Nije prirodno da svi nastavnici imaju istu platu

Verujem da je moja uloga da podižem standarde, čak i onda kada me određena javnost „dočeka na nož“ zbog toga. Moj posao je da pokušavam i ne odustajem od onoga u šta verujem i šta sam obećala građanima Srbije, uz sva osporavanja koja idu sa tim.

Baš iz tog razloga u nekim situacijama i o nekim temama pokušavam da odgovorim na optužbe, iako razumem da su ti pokušaji često uzaludan posao. Moja reakcija važna je pre svega u slučaju kada govorimo o prosveti i obrazovanju. Važna je meni lično jer mnogo dugujem nekim fantastičnim profesorima, pre svega u Petoj beogradskoj gimnaziji koju sam pohađala i koju i danas volim baš zbog tih profesora i načina na koji su uticali na moj život i razvoj. Moja reakcija je važna i zbog naše zemlje, jer je dobro obrazovanje bez ikakve sumnje temelj svakog uspešnog društva. Ja verujem da nastavnici ostvaruju trajan uticaj na decu.

Kada govorim o platnim razredima u prosveti i kada Vlada radi na ovoj neophodnoj reformi, ja govorim o tome da nije prirodno da svih 80.000 učitelja, nastavnika i profesora ima istu platu. Moramo da napravimo sistem u okviru koga prepoznajemo i nagrađujemo najbolje i to ne samo novčano, već i karijerno. Platni razredi su samo sistem u kome će se kvalitet nagrađivati napredovanjem. Toliko.

Ono što je neverovatno je što mi u Srbiji još uvek nemamo takav sistem. Mi nemamo sistem koji prepoznaje i nagrađuje učitelje i profesore koji podstiču talente kod đaka, kako bi oni ostvarili svoj puni potencijal. Naš sistem ne vrednuje profesora koji sa đakom razgovara mimo nastave u želji da ga motiviše da uradi više, mi ne nagrađujemo učitelje koji neguju ljubav prema znanju i učenju. Naš sistem sabotira svako iskakanje iz proseka, čak i kada to iskakanje znači menjanje navika koje nas vuku na dole.

Kada govorim o uvođenju platnih razreda, ja mislim o fantastičnim nastavnicima i profesorima koji vole svoj posao, koji poštuju mlade generacije kojima posvećuju i deo svog slobodnog vremena učeći ih stvarima koje se ne nalaze u programu, a koje su potrebne za život u 21. veku, kao što je sloboda u izražavanju stavova, negovanje dijaloga, čitanje ili ljubav prema kulturi. Kakav god da je kurikulum i od nastavnika zavisi koliko će deca zaista naučiti.

Mislim pre svega na profesora Duška Obradovića iz Somborske gimnazije koji svojim napornim radom u okviru nastavnih i mnogo, mnogo vannastavnih aktivnosti, mlade ljude iz te gimnazije podučava Informatici. Zahvaljujući njemu, njegovom vremenu, ljubavi i naporima, Somborska gimnazija je uz Matematičku gimnaziju lider. O kvalitetu i predanosti tima u Matematičkoj gimnaziji predvođenog direktorom Srđanom Ognjanovićem mislim da ni ne treba posebno govoriti. Mislim takođe na profesorku Svetlanu Radlovački koju sam upoznala u StartIT centru u Vršcu koja je svojim naporima, vremenom i ljubavlju, zajedno sa timom ljudi oko sebe, napravila od Elektrotehničke škole „Nikola Tesla“ u Vršcu jednu od najboljih škola u tom gradu.

Oni i ljudi slični njima, danas nisu posebno nagrađeni za svoj rad niti im je taj uspeh od strane nas kao države priznat.

Mislim takođe na nastavnike i profesore, kakvi su, na primer, Radiša Jovanović iz Niša, Dalibor Čukljević iz Čačka, Milovan Slavković iz Kraljeva, Zorica Boškov iz Novog Sada… koji su se na sopstvenu inicijativu prijavljivali da učestvuju u projektu „Bitka za znanje“ koji realizuje Fondacija B92, a Vlada Srbije podržava. Ovi fantastični ljudi nisu razmišljali o dodatnom poslu koji sami sebi nameću učešćem u ovom projektu, poslu koji je van standardnog programa nastave i za koji oni neće biti dodatno plaćeni. Govorim o ljudima koji su videli priliku da svojim učenicima donesu nešto novo, nešto što će ih sve zajedno inspirisati za veće uspehe. Zar ne treba da nagradimo one koji su odvojili svoje vreme da prođu obuku u okviru ovog projekta, da rade sa decom na inovacijama, da ih pripremaju za takmičenja i putuju sa njima? Ovi posvećeni ljudi dobiće povećanje plata od 10% počev od 1. januara 2018. godine, povećanje koje će dobiti univerzalno svi u prosveti bez obzira na uložen napor, ljubav i vreme.

Da se razumemo: ovakav sistem plata kakav imamo danas je održiv. U budžetu, posebno ove godine kada teške mere finansijske konsolidacije daju rezultate, ima sredstava da se plate povećaju, kao što će biti povećane, i da se povećavaju u godinama pred nama, kao što će se povećavati. Ali ovakav sistem nije fer. Nije fer prema većini nastavnika i profesora koji su ponos profesije. Nije fer, jer njihov trud i uspeh nisu ni karijerno priznati u smislu prelaska u sledeći platni razred. Ovakav sistem takođe ne daje nikakvu motivaciju novim generacijama nastavnika i profesora koji tek počinju da rade ovaj posao. Ovaj sistem ubija pasiju prema poslu i uči mlade ljude da se trud ne isplati. Da li smo sigurni da je to zemlja u kojoj će mladi ljudi želeti da ostanu ili da se u nju vrate?

Dakle, što se tiče Vlade Srbije i mene kao predsednice Vlade, ministra prosvete i ministra finansija, za nas je „status kvo“ najbolja politička opcija. Da ćutimo, ne talasamo, ne menjamo, ne ulazimo u teške i nepopularne reforme koje se tako lako istrgnu iz konteksta od strane političkih neistomišljenika. Umesto da pokušamo da uradimo nešto za decu koja imaju pravo na savremeno obrazovanje primereno veku u kojem se rađaju i u kojem će raditi i stvarati. Ali, to ne bi bilo fer i ne bi bilo odgovorno. Naš posao je da pravimo pravednije društvo, zdravije društvo, društvo u kome se trud i uspeh cene. Da li ćemo uspeti u ovome ne zavisi samo od nas kao članova Vlade, zavisi od svih nas u društvu jer se baš ova reforma tiče svih nas – nastavnika, profesora, dece, roditelja, tetki, teča, ujni, stričeva…

Zato bi možda bilo pametno za naše društvo da nađemo neku drugu reformu koju ćemo politički da spinujemo. Ova je stvarno previše važna za to.

I na kraju, zahvaljujem se „Danasu“ što je objavljivanjem ovog pisma doprineo dijalogu za koji se zalažem.