Ni u Francuskoj nije sve savršeno, ali imate utisak da je sistem na strani običnog čoveka

Kaže da nije nije razmišljala o povratku. Bilo joj je teško da ode, ali ističe da nije otišla da bi se vratila.

„Razmišljala sam pre o tome gde drugo otići, gde nastaviti. Integracija je dug i ponekad bolan proces. Zastrašujuć. Iako govorite jezik, poznajete mentalitet i kulturu zemlje u kojoj ćete graditi svoj život, ne znači da prepreka nema i da će biti lako. To je kao da učite sve ispočetka. I danas učim. Samo što danas prihvatam promene sa zahvalnošću, ne bojim se da će mi oduzeti neki deo mene, već mislim da me obogaćuju“, navodi Milena.

Tokom prvih talasa pandemije nije mogla da dođe u Srbiju. Seća se osećaja kad se tek posle godinu i po dana konačno našla na aerodromu „Nikola Tesla“ u januaru.

„Iako smo svi nosili maske i panično dezinfikovali ruke, sve u meni je treperilo od uzbuđenja. Bilo je evidentno da više ništa nije bilo isto, ali sa druge strane sve je to ipak moje i sve prepoznajem. Svaki put kad se vratim osećanja su jako protivrečna. S jedne strane radujem se ljudima, kafenisanju, poznatom, nekim mestima, nekim navikama, nekim rečima i izrazima koje samo kod kuće možemo da čujemo, koji su neprevodivi na strane jezike… S druge strane, to je život koji nastavlja bez mene, tužna sam jer se neke relacije zauvek gube zbog daljine, a iznad svega me rastužuje manjak ekološke svesti i nezainteresovanost za promene“, ističe naša sagovornica.

Kaže da bi sem Francuske volela da živi i na nekim drugim mestima.

„Svet je tako velik. Moj muž je operski pevač i ove godine je gostovao u Vrnjačkoj banji, na festivalu međunarodne muzike. On voli naš stil zivota, čuveno srpsko gostoprimstvo, srpsku kuhinju, razdraganost na ulicama Beograda. Ali, naš zivot je ovde i za sada nije u planu povratak, iako obožavamo da provodimo vreme u Srbiji“, priča Milena, svesna da opcija povratka u Srbiju postoji, da ta vrata nisu zatvorena.

Prema njenim rečima, Francuska joj je, pre svega, pružila drugačiji pogled na svet i život. Njen „urođeni balkanski fatalizam“ u zemlji slobode i jednakosti, u zemlji prosvetiteljstva, nije bio održiv. Potpuno se razgradio. I na tome je jako zahvalna.

„Mi smo tako dugo živeli zatvoreni, dok su drugi ljudi obilazili svet. I to je, naravno, ostavilo traga u našem poimanju zivota. Sa praktične strane u Francuskoj je sistem daleko uređeniji nego u Srbiji. Mada ne bih ni to posmatrala crno-belo jer ni ovde nije sve idealno, niti sve funkcioniše savršeno. Ipak, imate utisak da je sistem na strani običnog coveka, da ćete doći na red kod lekara, da jednostavno imate sve ono što se podrazumeva da imate. Srbija će zauvek ostati moja zemlja, a Beograd moj najdraži grad. Sve što sam danas poteklo je otuda“, iskrena je naša sagovornica.

Kad je reč o ljudima, ona smatra da su oni u Francuskoj jednostavno drugačiji.

„To su potpuno različita iskustva. Ne striktno negativna, već jednostavno drugačija.“

Na pitanje da li prati aktuelna dešavanja u Srbiji, odgovara potvrdno. Smatra da živimo u živimo u eri lako dostupnih informacija i da je sve na dlanu.

„Volim da odgledam Kesića i Obućinu, oni mi lepo sažvaću sve informacije. Ponekad se pitam da li je sve ovo moguće, ovo više liči na cirkus, nego na državu. Ali, Srbija je samo jedan mikrokosmos, odraz svega što se dešava u Evropi i svetu. Volela bih da dođu neki novi ljudi, sa dobrom energijom, koja donosi promene, dobar vetar, koji imaju svest o dugoročnim ciljevima, a ne samo o kratkoročnoj i instant dobiti. Koji imaju u vidu interes građana Srbije, a ne samo sopstvene interese“, navodi Milena.

Naša sagovornica Francusku doživljava kao jedan kolaž različitosti. Svi su došli odnekud i to je lepota Francuske – prihvatanje i suživot, multikulturalnost. U njenom okruženju ljudi su iz najrazličitijih mogućih krajeva sveta i svi su Francuzi. Znaju gde je Srbija, znaju za Jugoslaviju, znaju za Tita i Miloševica. Znaju da je to neko krizno mesto na Balkanu, ali daleko je to od njihovih misli.

„Na poslu srećem dosta ljudi. Uvek se u razgovoru pomene poreklo i kad kažem odakle sam, u najvećem broju slučajeva dobijem: ‘Oh, pa ja sam bio u Dubrovniku!’ Ja im tada obično kažem: ‘Drago mi je zbog Vas, gospodine!’ Oni znaju da je jednom postojala Jugoslavija, znaju da su tu bili neki sukobi, ali na tome se i završava. Sve je to njima jako komplikovano, a ruku na srce i nama je. Jednom mi je jedna gospođa okrenula leđa kad sam joj rekla da sam Srpkinja. Desilo mi se i da mi je taksistkinja držala predavanje o tome kako smo mi Srbi loši, ali to su jedina dva negativna iskustva. Ljudi uvek žele da saznaju više o zemlji iz koje dolazim i saslušaju moju priču“, objašnjava Milena.

Kad je stigla u Francusku, nije hrlila da sretne ljude iz Srbije, niti sa Balkana. Nije želela da fizički bude u Francuskoj, a da živi onako kako se živi u Srbiji.

„Prijatelji mog muža su postali moji prijatelji, prihvatili su me na najlepši mogući način. To je jedno jako raznoliko i kosmopolitsko okruženje i za mene je bio izazov da tu pronađem sebe. Danas tu imam svoje mesto, raduje me kad čujem naš jezik, uvek zastanem da prozborimo koju, ali nije dovoljno da budemo iste nacionalnosti da bismo bili prijatelji“, smatra Milena.

Kaže da joj se život promenio iz korena. Radi kao turistički vodič na brodovima. Živi u Višiju i jak voli taj mali grad. Iako joj je bio premali posle Beograda, brzo se navikla, jer je kvalitet života neuporediv.

Ima jako puno zelenila, reku tik uz centar grada, sve može „peške“ da obavi, sve je blizu, ljudi su jako ljubazni. Niko ne žuri, ponekad joj se čini da vreme nekako drugačije traje i to joj tako prija posle užurbane sezone na brodu.

„Na petnaest minuta autom smo već u netaknutoj prirodi, u blizini je i vulkanski park prirode Puy de Dome. Idealno za piknike. Viši je jedini grad koji ima Operu u stilu Art Nouveau, to je mesto u kom se uvek osećamo posebno. Što se arhitekture tiče, stiče se utisak da su ovde arhitekte zaista pustile mašti na volju, toliko je različitih stilova. Možeš opušteno da slažeš haljine sa fasadama, idealno je za Instagram. Od nedavno, Viši i još deset evropskih termalnih gradova su postali delom Uneskove kulturne baštine i na to smo jako ponosni. Fun fact, delegacija iz Vrnjačke banje je bila u poseti Višiju početkom jula. Nadam se da će vrlo brzo i Viši posetiti Vrnjačku banju“, navodi Milena.

Na pitanje da uporedi dve zemlje, naša sagovornica konstatuje da je Francuska daleko modernija od Srbije. To olakšava život, ali se gubi ljudski kontakt, smatra.

„Sada su automati svuda, zamenili su ljude, a ja sam i dalje od onih koji vole ljudima da kazu ‘dobar dan’. U Parizu postoji metro i vi prelazite ogromne distance za kratko vreme, da ne pričam o TGVu, svi znamo kako prevoz funkcioniše u Srbiji. Francuska gastronomija je poznata u celom svetu i oni su jako ponosni na to“, priča Milena.

Kaže da kod Francuza postoji protokol, da se jako poštuje forma, razgovara o posluženim jelima, da se satima ostaje za stolom. Ono što je na tanjiru mora da bude lepo i za oko, a ne samo ukusno. Sa druge strane, u Srbiji se jede na brzaka, s nogu, vreme obroka nikada nije jasno definisano.

„Moj muž u Srbiji nikad ne zna da li je ručak ili večera. Francuska kuhinja je mnogo raznovrsnija od srpske i mnogo su otvoreniji po pitanju novina od nas. Uvek rado probaju sve što donesem iz Srbije ili napravim po maminom receptu. Uvek ih interesuje način izrade. Obožavaju da diskutuju o hrani i pohvale osobu koja je kuvala. Dok se u Srba podrazumeva da je jelo ukusno i nema puno komplimenata za kuvaricu“, zaključuje naša sagovornica.

Prema njenim rečima, ono što nam je zajedničko su veliki supermarketi u kojima je sve dostupno.

„Mi volimo da idemo kod malih, lokalnih proizvođača, da razgovaramo sa njima, da kupujemo samo ono što je sezonsko. I ovde ljudi sve više žive po tom principu, pandemija je promenila mnogo toga u ponašanju svakoga od nas“, smatra Milena.

„Pandemija otkrila sve pukotine u našim sistemima“

Ispričala nam je i da je pandemija korona virusa bila jako težak period. I suprug i ona rade u sektorima koji nisu mogli da nastave svoju aktivnost. Pre pandemije je dosta putovala. Dešavalo se da se i po pet meseci ne vrati kući.

„Tokom karantina sam prvi put videla koje su boje ruže u mom dvorištu. Na zalost, zbog korone nismo mogli da radimo kao inače. Nesigurnost i neizvesnost su zaista obeležile taj period. Ali, evo, počela su prva krstarenja, ja sam već pet nedelja u Portugalu, u dolini Dura. Oseća se želja za putovanjima. Ljudima je to tako nedostajalo, naročito Francuzima koji su među onima koji najvise putuju“, objašnjava Milena.

Po njenom mišljenu, pandemija je zaista razotkrila sve pukotine u našim sistemima. Sve ono što ne funkcioniše, a vitalno je – izašlo je na videlo.

„U Francuskoj smo zbog nedovoljno kreveta za reanimaciju, a što je direktna posledica politike sistematskog redukovanja u oblasti zdravstva, neprestano bili u nekom karantinu. Pri tom, Francuska ima jedan od najboljih zdravstvenih sistema u svetu, u kojem svako, ama baš svako ima pravo na besplatno lečenje. Za razliku od Srbije gde se PCR  test na sopstveni zahtev plaća 80 evra, u Francuskoj je sve vreme test bio besplatan za sve. Nije bilo dovoljno maski u početku, respiratora, medicinsko osoblje je bilo iscrpljeno… Iz ove perspektive ja sam verovatno svojoj familiji izgledala sluđena i u panici, ali nama su ovde neprestano servirali loše vesti, niko nije negirao postojanje epidemije, kao što je to bio slučaj u Srbiji, gde se svemu pristupilo prilično ležerno na početku. Danas je 63 odsto Francuza vakcinisano, sanitarni pasoš je potreban za putovanja, restorane, kulturne objekte… Zašto zemlja Pastera nema vakcinu, to je već drugo neko pitanje“ zaključuje Milena.