Nigde nije tako kao svugde

Kroz prozor radne sobe gledam kako regionalna ekipa Boston Consultanting Group (BCG) počinje da se okuplja. Celo prepodne će raditi na svojim projektima. Još juče su došli u Mokrin House i to iz celog regiona – iz LJubljane, Beograda, Budimpešte, Zagreba, Podgorice. Većinu ekipe čine mladi ljudi različitih osnovnih profesija, pri čemu se većina njih školovala na prestižnim stranim univerzitetima. Prijatno me je iznenadila atmosfera i pozitivan vajb među njima koje sam osetio družeći se sa njima prethodno veče.

Tom našem druženju je prethodio jedan zvaničniji deo. Naime, Melani i Tomislav, koji vode ovaj tim, i koji su oboje globalni partneri BCG-a, zamolili su me da se tokom večere obratim njihovom timu i predstavim svoj poslovni put i odakle ideja da se jedno napušteno seosko imanje pretvori u moderni centar za boravak i rad digitalnih nomada, kako sebe nazivaju oni koji zahvaljujući modernoj tehnologiji mogu istovremeno da putuju i rade.

Duga je to priča i, što bi Balašević rekao, „ne mož’ sve u jednu pesmu da stane“. Našim gostima sam taj svoj put pokušao da opišem kroz priču koju sam nazvao „Put oko sveta u tri čina“, jer moja dosadašnja poslovna karijera i nije bila ništa drugo nego jedno neprestano putovanje. Po pitanjima i razgovorima koji su usledili, video sam da su se u toj mojoj priči mnogi od njih prepoznali. A kako i ne bi, kada većina njih već sada radi putujući i ne bi to menjali.

Subota, 5. oktobar: Danas je 5. oktobar. Već 30 godina na današnji dan svake godine obavezno sebe počastim i pojedem jedan… jogurt!

Stigao sam u Novi Sad i otišao na ručak sa Duškom i Guletom. Obojica spadaju u moje prijatelje sa najdužim stažom. Pored našeg Novog Sada, često smo se družili i u Budimpešti, gde se pogodilo da smo onih devedesetih jedno vreme istovremeno tamo živeli, svako radeći svoj posao.

Iako sam sa Guletom bio ista generacija na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, počeli smo prijateljevati tek par godina pošto smo obojica diplomirali i evo to traje do danas.

A Dušan Mijić u mom životu ima posebno mesto. Osnivač je jedne od prvih pravih privatnih kompanija, čim je to kod nas postalo moguće, u vreme reformi Ante Markovića. Posle jedne burne tamburaške noći do svitanja, pozvao me je da se pridružim njegovom timu u „Finagri“. Nekih godinu dana kasnije, poslao me je da se upoznam sa jednim njegovim bivšim kolegom koji ima neki čudan proizvod i nudi mu da budu partneri u plasiranju tog proizvoda na tržište, pa ga je zanimalo šta ja mislim o tome. Čovek koga sam tada upoznao bio je Branislav Stojanović, a njegov proizvod bio je Kosmodisk. Od tog dana je moj život krenuo jednim potpuno drugim pravcem.

Nedelja, 6. oktobar: Ujutru sedam u kola i krećem za LJubljanu. Ni sam ne znam koliko sam puta prošao tim putem, u oba smera. Kad god sednem za volan, kao da mi se uključi neki unutrašnji auto-pilot i tih nekih manje-više 6 sati prođe a da i ne primetim. Neki put razmišljam koliko vremena gubim u tim vožnjama, ali opet s druge strane, to je vreme preispitivanja, analize onoga što se u međuvremenu dogodilo, promišljanja o onome šta sve radim, a ne bi trebalo, i o onome što ne radim, a bilo bi dobro. Priznajem da mi i slušanje podkasta pomaže da to vreme pametno iskoristim.

Pravim pauzu u Zagrebu. Dogovorio sam se sa svojom ćerkom Larom Bornom, koja tu živi, da se vidimo. Iako već za dva meseca ulazi u svoju prvu tinejdžersku godinu, već neko vreme su naše priče razgovori ravnopravnih sagovornika, gde oboje učimo i dosta toga novog saznajemo jedno o drugom. Za sebe pouzdano tvrdim da je tako, a nadam se da je i sa njom isti slučaj. Priča mi kako ide početak nove školske godine, a ja njoj šta ima novo u Mokrinu, u koji obožava da dolazi. Na kraju pada dogovor da poslednji vikend oktobra provedemo zajedno u LJubljani i već mi najavljuje šta planira da promeni u svojoj ljubljanskoj sobi.

Ponedeljak, 7. oktobar: Ina mi javlja da je danas objavila moj novi tekst na blogu „Iskusni početnik“. Usput mi saopštava da je to već 57. tekst od avgusta prošle godine, kada je objavljen prvi. Blog sam počeo da pišem bez nekog velikog plana. Jednostavno, godinama sam se pitao, čitajući blogove drugih, kako bi bilo da i ja nešto počnem da pišem. Danas bar to nije problem, ionako svi objavljuju sve i svašta i u to se uveravamo bukvalno svakog dana.

I tako je počelo. Ali, ubrzo sam shvatio da nije glavna stvar napisati tekst, već biti istrajan u tome. Tu sam imao sreću da upoznam Inu, koja je moje pisanje od samog početka shvatila ozbiljnije od mene i postavila se kao šefica i počela da me proganja za rokove, ne prihvatajući moja objašnjenja tipa „sutra ću“, „u ponedeljak ću“, „nemam inspiraciju“ i ostale bulšit izgovore. Danas sam joj na tome zahvalan. Zato taj „Iskusni početnik“ nije moj, već naš projekat.

Priznajem da mi danas pisanje bloga znači mnogo više od same činjenice da se eto ti tekstovi objavljuju. To je postala neka vrsta mog dnevnika. Nema tu ličnih priča, zanimaju me pojave i trendovi pre svega u medijskoj i marketinškoj industriji, jer se kroz njih najbolje mogu sagledati tektonske promene kroz koje svet danas prolazi. Ali, ta perspektiva jeste lična, jer su mediji i marketing ne samo moj fah već 30 godina, već i moj život.

Utorak, 8. oktobar: Jutarnja šetnja na vrh Rožnik u parku Tivoli, pa onda redovna doza dnevnog pisanja, po podne odlazak na kafu u Gradski muzej gde je najbolja kafa u gradu, sledi redovna doza čitanja i onda večera u AS-u. To su neke od redovnih aktivnosti koje su na mom rasporedu kada sam u LJubljani. LJubljana je mesto koje doživljavam kao svoj dom. Nije jedini.

U Sloveniju sam došao 1993. godine, kada sam se sa koferom u jednoj ruci i Kosmodiskom u drugoj preselio iz Novog Sada. Priključio sam se ekipi Sandija Češka i njegove Livije i postao partner u Studio Moderni, koju su oni osnovali kada smo se godinu dana pre toga dogovorili da budu distributeri Kosmodiska za Sloveniju. U međuvremenu, projekat Kosmodisk u Srbiji je morao da bude ugašen, zbog nemogućih uslova za normalno poslovanje u to vreme i napravljen je dogovor da se posao prenese u Sloveniju.

Tako je počela priča o uspehu jedne male firme koja će u sledećih 20 godina postati najveća kompanija za direktnu TV prodaju u srednjoj i istočnoj Evropi. Brendovi Topšop, Delimano i Dormeo su postali sveprisutni i opšte poznati. I danas mi se događa da, kada nekog novog iz „regiona“ upoznam i kada čuje čime sam se bavio, automatski krene: „Kolač u tiganju? Nemoguće!“ Ja na to odgovaram: „Znam, izgleda šašavo, ali deluje!“

Sreda, 9. oktobar: Danas je radni deo dana posvećen finiširanju prezentacije za govor na međunarodnoj konferenciji „Coworking-Coliving“ koja je juče počela u Beogradu i trajaće tri dana, s tim da se treći dan seli u Mokrin House. Moja tema je „Digitalna usamljenost“. Kako to da u vremenu kada smo povezaniji sa drugima više nego ikada ranije, kada smo bombardovani najrazličitijim sadržajima sa svih strana i kada smo zauzetiji nego ikada pre, postajemo sve usamljeniji? Po poslednjim istraživanjima, usamljenost najviše raste kod mladih. Digitalna sveprisutnost dovodi do sve veće fizičke izolovanosti. Kako uspostaviti optimalni balans? Nemam odgovore na ta pitanja, ali od njih više ne možemo bežati.

Četvrtak, 10. oktobar: Jutarnjim letom krećem iz LJubljane za Beograd i onda produžavam za Mokrin. Kada sam pre nekih desetak godina kupio tada zapuštenu seosku kuću u tom banatskom selu, u Mokrin sam dolazio tek povremeno, par puta godišnje. Od kada je pre nepune četiri godine pala odluka da se ta kuća pretvori u koliving prostor za boravak i rad digitalnih nomada i moj sin Ivan uspešno preuzeo vođenje tog projekta, u Mokrinu sam sve češće i sve više. Prija mi ta atmosfera i energija kojom je ta kuća danas ispunjena. Drago mi je kad vidim kako Mokrinčani prihvataju putnike namernike iz celog sveta, a i kako oni zavole Mokrin. Verujem da i to može da bude jedan od načina da se revitalizuje život u umirućim selima.

Kada god ponovo dođem u Mokrin House, ja ulazim u drugu kuću, jer su neki drugi ljudi sada tu. Ni sam više ne znam da li u Mokrin dolazim ili se tu vraćam. Jer, i Mokrin mi je u međuvremenu postao dom.

Ima nečeg u onoj Senekinoj: „Nigde nije tako kao svugde.“

Autor je biznismen i „znatiželjni posmatrač sveta oko sebe“