Nije Nemanjin, ali je nemanjićki

Zbog toga je pripisano mitskim očevima-osnivačima srpske nacije i države, Nemanji i Savi. Krajem devedesetih godina, u beogradskoj štampi javili su se tekstovi u kojima se citiraju njihove tobožnje misli o jeziku, koje treba da pokažu da su Nemanja i Sava vrlo dobro znali da je tajna opstanka srpskog naroda u odbrani jezika od tuđina i tuđica, i da su to znanje umeli da iznesu isto onako leporečivo i poneseno kao neki njihovi daleki potomci među današnjim srpskim pesnicima.

Poslednjih godina u politici se često citira tobožnje zaveštanje Stefana Nemanje o jeziku, koje je – i to tačno 13. februara 1200! – bolesni monah Simeon (Nemanjino kaluđersko ime), ostavio svome sinu Savi i svom narodu. Slava Simeona Mirotočivog, upriličena u Patrijaršijskom dvoru SPC februara 1998. godine, dala je povod jednom novinaru ovog lista da citira to tobožnje Nemanjino jezikoslovno zaveštanje, jer ono „nije izgubilo na aktuelnosti“. I zaista, ono što u svom amanetu o jeziku navodno kazuje monah Simeon neodoljivo podseća na ono što o toj temi danas pišu mnogi srpski pisci i lingvisti „nacionalnog pravca“. „Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju“, poručuje u ovom tekstu Savi i Srbima za njihovu sudbinu zabrinuti monah Simeon. „Rečse može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reču svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju rečsvoga jezika…“

Na istom mestu Nemanja poručuje Srbima da, ako su sačuvali svoj jezik, ne treba da očajavaju zbog vojnog poraza, jer taj poraz ne može biti konačan. Ne zato što narod, zahvaljujući očuvanom jeziku, nastavlja da živi kao nacionalni kolektiv, nego zato što će narod u jeziku naći snagu da se s više uspeha vrati ostvarenju svog još nedovršenog političkog i teritorijalnog ujedinjenja. „Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave“, veli Nemanja, „ti ne očajavaj nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se… Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojeni deo zemlje i narod opet kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu“.

Pravi autor ovog tobožnjeg Nemanjinog zaveštanja je publicista Mile Medić. Pored ovog o jeziku, on je napisao još nekoliko „zaveštanja Stefana Nemanje“, o zemlji, krvi, grobovima i kostima, nebu i zvezdama, crkvi, vlasti, knjizi i pismu, pesmi i svirci i srpskim imenima. U njima se Nemanja pojavljuje u ulozi dalekog pretka i učitelja Dimitrija Ljotića i nekih današnjih pregalaca na području politike „tla i krvi“. Medićse potrudio da ovi njegovi književni pastiši dobiju privid autentičnih istorijskih dokumenata, na primer, tako što ih je štampao arhaičnim ćiriličnim slogom uz mnogo crteža na kojima su predstavljene manastirske freske. Uspeo je da se njegovi pastiši prime kao Nemanjine poruke srpstvu i da se nađu u programu raznih rodoljubivih priredbi u školama, crkvama i kasarnama, uključujući tu i Svetosavsku akademiju u Beogradu. O tom uspehu izveštava gospođa Medić, pisac pogovora za knjigu u kojoj je njen mužobjavio sva ova „Nemanjina zaveštanja“. „Znam da ti je bila draga ta lepa zabuna“, kaže ona. zabuna u koju je njen Mile doveo svoje čitaoce za nju je dokaz da je rečo delu koje je „direktan nastavak nemanjićke književne tradicije u savremenoj književnosti, koja je odavno nepravedno i grubo prekinuta“. A to treba da znači da je spis ipak autentičan, i to u jednom višem smislu: nije Nemanjin, ali je nemanjićki, što je mnogo važnije. Jer ni Nemanja ni Mile Medićne govore ništa svoje, ništa lično, nego kroz njih progovara srpski narod, pa nije ni čudo što u tom govoru narod sebe prepoznaje, ne hajući da li je rečo spisu iz XI ili XXI veka, da li ga je napisao Stefan ili Mile. U njemu su, kaže gospođa Medić, „mnogi savremeni čitaoci našli sebe i svoje korene, poistovećujući i sebe, i tebe i Stefana Nemanju sa vascelim srpskim narodom“ (Medić, 119-121). Možda u strahu da se ova „lepa zabuna“ ne prekine, Mile Medićje učinio još nešto da je poveća. U novijim izdanjima Zaveštanja jezika navodi se i njihov tobožnji izvor: „Iz Hilandarske povelje“. Na taj lažni izvor se pozivaju oni koji u novije vreme citiraju ovaj pastiš, koji je zbog toga postao pravi falsifikat.