Ni Srbi ni Hrvati nisu genocidni narodi

On dodaje da Međunarodni sud pravde u Hagu nije mogao da osudi ni Srbiju ni Hrvatsku za ratni zločin, ili zločin protiv čovečnosti, jer je nadležnost Suda ograničena na genocid.

• Kako objašnjavate zbrku koja je nastala oko upotrebe termina etničko čišćenje, jer se u presudi Međunarodnog suda pravde navodi da je Sud našao da je „actus reus genocida utvrđen“ i naveo potom da su tokom operacije Oluja „hrvatske oružane snage počinile dela koja potpadaju pod član 2 Konvencije o genocidu – Ubijanje pripadnika srpske nacionalne i etničke grupe…“?

– Da bi se jedno lice (ili država) mogli osuditi za genocid, potrebno je da počine neko od pet oblika dela navedenih u članu II Konvencije. Međutim – i to je posebno važno – čak i ako su ta dela počinjena, ona ne predstavljaju genocid, ako nisu počinjena sa specijalnom namerom da u celini ili delimično unište neku nacionalnu, etničku, rasnu ili religioznu grupu. Ako se utvrdi da je delo počinjeno, onda se konstatuje da postoji „actus reus“. Ali to još uvek nije genocid bez utvrđene namere. Bez utvrđene genocidne namere delo bi moglo da se kvalifikuje recimo kao ubistvo, ili ratni zločin, ili zločin protiv čovečnosti. No, Sud nije mogao da osudi ni Srbiju ni Hrvatsku za ratni zločin, ili zločin protiv čovečnosti, jer je nadležnost Suda ograničena na genocid.

Prilikom donošenja Konvencije o genocidu vođene su brojne rasprave oko pitanja da li da se i etničko čišćenje navede kao poseban oblik ostvarenja actus reus. Tadašnji događaji u Izraelu odnosno Palestini učinili su tu raspravu izuzetno osetljivom. Na kraju je zauzeto stanovište da se etničko čišćenje ne navede kao jedan od oblika actus reus genocida. Zbog toga, strana koja želi da svoje argumente koncentriše na etničko čišćenje, oslanja se na član II(c) Konvencije, koji govori o namernom nametanju jednoj grupi takvih uslova života koji su sračunati da u celini ili delimično unište tu grupu. Sud je našao da ovaj actus reus nije ostvaren.

• Konkretno, predsednik suda Tomka kaže – „Prema sadržaju genocidne namere sudsko veće smatra da ono što se smatra etničkim čišćenjem ne predstavlja samo po sebi oblik genocida. Genocid predstavlja nameru da se grupa uništi delom ili u potpunosti, a ne samo želju da se protera s određenog područja. Dela etničkog čišćenja se mogu doista smatrati elementima ostvarivanja genocidnog plana, ali uz uslov da postoji namera da se fizički uništi ciljana grupa, a ne samo da se osigura njeno nasilno preseljenje.“ Znači li to onda da je u operaciji „Oluja“ počinjeno etničko čišćenje?

– Etničko čišćenje je strahovito nedelo, i sasvim je razumljivo da se za to vezala posebna pažnja javnosti. Ali Konvencija o genocidu ne pruža oslonac da se to nedelo kvalifikuje kao poseban oblik genocida. Ostaje mogućnost da se činjenice (ili tvrdnje) kojima se potkrepljuje postojanje etničkog čišćenja nekako podvedu pod član II (c). Povreda člana II (c) od strane Hrvatske nije dokazana. Dokazana je povreda člana II (a), tj. ubijanje pripadnika grupe, i II (b), tj. nanošenje teških telesnih ili mentalnih povreda pripadnicima grupe (tj. Srbima kada je reč o delima Hrvatske). Pri datim ograničenjima nadležnosti nije dat jednosmislen odgovor u pogledu etničkog čišćenja.

• Koliko su presude Haškog tribunala uticale na odlučivanje sudija Međunarodnog suda pravde i da li mislite da je ova presuda MSP-a pravedna?

– Tribunal ima poseban i veoma razvijen (mada ne uvek savršen) aparat za utvrđivanje činjenica. MSP to nema, jer tipični sporovi koji se javljaju pred MSP u mnogo manjoj meri zavise od činjeničnih pitanja. Iz tog razloga, sasvim je logično da se MSP oslanja na činjenična utvrđenja Tribunala (što je u presudi i rečeno).

Da li je odluka pravedna? S obzirom da je nadležnost ograničena na genocid, mislim da je doneta logična i pravedna odluka. Genocida nije bilo. Ako se pod pravdom misli na celu istinu, ona nije utvrđena ovom odlukom, jer su mnoga pitanja ostala bez odgovora (jer odgovor nije bio u nadležnosti Suda).

• Da je Gotovina u Haškom tribunalu osuđen za etničko čišćenje, da li bi presuda MSP bila drugačija?

– Ni Gotovina nije bio ni optužen ni osuđen za genocid. Ni prvostepenom presudom nije osuđen za genocid. Da je ostala prvostepena presuda, percepcija bi bila drugačija, ali ni to ne bi bila dovoljna podloga da se Hrvatska osudi za genocid.

• Zašto su kriterijumi za dokazivanje genocida podignuti i da li bi raniji, blaži kriterijumi, doveli do osuđujuće presude?

– Kriterijumi se mogu modifikovati, mogu se menjati, no čini mi se da se Međunarodni sud pravde – kako u sporu sa Bosnom i Hercegovinom tako i u sporu sa Hrvatskom – držao u osnovi istih kriterijuma. U svesti značajnog dela javnosti ti kriterijumi su niži. Mislim da ima razloga da se zadrže visoki kriterijumi, i da se ne devalvira izuzetnost ovog stravičnog krivičnog dela.

• Dosta se govori u javnosti da je ovo bila politička presuda. Kakav je Vaš stav o tome i na koji način je politika umešala prste. Najviše se govori o tome da je Haški tribunal oslobodio Gotovinu i Markača odgovornosti za zločine u operaciji „Oluja“?

– O odluci Tribunala ne bih govorio, te odluke su mi, naravno, poznate, ali ih nisam proučio.

Što se odluke MSP tiče, mislim da je ona korektna. S obzirom na ograničenu nadležnost, mislim da je doneta pravno ispravna odluka.

• Koliko će ova presuda doprineti pomirenju, ili će opet doći do neizbežnog novog zaoštravanja između Srba i Hrvata? Koje su posledice ove presude MSP-a?

– To je teško predvideti. Bilo mi je znatno lakše da predvidim ishod odluke. S obzirom na uskovitlane strasti i nerealna očekivanja, Odluka verovatno neće odmah da poboljša međusobne odnose. Nadam se – a bilo bi i logično – da nakon prvog talasa reakcija, odluka ipak ostvari pozitivan uticaj. Postaće jasno, pre svega, da ta odluka ne kaže da nije bilo zlodela, već samo da nije bilo genocida. Odluka opisuje i konstatuje postojanje nedela, čime se olakšava da dobijemo realnu sliku prošlosti. Zatim, Odlukom je utvrđeno da ni mi ni naše komšije nisu neki genocidni narod, već narod kao i mnogi drugi evropski narodi, čiji su neki pripadnici činili zločine, neki drugi pripadnici su se suprotstavljali zločinima, a mnogi su jednostavno živeli svoj život. Mislim – i nadam se – da će postati lakše da se okrenemo normalnim svakodnevicama. Trebalo bi da pomogne i to da je od sukoba na području Hrvatske već prošlo četvrt veka.

Komplikovana rasprava o nadležnosti suda

Odluci o meritumu prethodila je veoma složena rasprava o nadležnosti. To je bio slučaj u sva tri spora koja su proizašla iz sukoba na području bivše Jugoslavije (spor sa NATO, spor sa Bosnom i Hercegovinom i spor sa Hrvatskom). Bosna i Hercegovina, Hrvatska i SRJ (kasnije Srbija i Crna Gora, a potom Srbija) bile su države koje su zapravo nastale u toku sukoba. Bilo je sporno da li su te države nastavile članstvo u konvencijama čiji je bila član SFRJ. Milošević je zagovarao kontinuitet, što bi značilo da je SRJ nastavila članstvo u konvencijama. Međunarodna zajednica nije prihvatila kontinuitet, već je tražila da sve novostvorene države traže članstvo kao nove države. Došlo je do paradoksalne situacije, da su u toku spora Bosna i Hercegovina i Hrvatska zagovarale stavove koji su se oslanjali na koncept kontinuiteta – da bi se mogla utvrditi nadležnost. U sva tri spora, Međunarodni sud pravde (MSP) je teško došao do odluke o nadležnosti i te odluke nisu donete sa ubedljivom većinom. Mnogi komentatori postavljaju pitanje da li su te odluke bile dosledne. U sporu sa Hrvatskom, jedno pitanje koje se tiče nadležnosti je zadržano za konačnu odluku. To je pitanje može li se Srbiji suditi za dela počinjena pre nego što je 27 aprila 1992. godine nastala SRJ. To pitanje je bilo mnogo važnije u sporu sa Hrvatskom nego u sporu sa BiH, jer se hrvatska tužba najviše oslanja upravo na dela počinjena pre 27. aprila 1992. godine (na primer Vukovar, Ovčara). U sporu sa Bosnom više se fokusiralo na dela počinjena kasnije – pre svega u Srebrenici. U odluci od 3. februara 2015, o preostalom pitanju nadležnosti MSP je odlučio sa 11:6 glasova, s tim da je i predsednik Tomka bio protiv prihvatanja nadležnosti. Ostalo je nerešeno pitanje da li se dela počinjena od strane JNA pre 27. aprila 1992. g. mogu pripisati Srbiji.

Dakle pitanje nadležnosti je zaista bilo izuzetno složeno, i verovatno će još dugo biti predmet rasprava u knjigama i člancima. U sporu sa Hrvatskom (kao i u sporu sa BiH) jednosmisleno je, međutim, odlučeno, to je da se nadležnost MSP ograničava na delo genocida. Sud nije dobio nadležnost da odlučuje o drugim delima.

Izdvojena mišljenja sudija

* Da li je neobično da čak 11 sudija izdvoji mišljenje o presudi?

– To nije sasvim retko. Važno je istaći da je reč uglavnom o posebnim mišljenjima čija prvenstvena svrha nije da se izrazi neslaganje, već da se dodaju neki posebni uglovi gledanja. Postoje i dva izdvojena mišljenja koja iznose neslaganje. S obzirom da je spor pokrenuo brojna zaista složena pitanja – uključiv i pitanja koja se do sada nisu pojavila (ili su se veoma retko javljala) – nije nelogično da imamo značajan broj posebnih mišljenja.

O sudiji Kreći

* Velika povika se digla na sudiju Milenka Kreću jer je glasao protiv toga da je Hrvatska počinila genocid. Mislite li da je trebalo da odlučuje po pravnom znanju ili političkom nalogu?

– Ako je neko zastupnik jedne strane u sporu, on ima i etičku dužnost da zastupa interese svoje stranke. Ako bi argumentacija u prilog stranke bila duboko protivna njegovim ličnim ubeđenjima, zastupnik bi trebalo da da ostavku. Situacija je, međutim, sasvim drugačija, kada je reč o sudiji ili arbitru. Sudija ili arbitar imaju profesionalnu i etičku dužnost da sude po svom uverenju. Dodao bih da ne vidim da bi bila pričinjena nekakva šteta. Sudija Kreća je glasao u prilog stava Srbije kada je reč o nadležnosti i glasao je u prilog stava Srbije u pogledu odbacivanja hrvatske tužbe. To da je srpska protivtužba odbačena sa 17:0 (umesto sa 15:2, ili 16:1) zaista ništa ne menja. Ostaje činjenica da je veoma ubedljivom većinom prihvaćen stav da ni dela srpske strane ni dela hrvatske strane ne dostižu stravičan prag genocida.