„Nije bogat onaj koji ima, nego onaj koji daje“

Nakon Drugog svetskog rata, pogođena nacionalizacijom i eksproprijacijom, tradicija zadužbinarstva zamrla je u našoj zemlji. Danas, posle gotovo osam decenija, pojedinci nastoje da trend dobročinstva vrate u Srbiju. Jedan od njih je Ilija Đorđević, koji je je u martu ove godine osnovao fondaciju sa ciljem da pomogne mladim ljudima da se usavrše na tri fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Ilija Đorđević dočekuje nas u svom stanu koji više podseća na umetničku galeriju nego na životni prostor. Radni vek proveo u Jugoslovenskom aerotransportu (JAT) kao domaćin aviona, a prošle godine odlučio je da se posveti filantropiji. U martu ove godine osnovao je Fondaciju „Ilija Ika Đorđević“ iz pijeteta prema roditeljima od kojih je, kako kaže, pre svega nasledio ljubav prema umetnosti. Kao sin jednog od pionira kolekcionarstva s početka 20. veka, očevu kolekciju umetnina svojim radom je proširio i odlučio da je pretoči u finansiranje školovanja po jednog od studenata koji apliciraju na Fakultetu dramskih umetnosti, Fakultetu likovne umetnosti, kao i jednog koji konkuriše na Bogoslovskom fakultetu.

– Ideja za osnivanje Fondacije „Ilija Ika Đorđević“ nastala je prošle godine, kada sam shvatio da ne bih voleo da odem sa ovog sveta a da ne ostavim neki trag u gradu u kome sam rođen i u kome sam proveo ceo život. Sticajem okolnosti nemam dece, te sam isključivo iz emotivnih i moralnih pobuda odlučio da osnujem fondaciju. Moj otac je bio najmlađi upravnik Pozorišta na Terazijama u bivšoj Jugoslaviji, a osim prema pozorištu, gajio je ogromnu ljubav prema likovnoj umetnosti. Iz poštovanja prema njemu, odlučio sam da školujem jednog studenta ili studentkinju koji bude aplicirao na bilo kom smeru Fakulteta dramskih umetnosti, kao i na Fakultetu likovnih umetnosti. Majka mi je bila pobožna, stoga želim da pokrijem troškove studiranja jednog studenta Bogoslovskog fakulteta. To će biti kandidati koji su među prvima na listi samofinansirajućih studenata, a koji ne mogu da priušte finansiranje. Fondacija će njihov trud nagraditi jednim čekom ako po završetku prve godine steknu uslov za budžet – priča Đorđević.

Ističe da stipendisti neće imati nikakvu obavezu prema Fondaciji, osim da, naravno, marljivo uče.

– Ukoliko završe fakultete, a Fondacija nastavi da živi, dobiće jednu ozbiljnu nagradu za početak svoje životne priče posle fakulteta. Niko od te dece neće imati apsolutno nikakvu obavezu prema Fondaciji, niti će joj biti dužan u bilo kom smislu, osim da bude najbolji što može u svojoj struci. Ako se pak desi da neko ne završi prvu godinu, Fondacija neće biti razočarana, ali će sledeće godine drugi student dobiti šansu koju je prethodni protraćio. Želim da vrednim i uspešnim studentima omogućim priliku da svojim radom uspeju da ostanu i opstanu u svojoj matici – priča Đorđević.

Fakultet dramskih umetnosti i Fakultet likovnih umetnosti pozdravili su ovu ideju i dogovor sa dekanima ovih visokoškolskih ustanova je postignut. Od Bogoslovije se još uvek čeka odgovor, ali Đorđević veruje da će i u tom slučaju biti potvrdan. Odluku kome će pripasti stipendije donosiće članovi komisija na fakultetima, a naš sagovornik smatra da je najvažnije da studenti pokažu znanje, a profesori kao ljudi od struke izaberu kandidate, dok će Fondacija pokriti troškove za prvu godinu studija.

– Sav svoj imetak prepisao sam Fondaciji, stoga će ona moći dugo da živi. Stan u kome se sada nalazimo po mojoj poslednjoj želji, odnosno testamentu pripašće Fondaciji, a ona neće moći da ga proda, već samo da ga izdaje. Od same rente ovog stana u ovakvom stanju deca se mogu školovati dugi niz godina, tako da me opstanak Fondacije ne plaši. Voleo bih da te mlade ljude vidim za jedno desetak-dvanaest godina i da onda budem u mogućnosti da sa ponosom kažem: „E, to su moja deca.“ Nadam se da će se bar jedan od njih koji uspe bilo kod nas, bilo u svetu, setiti kako je počeo i da će neku ovakvu priču i sam nastaviti – govori Đorđević.

NJegovu kolekciju čine dela srpskih slikara koji su delovali od početka dvadesetog veka sve do današnjih dana. Kako osnivač kaže, u njoj ima dovoljno eksponata da u narednim godinama Fondacija egzistira bez tuđe pomoći.

– Fondacija će, ako se sve kockice slože i priliv sredstava to dozvoli, u budućnosti školovati po dva studenta sa pomenutih fakulteta. Vodim se onom „Prvo da skoči, pa reci hop“ i smatram da je troje sasvim dovoljno za početak. Nema razloga da se taj mali krug ne proširi ako se za Fondaciju desi nešto lepo. Trend rasta cena umetničkih dela zavisi isključivo od ekonomske moći jedne zemlje. S obzirom na to da trenutno u svetu sve poskupljuje, nadam se da će i slike pratiti taj trend. Međutim, povećanjem cena opada kupovna moć ljudi. Mislim da ljudi nemaju dovoljno sredstava da prate taj trend kada je u pitanju umetnost, ali nikad se ne zna. U Evropi i svetu slike dostižu enorrmne cene, ima svetskih slikara čija se dela prodaju za do 500 miliona evra. Nisam siguran da će neki naš slikar dostići takvu cenu. Možda je to posledica marketinškog pristupa slikama koje dolaze sa našeg podneblja, koji je značajno manji u odnosu na one iz civilizacija poput Italije, Francuska pa čak i Amerike. Te civilizacije imaju skupe slikare kakvi su Vorhol i DŽonson, zbog čega u poslednjih 20 godina beleži enormni rast cena – objašnjava Đorđević.

Naš sagovornik primećuje da ljudi sve više osnivaju fondacije, ali ističe da se on lično ne bi osećao dobro da neka firma pomaže njegovu fondaciju i finansira njegove ideje.

– Mislim da svako donatorstvo koje ima smisla treba ispoštovati i da je to nešto dobro, kako za onoga ko se time bavi, tako i za njegov narod. Ja sam imao sreću da sam se dobro rodio, da ne kažem dobro sam nasledio, a uvek sam se vodio onim: „Kako imao, tako dao.“ Smatram da nije bogat onaj koji ima, već onaj koji da, naravno, u skladu sa svojim mogućnostima. Ne mogu da priuštim luksuz da školujem desetoro dece jer mi sredstva to ne dozvoljavaju. Možda bih i mogao, ali bi to onda bilo jednom i nikad više. Zato, tiha voda breg roni – zaključuje Đorđević.

Najveća imena u umetničkoj kolekciji

Najskuplja slika Paje Jovanovića prodata je pre nekoliko godina na aukciji u Velikoj Britaniji za skoro 500.000 funti. Ja nemam takvu sliku, ali imam to ime u kolekciji, mada je pitanje cena slika isključivo vezano za afinitet i budžet kupca – objašnjava Ilija Ika Đorđević.