrtak, 1. februar

Lagano dovršavam davno započeti roman „Došljak“, kojim ću okončati svoje „Beogradsko petoknjižje“ i koji treba da bude objavljen u „Laguni“ ove godine. Ni dana bez romana, makar njegovo dopisivanje bilo praćeno pisanjem dnevnika za „Danas“.

Autor je književnik