Nije bilo genocida u Hrvatskoj

Naša sagovornica dodaje da je Evropska unija „iza zatvorenih vrata“ ohrabrivala i Hrvatsku i Srbiju da odustanu od tužbi, kao i da je u situacija u BiH tokom rata bila posve drugačija gde je „počinjen genocid nad jednim od konstitutivnih naroda, odnosno nad Bošnjacima“.

• Zašto države nisu odustale od tužbi uprkos jednoglasnim ocenama stručnjaka o ishodu procesa?

– U Hrvatskoj su počinjeni zločini protiv čovečnosti, ali ne i genocid. Nije došlo do dogovora o povlačenju tužbi, uprkos dugogodišnjim pregovorima, jer istorijska pitanja o ratu nisu rešena. Ni kao država, ni kao društvo, osim jednog segmenta civilnog društva, Srbija nije želela da započne ozbiljan proces suočavanja sa prošlošću i da se time eksplicitno distancira od najcrnjih stranica napisanih za vreme Miloševićevog režima.

• Da li će Međunarodni sud pravde doprineti suočavanju sa prošlošću?

– Naravno, nije MSP, niti bilo koja sudnica, mesto gde istorijska pitanja treba rešavati. Ali je mesto za utvrđivanje nekih činjenica i odgovornosti država, za razliku od krivičnog suda gde se utvrđuje pojedinačna odgovornost. Palestinci su se obratili istom sudu da se pravno utvrdi nelegalnost izraelskog zida.

• Koja je onda svrha procesa čiji ishod je već izvestan?

– Da bi sudije obrazložile odbacivanje međusobnih tužbi Srbije i Hrvatske za genocid, najverovatnije će morati da opišu ulogu svake od te dve države u teškim zločinima počinjeni 90-ih u Hrvatskoj, pa možda i pravno kvalifikovati sam oružani sukob. Kad je taj isti sud oslobodio Srbiju od direktne odgovornosti za genocid nad Bošnjacima u Srebrenici, sudije su obrazložile svoje mišljenje na bazi predloženih dokaza o tome šta je Srbija uradila, odnosno nije uradila. Hrvatska se tome nada. To je svrha ovog spora. Svesno ili ne, cilj je pokretanje procesa katarze, na neutralnom terenu, u Palati mira, kako se zove zgrada – sedište MSP u Hagu. I jednoj i drugoj strani je jasno da nije bilo genocida, ali posezanje za tim terminom je pravni instrument da se aktivira arbitraža između dve zemlje koje nisu imale hrabrosti da se same, bez spoljnog uticaja, međusobno dogovore o rešavanju spora, odnosno suoče sa konfliktnom prošlošću.

• Da li je spor mogao biti izbegnut?

– Sudski spor je mogao biti izbegnut jedino da je za ovih skoro dvadeset godina od kada je rat završen započet regionalni proces suočavanja sa prošlošću. Nesuočavanje Srbije sa sopstvenom odgovornošću i krivicom za rat svakako je razlog ovoga spora, ali i, što je još bitnije, razlog zbog kog je ostala talac svoje crne prošlosti, čime je sprečena da izgradi novi državni identitet. Idealno, taj proces bi trebalo da bude početak lečenja protiv daljih poricanja obe države. Protiv manipulisanja istorijom i negiranja tuđih žrtava i patnji. Nažalost, već se nazire da proces pred MSP neće biti dovoljan da do toga dođe.

• Zašto Evropska unija nije uticala na Hrvatsku i Srbiju da povuku tužbe?

– EU je iza zatvorenih vrata ohrabrivala obe zemlje da odustanu od sudskog spora i da to pitanje reše drugim putem, preko mehanizma tranzicionalne pravde. Pošto do toga nije došlo, EU nema razloga da se suprotstavi pokretanju neophodne rasprave, na nenasilni način, sudskim sredstvima.

• Hrvatska vlada je tvrdila da će povući tužbu ukoliko Srbija dostavi podatke o nestalima. Srpska vlada je odgovorila da su podaci dostavljeni. Ipak, činjenica je da se ne zna tačan broj nestalih na obe strane. Čija je to odgovornost?

– Svi snose veliku odgovornost što nakon blizu dvadeset godina još uvek nisu locirane sve masovne grobnice, što nema efikasnog sistema razmene informacija ili bar anonimnog dostavljanja podataka o tome gde su nestale osobe pokopane. To je forma saučesništva u zločinima. Obeležena su minska polja, razmenjene su mape miniranih područja, ali ne i grobnice. Posledice toga su vrlo vrlo jasne – cela regija je talac prošlosti i snosi deo krivice. Zato je sudski spor u Hagu najmanji problem u odnosu na druge probleme koji ometaju izgradnju stabilne budućnosti u regionu.

Novinari da ne navijaju

– Kao novinar, dodala bih da je na medijima takođe odgovornost i dužnost da se uzdrže od navijačkog pokrivanja sudske rasprave, od politizacije, i da se posvete činjenicama. U tome imaju društvenu odgovornost kako bi se pokušala razrešiti konfliktna prošlost.

Vreme za otreŽnjenje

– Politički vrh obe države, i društvo uopšte, sudski proces mogu da iskoriste kao povod za dalje međusobne polarizacije ili, suprotno, kao jedinstvenu priliku približavanja, ma koliko bolnu. Toliko vremena je izgubljeno. Krajnje je vreme za otrežnjenje. Kad nije učinjeno ranije, nek se desi u Hagu u Palati mira.