„Ni sanjala nisam da ću se baviti ovim zanatom“: Kako je Jelena iz Ćuprije postala obućarka iz Šapca

Iako je studirala poljoprivredu u Beogradu, život je odveo na drugu stranu, u grad kraj Save.

Danas je Jelena Vujanić jedna od retkih žena u Srbiji, koje se bave obućarskim zanatom.

– Suprug Miroslav nasledio je ovaj posao, budući da je treća generacija obućara u Šapcu. Učio je zanat od svog dede, a ja od njega. Pre 18 godina otvorili smo svoju obućarsku radnju, u kojoj ja radim već 15 godina, počinje svoju priču Jelena Vujanić.

Priznaje da je u početku i sama mislila da je to „muški posao“, u kome ruke moraju da budu prljave i grube.

– Mislila sam, žena treba da bude elegantna, da ima nokte i da bude našminkana. Međutim, shvatila sam da sve to može. Ja imam i nalakirane nokte i šminkam se, jedino što garderoba u kojoj radim ne treba da bude nova, nosim kecelju da se ne bih isprljala, objašnjava sagovornica Danasa.

Ističe da posao obućara nije težak, ali da zahteva odgovornost, jer se radi o stvarima koje nisu vaše.

– Mora da se pazi kako se radi, važno je da se u toku propravke obuća ne pocepa ili na bilo koji drugi način ne ošteti, objašnajva ona.

Na početku je, seća se, bilo mušterija koje bi se začudile što vide ženu u obućarskoj radnji.

– Bilo je svakakvih reakcija i nepoverenja. Naprimer, dođu i kažu „dobar dan, meni treba majstor“, ja odgovorim „izvolite“, a oni se zbune, „ali majstor, muško“. Bilo je tako prvih godina rada, sada me već svi poznaju i navikli su se na mene, kaže kroz smeh Jelena.

Napominje da se na popravku najčešće donose patike, budući ih u današnje vreme nose sve generacije.

– Dok sam bila mlada, moja majka, i mi ženska deca, nosili smo cipele kod obućara, i uglavnom popravljale flekice i pendžete. Danas, gledajući u procentima, 80 odsto su patike, a 20 odsto, sve ostalo, kaže naša sagovornica.

Objašnajva da obuću popravljaju svi, i mladi i stari, ali da je u radnju najčešće donose penzioneri.

– Oni imaju više vremena, i onda opslužuju decu i unuke. Inače, najviše se radi postava unutar patike, na peti, koja prva strada i cepa se, objašnjava Jelena.

Na popravku se, u ovoj obućarskoj radnji, čeka i po mesec dana, jer posla ima puno.

– Kada smo počinjali da radimo, u Šapcu je bilo oko 15 registorovanih obućara, sada ih ima samo pet. Neki možda i biraju šta će da rade a šta ne. Mi stvarno radimo sve i trudimo se da mušterijama izađemo u susret, ali zato mora da se zakazuje. Petnaest dana je neki minimum koji treba da se sačeka. Zamena flekica i pendžeta, nekada ide i brže, od tri do pet dana, kaže naša sagovornica.

Iako od obućarskog posla može solidno da se živi, ljudi, kako kaže, više idu tamo gde je zarada brža, i gde ne moraju puno da se zamaraju.

– Mi ne možemo da stavimo cene kao što su u Beogradu ili Novom Sadu, možda radimo više, ali su one u Šapcu tri puta manje nego u većim gradovima. Ne možemo da ih dižemo, jer ljudi odmah kažu „imamo Kineze, imamo second hand prodavnice“, objašnjava ona.

Da li će se porodična tradicija nastaviti, zavisi od sinova, koji još nisu odlučili čime će se u životu baviti.

– Mladi su, imaju tek 12 i 16 godina. Suprug i ja želimo da nauče zanat, ali ne moraju time da se bave. Za sada rade pomalo sa nama, ali nisu puno zainteresovani, a šta vreme nosi, to ćemo tek da vidimo, kaže šabačka obućarka.

Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Opozicijo, dozovi se pameti

Ljudi u crnom, prljave značke i dvojaki tužioci

Nesreća nikada ne dolazi sama

Završena blokada puta u Šapcu