Nije do nas, sistem nam je truo

Ova zemlja mi je pružila priliku. Zamislite koliko je to malo – sve ostalo je bilo na meni, kaže u razgovoru za rubriku Naši ljudi u svetu Andrijana Tesla, master novinarstva i komunikologije koja odnedavno živi i radi u Abu Dabiju.

Tamo posluje u okviru sektora Biznis u umetnosti i sa svojim poslovnim partnerom radi na povezivanju umetnika širom sveta, a ona je njihov predstavnik u Emiratima.

„U Abu Dabiju je pre dve godine otvoren Louvre Abu Dhabi, te je zainteresovanost publike za najrazličitije oblike umetničkog izražavanja u rapidnom porastu. Veoma je inspirativno sada biti deo te scene koja je donedavno u prvi plan stavljala gotovo isključivo kaligrafiju i mozaik“, priča naša sagovornica.

Iz Srbije je otišla bez dugoročnih planova, nije razmišljala da li će se vratiti ili ne. Sada, dve i po godine kasnije, sigurna je da se to neće dogoditi, posebno uzevši u obzir da se 90 odsto njenih prijatelja odselilo u Kanadu, Australiju, Ameriku, Švedsku, Nemačku, Englesku…

Na pitanje šta joj je Srbija pružila, kaže, ne može da odgovori a da ne oseti ljutnju.

„Svi roditelji zaslužuju da stare uz svoju decu i unuke. Ja to percipiram kao osnovno ljudsko pravo. Mojim, i mnogim drugim roditeljima, to osnovno ljudsko pravo je oduzeto. Stare tako što im deca sa drugih kontinenata zakazuju lekarske preglede u Beogradu, dok oni uče da koriste kompjuter, internet i aplikacije za video pozive“, priča Andrijana.

Nedeljnu dozu političkih dešavanja u Srbiji dobija od Kesića u ’24 minuta’, jer je to „jedini način da se bezobrazluk i bahatost na svakom koraku isprocesuira, a da te posle primljenih informacija srce ne zaboli. Baš zato, leti i zimi, dok su pauze u prikazivanju ove emisije, ostajem potpuno neinformisana o dešavanjima u Srbiji“, kaže Andrijana.

Ono malo informacija sa Tvitera „o bahatim Babićima, helikopterima, svakojakim doktoratima i betoniranim trgovima“, dodaje ona, samo je navodi na razmišljanje kakov li je život u manjim sredinama gde Tviter kao medij ne postoji, a postoje Pink i tabloidi.

„Kada su prošle godine počeli masovniji protesti, jako sam navijala da prerastu u još masovnije, iako ne verujem u mogućnost suštinskih promena kada je u pitanju naše podneblje“, smatra ona.

Razlozi za odlazak u „uređenu, ekonomski stabilniju zemlju“, kaže, brojni su.

„Uveliko sam u tridesetim, radim od svoje dvadesete godine, dakle punih 15, a u radnoj knjižici mi piše tri, nikada neću moći da zarađujem dovoljno da uplaćujem privatnu penzuiju, nemam svoj stan u Beogradu i zauvek ću polovinu svoje plate ostavljati za kiriju, ili ratu za stan, a od ostatka plate preživljavati“, priseća se momenta kada je rešila da ode.

Jedino za čim žali, kaže, jeste što ovu odluku nije donela sa 25 godina, odmah nakon ubistva Zorana Đinđića.

„Svi sa malo više životnog iskustva u tom trenutku mogli su već tada uvideti da je vreme da se ide. Meni je, nažalost, za ovu odluku tada falilo upravo to“, objašnjava Andrijana.

Svakome ko ode „preko“, kaže, nedostaje nešto iz njegove zemlje, a iskustvo selidbe na drugi kontinent promenilo je iz korena.

„Život se promeni ceo, sistem vrednosti koji je u Srbiji zasnovan na improvizaciji, spontanosti i hvatanju smisla kroz odnose sa ljudima – ovde je sasvim drugačiji. Prati se cilj, ostvaruju se zamisli i gradi se priča u kojoj ste vi glavni lik, poštovan, ostvaren, zadovoljan. Po porciju zagrljaja i dugih šetnji (mada koliko vidim, gotovo je nemoguće šetati Beogradom u poslednje vreme) dolazim kada god mogu“, kaže Andrijana.

https://www.instagram.com/p/B131HEQHW5Q/