Nije čuo da Šešelj poziva na ubijanje

U nastavku suđenja Vojislavu Šešelju pred Haškim tribunalom, zaštićeni svedok optužbe 004 izjavio je juče da je čuo da su u jesen 1991. dobrovoljci iz Srbije počinili zločine nad hrvatskim civilima u zapadnoj Slavoniji, ali da samog Šešelja nikada nije čuo da poziva na ubijanje nesrba.
Dok ga je ispitivao tužilac Ulrih Musemajer, svedok 004 rekao je da su dobrovoljci, za koje je čuo da ih je poslala Šešeljeva Srpska radikalna stranka, iz Srbije stigli u zapadnu Slavoniju u oktobru 1991. „Bilo je različitih dobrovoljaca iz raznih pokreta, ali su ih ljudi na terenu sve smatrali dobrovoljcima SRS i nazivali ih četnicima… Deo meštana ih je podržavao, drugi su ih se plašili“, napomenuo je svedok, iz čijeg iskaza proizlazi da je bio jedan od lidera Srba.
Sam Šešelj obišao je dobrovoljce u tom regionu u novembru 1991, obučen u maskirnu uniformu i naoružan pištoljem, posvedočio je 004, koji je sa liderom radikala tada, tokom večere u selu Voćin, razgovarao o situaciji u zapadnoj Slavoniji. „Mi tada nismo imali iste ciljeve, ni politički, ni u pogledu rata. Ja sam bio isključivo za mirno rešenje, a Šešelj je, kad je već došlo do rata, prihvatao i borbu kao rešenje“, naznačio je svedok.
Po njegovim rečima, „krajem 1991. čulo se za zločine, od kojih su oni počinjeni severno od Voćina pripisivani dobrovoljcima. Žrtve su u 90 odsto slučajeva bili Hrvati, većinom stariji, jer su mladi otišli s tog područja“.
Šešelj je, u unakrsnom ispitivanju, pitao svedoka da li ga je ikada čuo da poziva na ubistva ili progon hrvatskih civila, a 004 je odgovorio odrečno. Optuženi je naglasio i da je iz dokumenata o istrazi koju su o zlodelima u zapadnoj Slavoniji sprovele hrvatske vlasti jasno da su svi osumnjičeni bili meštani i da nijedan nije došao iz Srbije.
Svedok 004 potvrdio je, odgovarajući na pitanja tužioca, i da je znao da su Srbi, koji su iz zapadne Slavonije odlazili u Srbiju, razmenjivali kuće i imovinu sa Hrvatima iz Vojvodine i da je SRS u tome igrala izvesnu ulogu, „možda ne toliko direktno i javno“.