Ni najmanje kratka istorija svih predsednika Amerike

Budući da smo proteklih meseci imali prilike da pratimo još jedne izbore za predsednika Amerike, 59. po redu četvorogodišnje američke predsedničke izbore, zanimalo nas je kako su ti izbori izgledali ranije, od samog početka i uspostavljanja Sjedinjenih Američkih Država. Predstavljamo 45 predsednika Amerike i njihove priče o borbi za ovu prestižnu funkciju.

1. Džordž Vašington – Kada „otac nacije” bude potisnut zbog afera

Prvi američki predsednik bio je Džordž Vašington. On je ujedno bio i jedini predsednik koji je na izborima izabran kao nezavisni kandidat, ne predstavljajući ni jednu stranku ili političku frakciju. Na ovoj funkciji je bio od 30. aprila 1789. godine, pa sve 4. marta 1797. godine, gotovo punih osam godina.

Na prvim izborima na kojima je pobedio, protivnike su mu predstavljali kandidati iz redova federalista i Anti-administracijske stranke. Osvojio je 69 od ukupno 138 glasova elektora.

Već tokom 1792. godine održani su još jedni izbori na kojima je Vašington pobedio, gde mu je glavni protivnik ponovo bio Džon Adams, predstavnik Federalne pratije, a ovog puta Vašingoton je odneo 132 od ukupno 264 glasova elektora. Na drugim izborima prvi put se pojavila Demokratsko-republikanska stranka koja je nastala usled raspada Anti-administracijske stranke.

2. Džon Adamas – Večiti protivnik Vašingtona i povremeni Džefersona

Iako je poznat i kao „otac nacije”, Vašington gubi izbore tokom 1776. godine, a na mestu prvog čoveka države nasledio ga je njegov protivnik, Džon Adams.

Nekako je bilo za očekivati da će Vašington predstavljati najveću pretnju, uprkos aferama pred kraj njegovog prethodnog mandata, on je osvoji samo 2 elektorska glasa, a kao najveći protivnik federalista i Džona Adamsa pokazao se Tomas Džeferson, predstavnik Demokratsko-republikanske stranke. Adams je osvoji 71 glas, a Džeferson ga je blizu pratio sa 68 od ukupno 276 elektorskih glasova.

Na funkciju predsednika Adams stupa 4. marta 1797. godine, a tačno tri godine kasnije, 1801. godine, njegov mandat je okončan. Džeferson je za to vreme vršio funkciju potpredsednika države. Ujedno će od tada postati i uobičajena praksa da se predsednici smenjuju baš na ovaj dan, 4. marta, sa pojedinim odstupanjima, sve do 33. predsednika.

Iako je sa Džefersonom imao momente rivaliteta, do poslednjih dana ostali su u kontaktu. Nastavili su da pišu jedan drugom i tokom penzionerskih dana. „Ti i ja ne bismo trebali umreti”, napisao je Adams Džefersonu, „pre nego što se objasnimo jedan drugom.” Zanimljivo je da su Adamsove poslednje reči bile: „Tomas Džeferson je preživeo.” Ono što nije znao jeste da je Džeferson umro pet sati pre njega.

3. Tomas Džeferson – Čovek koji je rekao „ne” trećem mandatu

Na izborima 1800. godine za mesto predsednika Sjedinjenih Američkih Država borila su se samo dva kandidata – aktuelni Džon Adams i njegov protivnik Tomas Džeferson. Sa 73 glasa naspram 65 glasova elektora i sa 41,330 naspram 25,952 glasova naroda, Tomas Džeferson postaje prvi predsednik iz redova Demokratsko-republikanske stranke.

Na funkciju stupa 1801. godine, a na njoj će ostati osam godina. Za to vreme održani su još jedni izbori gde je nesumnjivo pobedio novog predstavnika federalista, sa ukupno 162 od 176 glasova elektora i 72.8 odsto glasova građana. Na njegovo mesto, tokom izbora 1808. godine, izabran je njegov kolega iz stranke, Džejms Madison. Džeferson je ostao upamćen i kao prvi predsednik koji je odbio da se kandidujte za treći mandat.

4. Džejms Madison – Prvi diplomirani student sa Prinstona

Prvi diplomirani student Univerziteta Prinston bio je upravo četvrti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Džejms Madison. Na izborima 1808. godine odnosi pobedu protiv federaliste koji se ponovo kandidovao, sa 122 glasa naspram 47.

Funkciju predsednika obavlja od 1809. godine, pa sve do 1917 godine. Tokom izbora održanih četiri godine nakon stupanja na mesto šefa države još jednom je potvrdio mandat, samo što mu je ovog puta protivnik bio Devit Klinton, predstavnik kog će tokom istorije prisvajati i Demokratsko-republikanska stranka, ali i federalisti.

5. Džejms Monro – Kada protivniku ostaviš jedan glas

Madisona nasleđuje kolega iz stranke i imenjak, Džejms Monro, na izborima održanim 1816. godine. Od ukupno 217 glasova elektora, osvojio je čak 183, do tada procentualno najubedljiviji rezultat i pobeda. U periodu od 1817. do 1825. godine u kom je vršio funkciju predsednika, još jednom odnosi neprikosnovenu pobedu i ponovo obara svojevrstan rekord.

Na izborima 1820. godine osvaja 231 glas elektora od ukupno 232 glasa, ostavljajući protivnku samo jedan elektorski glas. Te godine, pored činjenice da su oba kandidata bila iz iste partije, u njegovim redovima su se kao kandidati za mesto potpredsednika države našla i tri čoveka iz redova federalista, no kandidat Demokratsko-republikanske stranke je ipak pobedio. Na sledećim izborima se nije kandidovao.

Monrovija, glavni grad Liberije, nazvana je po Džejmsu Monrou, bar tako tvrde broji izvori. Podržao je Američko društvo za kolonizaciju u njihovom radu na stvaranju doma za oslobođene robove u Liberiji.

6. Džon Kvinsi Adams – Nestanak Demokratsko-republikanske stranke i nove frakcije

Na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama 1824. godine, Džon Kvinsi Adams je izabran za predsednika 9. februara 1825. godine, nakon što je o izborima odlučivao Predstavnički dom.

Prethodnih nekoliko godina vladala je jednopartijska vlada, jer se Federalistička stranka raspustila, zbog čega je ostala samo Demokratsko-republikanska stranka. Na ovim izborima Demokratsko-republikanska stranka raspala se dok su se četiri odvojena kandidata borila za mesto predsednika.

Raspadanje još nije dovelo do formalne partijske reorganizacije, ali kasnije će frakcija koju je vodio Endruz Džekson evoluirati u Demokratsku stranku, dok će frakcije koje su predvodili Džon Kvinsi Adams i Henri Klej postati Nacionalna republikanska stranka, a kasnije i Partija vigova.

Izbori su ostali zapamćeni po tome što je prvi put od usvajanja Dvanaestog amandmana o predsedničkim izborima odlučivao Predstavnički dom, jer nijedan kandidat nije dobio većinu glasova birača. Ovi predsednički izbori bili su ujedno i jedini na kojima kandidat koji je dobio najviše izbornih glasova nije postao predsednik (jer je za pobedu potrebna većina, a ne samo pluralnost).

Takođe se često kaže da su to prvi izbori na kojima predsednik nije pobedio na narodnom glasanju, iako narodno glasanje nije mereno širom zemlje. U to vreme nekoliko država nije sprovelo narodno glasanje, dozvoljavajući zakonodavstvu države da bira svoje elektore.

Džon Kvinsi Adams na mestu predsednika je bio samo jedan mandat, a već na sledećim izborima izašao je kao predstavnik Nacionalne republikanske stranke, poznatije kao „anti-džeksonovske”.

7. Endruz Džekson – Prvi predsednik Amerike iz redova Demokratske stranke

Predsednički izbori održani 1828. godine predstavljali su svojevrsan revanš između Džona Kvinsija Adamsa, aktuelnog predsednika, i Endruza Džeksona. Kako se aktuelni potpredsednik Džon C. Kalhun svrstao na stranu Džeksonijanaca, nacionalni republikanci predvođeni Adamsom izabrali su Ričarda Raša za Adamsovog kandidata.

Za razliku od izbora 1824. godine, u trci se nije pojavio nijedan drugi glavni kandidat, omogućavajući Džeksonu da konsoliduje bazu moći i lako izbori izbornu pobedu nad Adamsom. Demokratska stranka cr

pila je podršku od postojećih pristalica Džeksona i njihove koalicije sa pristalicama Kraforda („Stari republikanci”) i potpredsednika Kalhuna. Osvoji je još jedne izbore 1832. godine, na kojima se prvi put takmičio i Martin van Bjuren, čovek koji će ga naslediti na toj funkciji 1836. godine.

Prezirao je banke i zadao je sebi misiju da rasformira Drugu banku Sjedinjenih Američkih Država, u čemu je i uspeo. Pomalo je ironično što njegov portret od 1929. godine krasi novčanice od 20 dolara.

8. Martin van Bjuren – Čovek zbog kog je (verovatno) nastala uzrečica OK

Predsednički izbori u SAD 1836. godine uglavnom se pamte iz tri razloga.

Prvo, bili su to poslednji izbori do 1988. godine koji su rezultirali uzdizanjem aktuelnog potpredsednika na najvišu funkciju u državi na drugi način osim predsednikove smrti ili ostavke.

Drugo, to je bila jedina trka u kojoj je velika politička stranka namerno kandidovala nekoliko predsedničkih kandidata. Vigovci su kandidovali četiri različita kandidata u različitim regionima zemlje, nadajući se da će svaki od njih biti dovoljno popularan da pobedi demokratskog nosioca liste Martin van Bjuren u njihovim oblastima.

Predstavnički dom je tada mogao da odluči između konkurentskih kandidata iz redova vigovaca. Ova strategija nije uspela: Van Bjuren je osvojio većinu glasova na izborima i postao predsednik.

Treće i poslednje, ovi izbori su prvi (i do danas) kada su izbori za potpredsednike ubačeni u Senat.

Nadimak mu je bio „Old Kinderhook” („Stari Kinderhuk”), jer je odrastao u Kinderhuku u Njujorku. Jedna od popularnih teorija navodi da je termin „O.K.” zapravo izveden iz naziva O.K. klubova koji su nastajali u nameri da podrže njegovu kampanju. Već na sledećim izborima nije dobro prošao.

9. Vilijam Henri Harison – Ratni heroj i prvi predsednik iz redova vigovaca

Na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama 1840. godine predsednik Martin van Bjuren borio se za reizbor protiv ekonomske depresije i Partije vigova koji su se prvi put ujedinili iza ratnog heroja Vilijama Henrija Harisona. Okupljajući se pod sloganom „Tipikanu i Tajler, takođe”, vigovci su lako pobedili Van Bjurena.

Izbori bili su jedinstveni po tome što su birači glasali za četvoricu ljudi koji su bili ili će postati predsednici SAD: trenutnog predsednika Martina van Bjurena, novoizabranog predsednika Vilijama Henrija Harisona, novoizabranog potpredsednika, a kasnije i predsednika Džona Tajlera, koji će naslediti Harisona nakon njegove smrti i Džejmsa K. Pouka, koji je dobio jedan izborni glas za potpredsednika, ali koji će takođe vremenom doći na mesto predsednika.

Demokrate su tokom Harisonove kampanje vodile klevetničku kampanju koja je pokušala da ga predstavi kao starca koji nije želeo da bude u kontaktu sa ljudima i koji će radije „sedeti u svojoj brvnari i piti jabukovaču” nego što će upravljati državom.

Harison je tu situaciju preokrenuo u svoju korist prihvatajući brvnaru i jabukovaču kao simbole svoje kampanje. Čak je naručio boce jabukovače u obliku brvnara.

10. Džon Tajler – Prvi i najduže postavljeni predsednik bez izbora

Predsednik Harison je umro samo mesec dana nakon stupanja na dužnost, a Tajler je postao prvi potpredsednik koji je nasledio mesto predsednika bez izbora. Služio je duže od bilo kog drugog predsednika u istoriji ove države koji nije izabran na tu funkciju.

Da bi sprečio ustavnu neizvesnost, Tajler je odmah položio zakletvu, preselio se u Belu kuću i preuzeo puna predsednička ovlašćenja – presedan koji je kodifikovan u Dvadeset petom amandmanu.

Većina Tajlerovog kabineta podnela je ostavku ubrzo nakon uspostavljanja njegovog mandata, a vigovici su ga prozvali „Njegova nesreća” („His Accidency”) i izbacili iz stranke. Tajler je bio prvi predsednik koji je doživeo da Kongres zaobiđe njegov veto na neki zakon.

11. Džejms K. Pouk – Američki teritorijalni ekspanzionizam

Tokom 1844. godine demokrata Džejms K. Pouk pobedio je viga Henrija Kleja u bliskoj konkurenciji, a sa kampanjom koja se bavila spoljnom politikom – dok je Pouk favorizovao aneksiju Teksasa, a Klej se protivio.

Demokratski kandidat Džejms K. Pouk kandidovao se na krilima struje koja je prihvatila američki teritorijalni ekspanzionizam, ideju koja će kasnije dobiti naziv „Manifest sudbini”. Pouk je uspeo da pobedi vigovskog kandidata Henrija Kleja, delom i zbog toga što je Klej zauzeo stav protiv širenja, mada su ekonomska pitanja takođe bila od velike važnosti.

Džejms Pouk podržao Džeksonov plan za razbijanje Banke SAD, te njene zamene decentralizovanim vladinim bankarskim sistemom. Kasnije je stekao nadimak „Mladi orah”, kao referencu na svog mentora Džeksona, koji je zbog svoje žilavosti prozvan „Stari orah”.

Bio je prvi američki predsednički kandidat koji nije bio prvi izbor partije za trku za mesto predsednika države. Smatrali su ga za plan B, a u trku ulazi nakon što verovatniji izbor, Martin van Bjuren, nije uspeo da obezbedi nominaciju stranke.

12. Zakari Tejlor – Ne baš potpuni vigovac

Predsednički izbori 1848. godine bili su otvorena trka. Predsednik Pouk, postigavši sve svoje glavne ciljeve u jednom mandatu i pateći od narušenog zdravlja koje mu je oduzelo život manje od četiri meseca nakon napuštanja funkcije, održao je obećanje da neće tražiti reizbor.

Vigovci su usredsredili svu svoju energiju na osudu Poukove ratne politike. Morali su brzo da preokrenu kurs. U februaru 1848. godine Pouk je iznenadio sve Ugovorom iz Gvadalupe kojim je okončan meksičko-američki rat, SAD dobio veliki broj novih teritorijam.

Tada su u leto vigovi nominovali heroja iz rata, Zakarija Tejlora. Iako nije obećavao buduće ratove, nije osudio niti kritikovao Pouka, a vigovci su morali slede njegov primer. Preusmerili su pažnju na novo pitanje da li ropstvo može biti zabranjeno na novim teritorijama.

Izbor Tejlora predstavljao je rizik- nije bio jasno posvećen vigovskim principima, ali je bio popularan zbog ratnih napora. Demokrate su držale rekorde u pogledu pobeda, mira, prosperiteta, ali i sticanja novih teritorija. Bilo je gotovo sigurno da će pobediti ukoliko vigovci ne predlože Tejlora.

Tejlorova pobeda učinila ga je jednim od samo dva predstavnika ove stranke koji su izabrani za predsednika, pored Vilijama Henrija Harisona, pre nego što je stranka prestala da postoji pedesetih godina 19. veka.

13. Milard Filmor – Pitanje robovlasništva i Kompromis 1850.

Fillmor je izabran za 12. potpredsednika SAD 1848. godine, a nasledio je mesto predsednika jula 1850. godine nakon smrti američkog predsednika Zakarija Tejlora.

Tejlor i Fillmor su se, iako članovi iste stranke, sukobili po pitanju ropstva na teritorijama osvojenim od Meksika u nedavnom ratu. Tejlor, iako južnjak i robovlasnik, držao je da teritorije moraju same odlučiti žele li ropstvo ili ne, a ne, kao što su južnjački političari insistirali, da se o tome odluči u Vašingtonu u svrhu održavanja ravnoteže između slobodnih i robovlasničkih država.

U vreme kada je sukob eskalirao, Tejlor je iznenada umro od trovanja hranom. Fillmor je isti dan položio predsedničku zakletvu, uveo novi kabinet i uz pomoć umerenih vigovaca u Kongresu za nekoliko meseci progurao tzv. Kompromis 1850. – paket od pet zakona kojim su regulirana neka sporna pitanja u vezi sa ropstvom na teritoriji SAD.

Iako mnogi drže da je Kompromis barem za deset godina odložio otcepljenje i građanski rat, Fillmora su savremenici ocenili kao slabog predsednika koji je previše popustio pritisku južnjačkih robovlasnika.

Filmor nikada nije bio izabran za predsednika. Pošto je odslužio Tejlorov mandat nije uspeo da se izbori za nominaciju za izbore 1852. i 1856. godine. Drugi put je do nominacije pokušao da stigne kao kandidat stranke „Znati ništa” i Vigovske stranke.

14. Frenklin Pirs – Kraj vigovaca

Predsednički izbori u Sjedinjenim Državama 1852. godine bili su u mnogo čemu repriza izbora 1844. godine. Još jednom, aktuelni predsednik je bio vig koji je nasledio mesto predsednika nakon smrti svog prethodnika ratnog heroja. Partija Vigova zaobišla je nosioca nominacije, odbacivši Filmora u korist generala Vinfilda Skota.

Ovog puta demokrate su nominovale svoj plan B, Frenklina Pirsa. Vigovci su ponovo vodili kampanju protiv intrigantnog demokratskog kandidata i ponovo je ova strategija propala.

Pirs i njegov kandidat Vilijam King nastavili su da osvajaju, ono što je u to vreme bilo jedna od najvećih izbornih pobeda u državi, a Skota i njegovog kandidata za potpredsednika, Vilijama Grahama iz Severne Karoline, su pobedili sa 254 glasova za i 42 protiv.

Partija Vigova brzo je nestala, a članovi propadajuće stranke nisu uspeli da nominuju kandidata za sledeću predsedničku trku. Ubrzo ih je kao primarnu opoziciju Demokratske stranke zamenila nova Republikanska stranka.

15. Džejms Bjukenan – „Bilo ko osim Pirsa”

Izbori 1856. godine karakterisala je neobično uzavrela predizborna kampanja koja je dovela do izbora Džejms Bjukenan, ambasadora u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Republikanski kandidat Džon. C. Frimont osudio je zakon Kanzas-Nebraska i borio se protiv moći robova i širenja ropstva, dok je demokrata Džejms Bjukenan upozoravao da su republikanci ekstremisti čija bi pobeda dovela do građanskog rata. Demokrate su podržale umereni pristup „narodnog suvereniteta” širenju ropstva koji je korišćen u Zakonu o Kanzas-Nebraski.

Bivši predsednik Milard Fillmor predstavljao je treću stranu, relativno novu američku stranku ili „Znati ništa”. Znati ništa, koji su ignorisali pitanje ropstva u korist antiimigracione politike, osvojili su nešto više od petine glasova.

Aktuelni predsednik Frenklin Pirs poražen je u nastojanju da ga demokrate ponovo nominuju (službeni slogan stranke te godine bio je „Bilo ko osim Pirsa”), koji su umesto toga izabrali Džejmsa Bjukenana iz Pensilvanije. Do toga je delom došlo zahvaljujući činjenici da je zakon Kanzas-Nebraske podelio demokrate.

Partija vigova se raspala zbog neslaganja po pitanju ropstva, a nove organizacije poput Republikanske stranke i Američke partije takmičile su se da ih zamene.

16. Abraham Linkoln – Konačan kraj ropstva

Predsednički izbori 1860. godine postavili su temelje za američki građanski rat. Nacija je bila podeljena tokom većeg dela pedestih godina po pitanjima državnih prava i ropstva na pojedinim teritorijama.

U toku šezdesetih ovo pitanje konačno je došlo do izražaja, raspadanjem nekadašnje dominantne Demokratske stranke na južne i severne frakcije i dovođenjem Abrahama Linkolna i Republikanske stranke na vlast bez podrške jedne južne države.

Jedva nešto više od mesec dana nakon Linkolnove pobede usledile su deklaracije Južne Karoline i drugih država o otcepljenju, koje su tadašnji aktuelni predsednik Džejms Bjukenan i izabrani predsednik Abraham Linkoln odbacili kao nezakonite.

Linkolnova vlada u Vašingtonu nije priznala novostvorenu konfederaciju tako da je u proleće 1861. došlo do izbijanja Američkog građanskog rata.

Iako se nije istakao kao posebno talentovan ratni vođa niti je, sve do pred sam kraj, imao uspeha u izboru generala Unije, Linkoln je imao ključnu ulogu u pobedi Unije.

Dok je na početku, iz političkih razloga, kao cilj rata naveo očuvanje Unije, godine 1862. je doneo proglas o ukidanju ropstva, čime je Unija stekla simpatije svetske javnosti.

Istovremeno je bez mnogo obzira kršio i mimolizao mnoge ustavne odredbe o ljudskim pravima i slobodama kako bi suzbio južnjačku petu kolonu. Njegov mandat je značajan po celom nizu reformi koje su ojačale pozicije federalne vlasti na račun federalnih država.

Nekoliko meseci nakon što je Linkoln ponovo pobedio na izborima 1864. godine, Konfederacija je prisiljena na kapitulaciju i rat je završen pobedom Unije. Linkoln je ubijen u pozorištu nekoliko dana kasnije, 15. aprila 1865. godine, kao žrtva fanatičnog južnjačkog glumca Džona Vilksa Buta. Ostao je upamćen kao jedan od najboljih predsednika SAD.

17. Endru Džonson – Prvi impičment i jedini bivši predsednik među senatorima

Linkoln je postao žrtva atentata, Džonson je, u skladu sa Ustavom, preuzeo dužnost predsednika SAD. Endru Džonson je bio prvi predsednik SAD protiv koga je pokrenut opoziv sa dužnosti, ali neuspešan.

Džonson je kao novi predsednik odmah došao u sukob s Linkolnovim republikancima oko pitanja kako se odnositi prema poraženim južnjačkim državama.

Dok su se republikanci zalagali za radikalni program vojne okupacije i socijalnih reformi poznat kao Rekonstrukcija, Džonson je smatrao kako se južnjačke države moraju tretirati ravnopravno s pobedničkim Severom. Takođe, koristio je predsednički veto u pokušaju da spreči Kongres da zakonima da pravo glasa oslobođenim robovima.

Pokušaji nisu uspeli, jer su radikalni republikanci imali dvotrećinsku većinu nužnu za zaobilaženje predsedničkog veta. Takođe su imali većinu nužnu za donošenje posebnog zakona kojim je 1867. godine određeno da se nijedan član kabineta ne sme smeniti bez dozvole Kongresa. Cilj je bio zaštiti položaj Edvina Stentona, Linkolnovog ministra za rat koji je bio nadležan za okupirana područja.

Džonson je u februaru 1868. godine taj zakon proglasio neustavnim i smenio Stentona koji se zbog toga zabarikadirao u zgradi Ministarstva rata. Kongres je zato Džonsona optužio za kršenje ustava te 5.3.1868. godine izglasao impičment – prvu fazu u postupku njegovog opoziva.

Međutim, u Senatu, koji je trebao da odobri tu odluku, falio je jedan glas. Edmund G. Ros, inače radikalni republikanac, iz principijelnih razloga je odlučio da podrži Stentona, smatrajući kako je partijska politika u domenu izvršne, a ne zakonodavne vlasti.

Optužen za kršenje Ustava, Džonson je bio primoran da se 1869. godine povuče sa predsedničkog položaja. Godine 1874. mu je konačno pošlo za rukom da bude izabran u Senat, te je ostao upamćen kao jedini bivši predsednik među senatorima.

18. Julisiz S. Grant – Kada suparnik umre tokom izbornog procesa

Izbori u SAD 1868. godine bili su prvi predsednički izbori koji su se održali tokom Rekonstrukcije. Tri bivše države Konfederacije (Teksas, Misisipi i Virdžinija) još uvek nisu vraćene u Uniju i stoga nisu mogle da glasaju na izborima.

Aktuelni predsednik Džonson nije uspeo u pokušaju da primi demokratsku predsedničku nominaciju jer je bio u svađi sa toliko ljudi, a nije izgradio ni političku bazu. Umesto toga, demokrate su nominovale Horacija Sejmura da se suprotstavi republikanskom kandidatu, heroju iz građanskog rata, generalu Julisizu S. Grantu. Grant je bio jedan od najpopularnijih muškaraca na severu zbog napora uloženih u građanskom ratu.

Na predsedničkim izborima 1872. godine, tada već aktuelni predsednik Julisiz S. Grant, vođa radikalnih republikanaca, lako je izabran za drugi mandat, ali i senatora Henrija Vilsona iz Masačuseca kao njegovog kandidata, uprkos podeli unutar Republikanske stranke koja je rezultirala odlaskom mnogih liberalnih republikanaca kod protivnika Horasa Grilija.

Druga velika politička stranka, Demokratska stranka, takođe je nominovala kandidate Liberalno-republikanske liste te godine.

Nakon narodnog glasanja, ali pre nego što je Izborni kolegijum glasao, 29. novembra 1872. godine, Grli je umro. Kao rezultat toga, birači prethodno odani Grliju glasali su za četiri različita kandidata za predsednika i osam različitih kandidata za potpredsednika. I sam Grili je dobio tri posthumna izborna glasa, ali Kongres ih je odbacio.

To su zasad jedini izbori na kojima je predsednički kandidat umro tokom izbornog procesa.

19. Raderford B. Hejz – Na korak do drugog mesta, ali ipak predsednik

Predsednički izbori 1876. godine bili su jedni od najspornijih predsedničkih izbora u američkoj istoriji. Samjuel J. Tilden iz Njujorka nadmašio je Raderforda B. Hejza iz Ohaja na narodnom glasanju, a imao je i 184 glasa elektora protiv Hejzovih 165, čak i sa 20 nebrojenih glasova.

Međutim, upravo su sporni bili tih 20 nebrojenih glasova na izborima: u tri države (Florida, Luizijana i Južna Karolina) svaka stranka je prijavila da je njen kandidat pobedio, dok je u Oregonu jedan birač proglašen nelegalnim (kao „izabrani ili imenovani zvaničnik”), te je zamenjen. Spornih 20 izbornih glasova na kraju je dodeljeno Hejzu nakon oštre pravne i političke bitke, donoseći mu pobedu

Mnogi istoričari veruju da je za rešenje spora postignut neformalni sporazum: Kompromis 1877. Za uzvrat na pristanak demokrata na Hejzov izbor, republikanci su se složili da povuku savezne trupe sa juga, okončavajući obnovu. Kompromisom su demokrate efektivno stekle moć u južnim državama kao „Otkupitelji”.

20. Džejms A. Garfild – Najmanja narodna pobeda u američkoj istoriji

Izbori 1880. godine uglavnom su doživljavani kao referendum o opuštanju napora republikanaca za obnovu u južnim državama. Nije bilo gorućih pitanja oko dnevne štednje, s tim da su republikanci podržavali više carine, a demokrate niže.

Aktuelni predsednik Raderford B. Hejz nije tražio reizbor, održavajući obećanje dato tokom kampanje 1876. godine. Republikanska stranka je na kraju izabrala drugog kandidata iz Ohaja, Džejmsa A. Garfilda, za svog predstavnika.

Demokratska stranka je u međuvremenu izabrala generala iz perioda građanskog rata Vinfrilda S. Henkoka za svog kandidata. Uprkos tome što je odneo manje od 2.000 narodnih glasova u odnosu na Henkoka, Garfild je lako izabran, budući da je uzeo 214 od 369 glasova elektora. To je do danas najmanja narodna pobeda u američkoj istoriji.

Njegov mandat je drugi najkraći predsednički mandat u istoriji SAD. Bio je na toj poziciji samo četiri meseca pre nego što je smrtno ranjen 2. jula 1881. godine.

Dok se zajedno sa suprugom šetao ulicama Vašingtona, Garfilda je ustrelio fanatični pristalica frakcije „Nepokolebljivih”. Garfild je preživio samu pucnjavu, ali ne i nestručno lečenje. Dva meseca kasnije je preminuo od posledica ranjavanja.

Čin fanatika je, ironično, označio kraj „Nepokolebljivih”. Novi predsednik Artur je pod pritiskom javnosti bio prisiljen da sprovede sve Garfildove reforme.

21. Čester A. Artur – Administrativni sistem zasnovan na zaslugama

Na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji 1880. godine Artur je predstavljao kompromisan izbor za potpredsednika na listi s Džejmsom Garfildom, a posle Garfildovog ubistva postao je predsednik. Na toj poziciji, Artur je pokazao iznenađujuću samostalnost stavljajući veto na mere koje su nagrađivale političko pokroviteljstvo.

Takođe je potpisao Pendeltonov zakon koji je stvorio administrativni sistem zasnovan na zaslugama. On i njegov ministar mornarice zalagali su se za odvajanje sredstava za obnovljanje mornarice SAD. Nije uspeo da dobije nominaciju svoje stranke za drugi mandat.

22. Grover Klivland – Prvi demokrata posle gotovo 30 godina

Da politika nije ni najmanje čista pokazali su izbori 1884. godine prepuni preteranog blaćenja protivnika i ni najmanje suptilnog negodovanja.

Guverner Njujorka Grover Klivland jedva je pobedio republikanca, bivšeg američkog senatora Džejmsa G. Blejna iz Mejna, i tako postao prvi demokrata izabran za predsednika SAD od izbora 1856. godine održanih pre američkog građanskog rata.

Njujork je odlučio na izborima, nagradivši guvernera Klivlenda sa razlikom od samo 1.047 od ukupno 1.167.003 glasa.

23. Bendžamin Harison – Neočekivani pobednik

Novi izbori održani su tek 1888. godine, a pitanja oko carine nametnula su se kao glavna. Bendžamin Harison, republikanski kandidat, usprotivio se smanjenju carine. Ni aktuelni predsednik Klivland ni Demokratska stranka nisu vodili snažnu kampanju.

Odnos Grovera Klivlanda prema sistemu izazvao je sukobe među političarima unutar stranke. Njegova politika koja se ticala penzija, valuta i tarifnih reformi stvorila je neprijatelje među veteranima, poljoprivrednicima i industrijalcima. Čak i sa ovim neprijateljima, Klivland je imao više narodnih glasova od Harisona.

Međutim, Harison je dobio veći broj glasova elektora i samim tim pobedio na izborima.

24. Grover Klivland – Prvi predsednik sa dva nevezana mandata

Bivši predsednik Gruver Klivland kandidovao se za reizbor protiv aktuelnog predsednika Bendžamina Harisona koji se takođe kandidovao za reizbor. Klivlend je pobedio, postavši tako jedina osoba u istoriji ove države koja je izabrana za drugi, nevezani predsednički mandat.

Klivland, koji je pobedio na narodnom glasanju protiv Harisona 1888. godine, izgubio je glas elektora koji ga je koštao ponovnog reizbora te godine. Pobedio je i na narodnom i na glasanju elektora na revanš izborima.

Kampanja se uglavnom fokusirala na pitanje zdrave valute. Nova populistička stranka, koju su formirale grupe iz Grangea, Saveza farmera i vitezova rada, dobila je više od milion glasova. Ali Klivlend je lako pobedio.

25. Vilijam Makinli – Najdramatičnija i najsloženija kampanja u istoriji

Tokom izbora 1896. republikanac Vilijam Makinli pobedio je demokratu Vilijama Dženingsa Brajana u kampanji koju istoričari smatraju jednom od najdramatičnijih i najsloženijih u američkoj istoriji.

Politikolozi često smatraju kampanju iz 1896. godine za prekretnicu pri preuređivanju izbornog sistema. Makinli je stvorio koaliciju u kojoj su u velikoj meri bili zastupljeni biznismeni, profesionalci, kvalifikovani fabrički radnici i prosperitetni poljoprivrednici.

Bio je najjači na severoistoku, gornjem Srednjem zapadu i obali Tihog okeana. Brajan je bio kandidat za demokrate, populističku stranku i „srebrne” republikance. Bio je najjači na jugu, ruralnom Srednjem zapadu.

Već 1990. godine došlo je do revanša. između republikanskog predsednika Vilijama Makinlija i njegovog demokratskog izazivača, Vilijama Dženingsa Brajana. Povratak ekonomskog prosperiteta i nedavna pobeda u špansko-američkom ratu pomogli su Makinliju da postigne odlučujuću pobedu.

Predsednik Makinli izabrao je guvernera Njujorka Teodora Ruzvelta za svog kandidata za potpredsednika, budući da je aktuelni potpredsednik Garet Hobart umro je od srčane insuficijencije 1899. godine.

26. Teodor Ruzvelt – Dva ipo miliona glasova i nikad veća razlika

Republikanska stranka jednoglasno je nominovala aktuelnog predsednika Teodora Ruzvelta za predsednika na njihovoj nacionalnoj konvenciji 1904. godine. Ruzvelt je nasledio mesto predsednika nakon ubistva Vilijama Makinlija.

Tokom predizborne kampanje iste godine, Ruzvelt je pozvao glasače da podrže njegovu politiku „kvadratnog dogovora”. Kandidat Demokratske stranke bio je Alton B. Parker, glavni sudija njujorškog Apelacionog suda, koji je apelovao da se okonča ono što je nazvao „pravilom individualnog hira” i „uzurpacijom vlasti”.

Teodor Ruzvelt je lako osvojio svoj mandat, postajući tako prvi „slučajni” predsednik koji je to učinio. Ruzvelt je osvojio 56,4 odsto glasova naroda. Ruzvelt je pobedio na izborima sa više od 2 ipo miliona glasova. Nijedan raniji predsednik nije pobedio sa tako velikom razlikom.

27. Vilijam Hauard Taft – Komotna pobeda

Popularni, aktuelni predsednik Teodor Ruzvelt, poštujući obećanje da neće tražiti treći mandat, nagovorio je Republikansku stranku da nominuje Vilijama Hauarda Tafta, svog bliskog prijatelja i vojnog ministra, u nadi da će postati njegov naslednik na izborima 1908. godine.

Izgubivši izbore 1904. sa konzervativnim kandidatom, Demokratska stranka se okrenula dvostrukom kandidatu Vilijamu Dženingsu Brajanu, koji je 1896. i 1900. poražen od republikanca Vilijama Makinlija.

Uprkos svoja dva prethodna poraza, Brajan je ostao izuzetno popularan među liberalnijim i populističkim delovima Demokratske stranke. Iako je vodio energičnu kampanju protiv nacionalne poslovne elite, Brajan je pretrpeo najgori gubitak u svoje tri predsedničke kampanje, a Taft je pobedio komotnom razlikom.

28. Vudro Vilson – Jedini izabrani predsednik Demokratske stranke između 1892. i 1932. godine

Izbore 1912. godine obeležila su tri kandidata. Aktuelnog predsednika Vilijama Hauarda Tafta imenovala je Republikanska stranka uz podršku konzervativnog krila. Nakon što bivši predsednik Teodor Ruzvelt nije uspeo da primi republikansku nominaciju, sazvao je sopstvenu konvenciju i stvorio je Naprednu stranku. Nominovali su Ruzvelta i kandidate za druge kancelarije u velikim državama.

Demokrata Vudro Vilson nominovan je na 46. glasanju sporne konvencije, zahvaljujući podršci Vilijama Dženingsa Brajana, trostrukog demokratskog predsedničkog kandidata koji je još uvek imao mnogo odanih pristalica i tokom 1912. godine.

Vilson je na opštim izborima pobedio i Tafta i Ruzvelta, osvojivši ogromnu većinu od strane elektora, a osvojio je i 42 odsto narodnih glasova, dok je njegov najbliži rival osvojio 27 odsto.

Vilson je postao jedini izabrani predsednik Demokratske stranke između 1892. i 1932. godine. Bio je drugi od samo dvojice demokrata koji su izabrani za predsednika između 1860. i 1932. godine.

Ovo su ujedno bili i poslednji izbori na kojima je na drugo mesto došao kandidat koji nije bio ni republikanac ni demokrata, putem narodnog glasanja ili na Izbornom koledžu. Sve ovo, odigralo se na prvim izborima na kojima je učestvovalo 48 država kontinentalnog dela SAD.

Predsednički izbori 1916. godine održali su se dok je Evropa gorela u plamenu Prvog svetskog rata. Mišljenje i osećanja javnosti u još uvek neutralnim Sjedinjenim Američkim Državama naginjala su prema britanskim i francuskim (savezničkim) snagama, zbog oštrog tretmana nemačke vojske prema civilima

Međutim, uprkos simpatiji prema savezničkim snagama, većina američkih glasača želela je da izbegne učešće u ratu i radije je nastavila politiku neutralnosti.

Kampanja je suprotstavila aktuelnog predsednika Vudro Vilsona demokratskog kandidata sudiji Vrhovnog suda Čarlsu Evansu Hjuzu, republikanskom kandidatu. Nakon napornog takmičenja, Vilson je tesno pobedio Hjuza. Vilsonu je pomogao i slogan njegove kampanje „Održao nas je izvan rata”.

29. Voren G. Harding – Ubedljivi pobednik

Na izborima 1920. godine dominirale su posledice Prvog svetskog rata i neprijateljska reakcija na Vudro Vilsona, demokratskog predsednika. Ratni plamen se ugasio. Političari su se prepirali oko mirovnih ugovora i pitanja ulaska Amerike u Društvo naroda.

U inostranstvu je bilo ratova i revolucija. U Americi, 1919. godinu obeležili su veliki štrajkovi u mesnoj industriji i čeliku, kao i veliki rasni neredi u Čikagu i drugim gradovima. Teroristički napadi na Vol Stritu proizveli su strah od radikalnih terorista.

Odlazeći predsednik Vilson postajao je sve nepopularniji i posle teškog moždanog udara 1919. godine više nije mogao da govori samostalno. Ekonomija je bila u recesiji, javnost je bila umorna od rata i reformi, irska katolička i nemačka zajednica bile su ogorčene na njegovu politiku, a njegovo sponzorstvo Društva naroda proizvelo je izolacionističku reakciju.

Demokrate su nominovale izdavača novina i guvernera Džejmsa M. Koksa, a zauzvrat, republikanci su izabrali senatora Vorena G. Hardinga, drugog izdavača novina u Ohaju.

Koks je pokrenuo energičnu kampanju protiv senatora Hardinga i učinio je sve da ga pobedi. Da bi potpomogao svojoj kampanji, izabrao je, budućeg, predsednika Frenklina D. Ruzvelta za svog kandidata.

Harding je gotovo ignorisao Koksa i u suštini vodio kampanju protiv Vilsona, pozivajući na povratak u „normalnost”. Sa skoro 4:1 prednošću u potrošnji, pobedio je ubedljivo.

Hardingova pobeda i dalje je najveća procentualna razlika glasova u broju narodnih glasova (60,3 odsto prema 34,1 odsto) na predsedničkim izborima nakon pobede Džejmsa Monroa na izborima 1820. godine.

30. Kalvin Kulidž – Zasluge za procvat ekonomije

Kulidž je postao predsednik 1923. godine nakon smrti tadašnjeg predsednika Hardinga. Pripisane su mu zasluge za procvat ekonomije u zemlji, mada nije bilo vidljivih kriza ni u inostranstvu.

U velikoj meri pomogao mu je raskol unutar Demokratske stranke. Redovni demokratski kandidat bio je Džon V. Dejvis, malo poznati bivši kongresmen i diplomata iz Zapadne Virdžinije.

Budući da je Dejvis bio konzervativac, mnoge liberalne demokrate su podržale nezavisnu kampanju senatora iz Viskonsina Roberta M. La Foletea, starijeg, koji se kandidovao kao kandidat Napredne stranke. Ovo su bili prvi predsednički izbori na kojima su svi američki Indijanci bili građani, tako da im je bilo dozvoljeno da glasaju. Kulidž pobeđuje sa 54 odsto glasova na narodnom glasanju i osvaja 404 glasa elektora od ukupno 531.

31. Herbert Huver – Pobediti protivnika na domaćem terenu

Godine 1928. suprotstavili su iz redova republikanca Herbert Huver demokrata Al Smit. Republikanci su se poistovetili sa procvatom ekonomije iz dvadesetih godina 20. veka, dok je Smit, rimokatolik, politički patio zbog antikatoličkih predrasuda, svog antiprohibicijskog stava i priče o korupciji u vezi sa Tamani Holom sa kojom je često dovođen u vezu.

Huver je odneo pobedu obećavajući da će nastaviti ekonomski procvat iz Kulidžovih vremena. Smit je osvojio glasove elektora samo na tradicionalno demokratskom jugu i u dve države Nove Engleske. Huver je čak i usko pobedio u Smitovoj matičnoj državi Njujork.

32. Frenklin D. Ruzvelt – Jedini predsednik u četiri mandata

Efekti pada Vol Strita i Velike depresije 1929. godine intenzivno su počeli da se osećaju širom zemlje, pa je već tokom 1932. došlo do novih izbora.

Popularnost predsednika Herberta Huvera padala je jer su glasači osećali da nije u stanju da preokrene ekonomski kolaps ili da se pozabavi prohibicijom. Frenklin D. Ruzvelt je iskoristio kao platformu za sopstveni izbor ono što je nazvao Huverovim neuspehom – da se nosi sa tim problemima.

Obećavao je reformu u svojoj politici nazvanoj Nju Dil. Ruzvelt je ubedljivo pobedio, a ovi „kritični izbori” označili su krah progresivne ere. Glasači su ubrzo prekomponovani u partijski sistem kojim je dominirala Ruzveltova koalicija za Nju Dil.

Predsednički izbori iz 1936. godine bili su najprostraniji predsednički izbori u istoriji ove zemlje u pogledu glasova elektora. U pogledu narodnog glasanja, to je bila treća najveća pobeda od izbora 1820. godine, koja nije ozbiljnije osporavana.

Izbori su se održali kada je Velika depresija ušla u osmu godinu. Aktuelni predsednik Frenklin D. Ruzvelt i dalje je radio na implementaciji odredbi iz svoje ekonomske politike Nju Dil kroz Kongres i sudove.

Međutim, delovi Nju Dila koje je već uspeo da sprovede u praksu, poput socijalnog osiguranja i naknada za nezaposlene, pokazale su se veoma popularnim kod većine Amerikanaca.

Ruzveltov republikanski protivnik bio je guverner Alf Landon iz Kanzasa. Iako su neki politički stručnjaci predviđali napetu trku, Ruzvelt je nastavio da beleži visoke rezultate, odnoseći sve osim 8 glasova elektora. Ruzvelt je pobedio i u svim državama osim Mejna i Vermonta.

Izbori 1940. godine vođeni su u senci Drugog svetskog rata dok su SAD izlazile iz Velike depresije. Aktuelni predsednik Ruzvelt prekinuo je tradiciju i kandidovao se za treći mandat, što je postalo glavno pitanje u političkim krugovima.

Iznenađeni republikanski kandidat bio je ekonomista Vendal Vilkij, čovek na koga se malo računalo i koji je ratovao protiv Ruzveltovog neuspeha da okonča depresiju i želju za ratovanjem.

Ruzvelt, svestan snažnog neutralističkog raspoloženja u SAD, obećao je da neće biti ratova ako bude ponovo izabran. Vilkij je vodio energičnu kampanju i uspeo je da oživi republikansku snagu u oblastima Srednjeg zapada i severoistoka.

Međutim, Ruzvelt je izvojevao lagodnu pobedu dobijajući snažnu podršku od sindikata, političke mašinerije u velikim gradovima, etničkih glasača i tradicionalno demokratskog solidnog juga.

Kasnije, usvajanjem 22. amandmana na Ustav 1947. godine ovi izbori (p)ostaju jedina situacija u američkoj istoriji u kojoj je kandidat izabran na treći mandat za predsednika. Ruzvelt je izabran i za četvrti mandat 1944. godine, ali je umro samo nekoliko meseci nakon toga.

33. Hari S. Truman – Najveće izborno razočarenje

Većina istoričara izbore iz 1948. godine smatra za uzrok najvećeg izbornog razočarenja u američkoj istoriji.
Praktično svako predviđanje (sa ili bez ispitivanja javnog mnjenja) ukazivalo je na to da će sadašnjeg predsednika Harija S. Trumana pobediti republikanac Tomas E. Djui.

Truman je pobedio, prevazilazeći raspad u svojoj stranci. Trumanova iznenađujuća pobeda bila je peta uzastopna pobeda Demokratske stranke na predsedničkim izborima.

Kao rezultat kongresnih izbora 1948. godine, demokrate će povratiti kontrolu nad oba doma Kongresa. Tako je Trumanov izbor potvrdio status Demokratske stranke kao većinske stranke u državi, status koji će zadržati do 1952. godine.

34. Dvajt D. Ajzenhauer – Posle 20 godina ponovo republikanci

U eri kada je hladnoratovska napetost između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza brzo eskalirala, održani su izbori 1952. godine.

U Senatu, republikanski senator Džozef Mekarti iz Viskonsina postao je nacionalna ličnost nakon što je predsedavao kongresnim istragama o pitanju komunističkih špijuna u američkoj vladi.

Mekartijev takozvani „lov na veštice”, u kombinaciji sa nacionalnom napetošću i umorom nakon dve godine krvavog zastoja u Korejskom ratu i rane recesije pedesetih godina prošlog veka, pripremio je scenu za predsedničku borbu koja se žestoko vodila.

Nepopularni aktuelni predsednik Hari S. Truman odlučio je da se ne kandiduje, pa je Demokratska stranka umesto toga nominovala guvernera Adlaija Stivensona iz Ilinoisa.

Stivenson je stekao reputaciju u Ilinoisu kao intelektualan i elokventan govornik. Republikanska stranka suprotstavila se popularnim ratnim herojem generalom Dvajtom D. Ajzenhauerom i odnela pobedu, okončavši 20 uzastopnih godina demokratske kontrole na Belom kućom.

Na izborima 1956. godine popularni Dvajt D. Ajzenhauer uspešno se kandidovao za reizbor.

Aktuelni predsednik Ajzenhauer bio je popularan, ali je imao zdravstveno stanje koje je postalo rizično. Stivenson je ostao popularan u jezgru liberalnih demokrata, ali nije imao funkciju i nije imao stvarnu bazu glasača.

On i Ajzenhauer su uglavnom ignorisali pitanje građanskih prava. Ajzenhauer je završio Korejski rat i nacija je bila prosperitetna, tako da reizbor harizmatičnog Ajzenhauera nije bio previše upitan.

35. Džon F. Kenedi – Pobeda za 0.1 odsto

Predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama 1960. godine označili su kraj dva mandata Dvajta D. Ajzenhauera kao predsednika. Ajzenhauerov potpredsednik, Ričard Nikon, koji je svoj kabinet transformisao u nacionalnu političku bazu, bio je republikanski kandidat, dok su demokrate nominovale senatora iz Masačuseca Džona F. Kenedija.

Glas elektora bio je najujednačeniji no na bilo kojim predsedničkim izborima od 1916. godine. Na narodnom glasanju, Kenedije odneo 49.7 odsto glasova, a Nikson 49.6 odsto čineći pobedu Kenedija među najbližim ikada u američkoj istoriji.

Izbori 1960. takođe ostaju izvor rasprave među nekim istoričarima o tome da li je krađa glasova u odabranim državama pomogla Kenedijevoj pobedi. Virdžinijski senator dobio je 15 elektorskih glasova od 14 neovlaštenih birača Južne i jednog neklasiranog birača iz Oklahome.

36. Lindon B. Džonson – Programi socijalne zaštite i začetak modernog konzervativnog pokreta

Izbori 1964. godine doveli su predsednik Lindona B. Džonsona na funkciju nešto ranije, budući da je njegov prethnodnih Kenedi ubijen, a Džonson se uspešno povezao sa Kenedijevom popularnošću.

Džonson je takođe uspešno naslikao svog protivnika, republikanskog senatora Barija Goldvotera iz Arizone, kao desničarskog zakonodavca koji je želeo da ukine programe socijalne zaštite stvorene tridesetih godina (poput socijalnog osiguranja). Džonson se zalagao za više takvih programa, a nakon 1965. pokrenuo je tri: Mediker, Medikejd i Rat protiv siromaštva.

Sa svim ovim faktorima koji su mu pomogli, Džonson je lako osvojio izbore, odnevši pobedu u 44 od 50 država i okrug Kolumbiju.

Džonson je osvojio 61,1 odsto narodnih glasova, što je i dalje najveći procenat narodnih glasova koji je osvojio bilo koji američki predsednički kandidat od 1820. Izbori se pamte i po statusu Goldvotera kao pionira modernog konzervativnog pokreta.

37. Ričard Nikson – Predsednik u doba unutrašnjih nemira

Tokom 1968. godine održani su 46. četvorogodišnji predsednički izbori. Bilo je to čudno nacionalno iskustvo, u čijoj se pozadini nalazio atentat na lidera za zaštitu građanskih prava Martina Lutera Kinga mlađeg i rasni neredi širom države, ali i atentat na predsedničkog kandidata Roberta F. Kenedija, demonstracije protiv rata u Vijetnamu širom Američki univerzitetski i fakultetskih kampusa, zajedno sa nasilnim obračunima policije i antiratnih demonstranata na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 1968. godine.

Petog novembra 1968. godine, republikanski kandidat, bivši potpredsednik Ričard Nikson pobedio je na izborima nad demokratskim kandidatom, potpredsednikom Hjubertom Hamfrijem.

Nikson je vodio kampanju u kojoj je obećavao da će uspostaviti „zakon i red”. Neki smatraju da su izbori 1968. godine prekomponovani izbori koji su trajno poremetili koaliciju Nju Dil koja je dominirala predsedničkom politikom prethodnih 36 godina. To su ujedno bili i poslednji izbori na kojima su dva suprotstavljena kandidata bila potpredsednici.

Na izborima je takođe učestvovao bivši guverner Alabame Džordž Volas. Pošto je Volasova kampanja promovisala segregaciju, pokazao se kao strahovit kandidat na Jugu. Od tada nijedan treći kandidat nije osvojio izborne glasove cele države.

Za naredne izbore održane 7. novembra 1972. godine, nominovan je od strane Demokratske stranke senator Džordž Makgavern, koji je vodio antiratnu kampanju protiv aktuelnog republikanskog predsednika Ričarda Niksona, ali je bio hendikepiran njegovim statusom autsajdera, kao i skandalima i sukobima.

Naglašavajući dobru ekonomiju i svoje uspehe u spoljnim poslovima (posebno okončanje američkog učešća u Vijetnamu i uspostavljanje odnosa sa Kinom), Nikson je masovno pobedio na izborima. Pobedio je na izborima, sa 23,2 odsto razlike na narodnom glasanju, što je četvrta najveća razlika u istoriji predsedničkih izbora. Dobio je skoro 18 miliona narodnih glasova više od Makgaverna.

38. Džerald Ford – Jedan od političkih najslabijih predsednika u istoriji

Nikson je ostavku podneo 9. avgusta 1974. godine, a Ford je isti dan položio zakletvu te postao prvi predsednik u istoriji koji na tu dužnost nije došao na temeljima demokratskih izbora.

Isto onako kao što je pomogla njegovom dolasku u Belu kuću, afera Votergejt je imala snažan efekt na Fordov predsednički mandat. Mesec dana nakon Niksonove ostavke, Ford je potpisao ukaz kojim se Nikson abolira za eventualne zločine počinjene tokom afere.

U televizijskom obraćanju naciji, Ford je nameravao to da objasni željom da se postigne nacionalno pomirenje, a u istu svrhu je objavio uslovnu aboliciju mladića koji su, protestvujući zbog vijetnamskog rata, dezertirali iz američke vojske, odnosno pobegli u Kanadu.

Američka javnost, pogotovo ona liberalna i levo orijentisana, nije imala razumevanja za Fordov potez. Nikson je bio toliko omražen da je odluka o aboliciji protumačena kao veleizdaja, a čak su i mnogi uvaženi članovi Fordove administracije u znak protesta dali ostavku.

Protest protiv Forda se odrazio i na izbore za Kongres u novembru 1974. godine. Republikanski kandidati su poraženi, a demokrate su po prvi put nakon dugo vremena stekle dvotrećinsku većinu.

Time su stekli mogućnost da zaobilaze predsednički veto, te je Ford, izgubivši mogućnost da bilo kako utiče na rad Kongresa, ostatak mandata proveo kao jedan od političkih najslabijih predsednika u istoriji.

39. Džimi Karter – Posledica afere Votergejt

Predsednički izbori 1976. godine usledili su nakon ostavke predsednika Ričarda Niksona i nakon afere Votergejt.

Republikanci su kandidovali aktuelnog predsednika Džeralda Forda protiv relativno nepoznatog bivšeg guvernera Džordžije, Džimija Kartera, demokratskog kandidata.

Ford je platio političku cenu za svoje pomilovanje Niksona. Karter se kandidovao kao vašingtonski autsajder i reformator i izborio tesnu pobedu.

40. Ronald Regan – „Reaganova revolucija”

Tokom izbora održanih 1980. godine bilo je nadmetanja između aktuelnog demokrate Džimija Kartera i njegovog republikanskog protivkandidata Ronalda Regana, kao i republikanskog kongresmena Džona B. Andersona, koji se kandidovao kao nezavisni kandidat.

Regan je, potpomognut iranskom krizom i pogoršanjem ekonomije u zemlji, ubedljivo pobedio na izborima. Karter je, nakon što je porazio Teda Kenedija za nominaciju od strane demokrata, napao Regana kao opasnog desničarskog radikala.

Sa svoje strane, Regan, bivši guverner Kalifornije, više puta je ismevao Kartera i izvojevao odlučujuću pobedu. Na istovremenim izborima za Kongres, republikanci su prvi put posle 28 godina osvojili kontrolu nad Senatom SAD. Ovi izbori označili su početak onoga što se u narodu naziva „Reganova revolucija”.

Već tokom 1984. godine održani su novi izbori. Bilo je to nadmetanje između aktuelnog predsednika Ronalda Regana, republikanskog kandidata, i bivšeg potpredsednika Valtera Mondejla, demokratskog kandidata.

Reganu je pomogao snažan ekonomski oporavak od duboke recesije 1981–1982. godine. Nosio je 49 od 50 država, postajući tek drugi predsednički kandidat koji je to učinio nakon pobede Ričarda Niksona na predsedničkim izborima 1972. godine.

Jedini izborni glasovi Mondejla stigli su iz Distrikta Kolumbija, koji se oduvek smatrao demokratski orijentisanim, a čak je i u njegovoj matičnoj državi Minesoti izbore dobio Regan

Reganovih 525 elektorskih glasova (od 538) najveći je ukupan broj ikada dobijenih od predsedničkog kandidata. Mondejlovih 13 izbornih glasova ujedno je predstavlja najmanji broj glasova koje je ikada dobio drugoplasirani kandidat. Na nacionalnom glasanju, Regan je dobio 58,8 odsto, a Mondejl 40,6 odsto.

41. Džordž H. V. Buš – Prvi aktuelni potpredsednik koji je pobedio na predsedničkim izborima nakon 152 godine

Izbori iz 1988. godine bili su važni za obe velike stranke. Ronald Regan, dosadašnji predsednik, napustio je tu funkciju nakon što je odslužio maksimalna dva mandata dozvoljena Dvadesetdrugim amandmanom.

Reganov potpredsednik Džordž H. V. Buš pobedio je u republikanskoj nominaciji, dok su demokrate nominovale Majkla Dukakisa, guvernera Masačuseca.

Buš je iskoristio dobru ekonomiju, stabilnu međunarodnu scenu (SAD u to vreme nisu bile umešane u ratove ili sukobe) i Reaganovu popularnost.

U međuvremenu, Dukakisova kampanja pretrpela je nekoliko grešaka. To je dovelo do toga da su republikanci pobedili na trećim predsedničkim izborima zaredom.

Na ovim izborima Buš je postao prvi aktuelni potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država koji je pobedio na predsedničkim izborima za 152 godine, od Martina van Bjurena 1836. godine.

Baš kao i Van Bjuren 1840, predsednik Buš će takođe biti poražen na sledećim izborima 1992. godine, nakon što je odslužio jedan mandat.

42. Bil Klinton

Tri glavna kandidata izdvojila su se na izborima 1992. godine: aktuelni republikanski predsednik Džordž H. V. Buš, demokratski guverner Arkanzasa Bil Klinton i nezavisni teksaški biznismen Ros Parot.

Buš se otuđio od većeg dela svoje konzervativne baze ne ispunivši obećanja iz predizborne kampanje protiv povećanja poreza. Ekonomija je bila u recesiji, a Bušova najveća snaga, spoljna politika, smatrana je mnogo manje važnom nakon raspada Sovjetskog Saveza i relativno mirne klime na Bliskom Istoku nakon poraza Iraka u Zalivskom ratu.

Klinton je osvojio 370 elektorskih glasova i čak 44,908,254 glasova naroda.

Tokom 1996. održani su sledeći izbori koji su bili svojevrsno nadmetanje između demokratske nacionalne liste predsednika Bila Klintona i republikanskog bivšeg senatora Boba Dola iz Kansasa za predsednika.

Biznismen Ros Parot kandidovao se ispred Reformske stranke, a dobio je manje medijske pažnje i bio je isključen iz predsedničkih debata. Iako je i dalje postizao značajne rezultate za jednog nezavisnog kandidata, prema američkim standardima, nije obnovio uspeh sa izbora iz 1992. godine.

Klinton je imao koristi od ekonomije koja se oporavila od recesije ranih devedesetih i relativno stabilne svetske političke scene. Dana 5. novembra 1996, predsednik Klinton je pobedio na ponovnim izborima sa značajnom razlikom u narodnom glasanju i izbornom kolegijumu.

43. Džordž V. Buš – Izbor i reizbor pun kontroverzi

Pred sam ulazak u novi milenijum, 2000. godine trka za prestižnu titulu predsednika Sjedinjenih Američkih Država vodila se između republikanskog kandidata Džordža V. Buša, tadašnjeg guvernera Teksasa, sina bivšeg predsednika Džordža H. V. Buša i demokratskog kandidata Al Gora, tadašnjeg potpredsednika.

Bil Klinton, dotadašnji predsednik, napuštao je funkciju nakon što je odslužio maksimalna dva mandata dozvoljena Dvadesetdrugim amandmanom.

Buš je tesno pobedio na izborima 7. novembra, sa 271 elektorskih glasova na Gorovih 266 (sa jednim biračem koji je bio uzdržan u zvaničnom prebrojavanju).

Izbori su bili zapaženi zbog kontroverze oko dodele 25 izbornih glasova na Floridi, naknadnog procesa ponovnog brojanja glasova u toj državi i neobičnog događaja da je pobednički kandidat dobio manje narodnih glasova nego drugi.

To su bili najbliži izbori od 1876. godine i tek četvrti izbori na kojima izborni glas nije odražavao glas naroda.
Izbori 2004. bili su 55. četvorogodišnji predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama.

Kandidat Republikanske stranke i aktuelni predsednik Džordž Buš (mlađi) pobedio je kandidata Demokratske stranke Džona Kerija, tada mlađeg američkog senatora iz Masačuseca.

Spoljna politika bila je dominantna tema tokom predizborne kampanje, posebno Bušovo vođenje rata protiv terorizma i invazija na Irak 2003. godine.

Kao i na predsedničkim izborima 2000. godine, kontroverze oko glasanja i zabrinutost zbog nepravilnosti pojavile su se ovog puta i tokom i nakon glasanja.

Pobednik je bio proglašen tek sledećeg dana, kada je Keri odlučio da ne ospori Bušovu pobedu u državi Ohajo. Država je imala dovoljno izbornih glasova da odredi pobednika u predsedništvu.

I Keri i predsednik Demokratskog nacionalnog odbora Hauard Din izjavili su da mišljenje da se glasanje u Ohaju nije odvijalo prema propisima i pošteno i da bi, da je to bio slučaj, demokratska stranka možda pobedila u toj državi, a samim tim i na izborima. Međutim, oko ovih izbora bilo je mnogo manje kontroverzi nego 2000. godine.

44. Barak Obama – Prvi predsednik iz redova Afroamerikanaca

Godine 2008. održani su 56. četvorogodišnji predsednički izbori. Politika i akcije odlazećeg republikanskog predsednika Džordža V. Buša, kao i želja američke javnosti za promenama, bila su ključna pitanja tokom kampanje.

Tokom izborne kampanje, među najistaknutijim pitanjima našli su se problemi promena i reformi u Vašingtonu. Domaća politika i ekonomija su se na kraju pojavile kao glavne teme u poslednjih nekoliko meseci predizborne kampanje, a nakon početka ekonomske krize 2008. godine.

Demokrata Barak Obama, tada mlađi američki senator iz Iinoisa, pobedio je republikanca Džona Mekejna. Devet država je promenilo stav u odnosu na izbore 2004. godine.

Odabrani birači iz svake od 50 država i Distrikta Kolumbija glasali su za predsednika i potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država 15. decembra 2008. Ti glasovi su zbrojeni pre zajedničkog zasedanja Kongresa 8. januara 2009. Obama je dobio 365 izbornih glasova, a Mekejn 173.

Bilo je nekoliko jedinstvenih aspekata izbora 2008. godine. To su bili prvi izbori na kojima je jedan Afroamerikanac izabran za predsednika. To je takođe bio prvi put da se dva senatora takmiče jedan protiv drugog.

Izbori 2008. bili su prvi u 56 godina u kojima se nisu kandidovali ni aktuelni predsednik ni potpredsednik – Dvadeset drugim amandmanom Buš je ustavom ograničio traženje trećeg mandata, a potpredsednik Dik Čejni odlučio je da se ne kandiduje za predsednika.

To je bio i prvi put da je Republikanska stranka nominovala ženu za potpredsednicu, Saru Palin, tadašnju guvernerku Aljaske.

Pored toga, bili su to prvi izbori na kojima su obe glavne stranke nominovale kandidate koji su rođeni izvan kopnenog dela Sjedinjenih Američkih Država.

Odziv birača na izborima 2008. godine bio je najveći u poslednjih 40 godina.

Već četiri godine kasnije održani su 57. američki predsednički izbori. Demokratski kandidat, predsednik Barak Obama i potpredsednik Džo Bajden, izabrani su na drugi mandat.

Pobedili su republikansku stranku i bivšeg guvernera Mita Romnija. Romnij je dobio podršku mnogih stranačkih lidera, ali se suočio sa izazovima brojnih konzervativnijih kandidata.

Kampanje su se usredsređivale na domaća pitanja, a rasprava se uglavnom fokusirala na „zvučne odgovore“ na Veliku recesiju. Ostala pitanja su uključivala dugoročna pitanja saveznog budžeta, budućnost programa socijalnog osiguranja i Zakon o pristupačnoj zaštiti, Obamin zakonodavni program.

Razgovaralo se i o spoljnoj politici, uključujući postepeno ukidanje rata u Iraku, vojnu potrošnju, iranski nuklearni program i način na koji bi trebalo odgovoriti na terorizam.

Obama je pobedio Romnija, osvojivši većinu narodnih glasova i glasova Izbornog koledža.

Obama je osvojio 51,1 odsto glasova, u poređenju sa Romnijevih 47,2 odsto. On je ujedno bio i prvi predsednik od Frenklina D. Ruzvelta 1944. godine koji je pobedio na narednim izborima sa manje glasova elektora i nižim procentom narodnih glasova nego što je osvojio prilikom prvih izbora.

45. Donald Tramp – (Ne)očekivani rijaliti predsednik

Predsednički izbori u Sjedinjenim Državama 2016. bili su 58. četvorogodišnji američki predsednički izbori, održani u utorak, 8. novembra 2016. Republikanska stranka sa biznismenom Donaldom Trampom na čelu pobedila je demokrate i bivšu državnu sekretarku Hilari Klinton.

Dok je Klintonka dobila oko 2,9 miliona glasova više od Donalda Trampa širom zemlje, Tramp je izborio pobedu kod elektora, osvojivši 30 država sa 306 obećanih birača od ukupno 538.

Tom prilikom uzdrmao je višegodišnje sigurno uporište demokrata – Floridu, Ajovu i Ohajo, kao i „plavi zid” Mičigen, Pensilvaniju i Viskonsin, koji su bili demokratska uporišta na predsedničkim izborima od devedesetih.

Uoči izbora, većina medija predviđala je Trampovu pobedu.

Na glasanju u okviru Izbornog koledža bilo je sedam „nevernih” birača – dvoje je prebeglo od Trampa dok je pet odbeglo od Klintonke.

Tri druga birača iz Klintonkinih redova pokušala su prebeći, ali su zamenjena ili primorana da glasaju ponovo zbog državnih zakona.

Na kraju je Tramp dobio 304 elektorska glasa, a Klintonka je sakupila 227.