"Nije to ništa" – pa tragedija

Bane: Pošalji.

Vlada: Ne, pa da ne pregoriš čitajući…

Bane: Ma šta ti je, pošalji… Kako ono dete peva, jesi čuo?

Vlada potvrđuje ganuto i očarano, stavljajući ruku na grudi.

Bane: Ostaje ti onako kao odjek i vrti ti se posle u glavi…

Ovako su u fragmentima Branislav Trifunović, glumac, i Vladimir Arsenijević, pisac, pričali uz čaj svaki put kad bi za to ugrabili priliku tokom intervjua za Školsku slavu Danas a povodom filma „Nije to ništa“, koji prave zajedno. NJihov razgovor se naravno ticao budućeg filma, a pričali su tako da ne odaju one detalje koje u ovom trenutku ne žele da podele s javnošću. Pričali su i zbog toga što su – tako su makar delovali – uronjeni u rad na ovom projektu do kojeg im je, kažu, mnogo stalo.

„Film nije biografski, to je vrlo važno“ , kaže odmah Vlada, koji radi na scenariju dodajući da je film posvećen svoj deci koja su pretrpela i trpe vršnjačko nasilje…

„Ali jeste inspirisan tragedijom malog Alekse Jankovića“ , dodaje Bane.

* Kako ste se vas dvojica uopšte našli u ovoj priči zajedno?

Bane: Ja sam pre svega došao na ideju da ta tema Aleksa Janković zaslužuje da se snimi. Osim što me zanima, mislim da je ta tema ovoj zemlji potrebna. Ja se makar uvek trudim da se bavim pitanjima koja imaju dublju potku i koja mogu da budu korisna za društvo i ambijent u kojem živimo. Kad sklonim svu politiku i gluposti koje se svakodnevno dešavaju, ta tema o nasilju među vršnjacima jeste nešto što me najviše tišti i brine kao čoveka i nešto o čemu moramo da vodimo računa. O tome sam razgovarao sa svojom prijateljicom i producentkinjom Snežanom Panev i tako smo i došli do Vlade Arsenijevića, o kojem već mnogo dobrog mislimo. Meni je posebno drago što se on u međuvremenu već bacio na filmski scenario gde mu jeste mesto već duže vreme. Posle nekoliko sastanaka smo shvatili da je on idealan čovek … Ostalo je istorija.

Vlada: Da se nadovežem. Bane me je kontaktirao, a ja sam baš sad izašao iz projekta gde sam radio scenario za dugometražni film “ Asimetrija“ koji režira Maša Nešković. Meni je to bilo sjajno iskustvo. Iz ugla nekoga ko robuje ideji da roman mora da bude apsolutno gotova stvar, koja ide dalje na čitanje, a ne kao nešto što se dorađuje. A scenario je u neprestanom procesu obrade. Drugo, on mnogo zavisi od komunikacije, otvoren je prema drugim ljudima, a sve to meni, na neki način, prija. Kada mi je Bane pomenuo tematski okvir filma o kojem je nepotrebno pričati zato što se podrazumeva njegova važnost a potom i dao predlog žanra….

* Upravo sam o tome htela da pitam budući da film neće biti socijalna drama nego je ideja da bude oblikovan u žanru „crnog mjuzikla“. Šta to znači?

Vlada: Kad je meni Bane to rekao, kliknulo mi je nešto u glavi jer ja baš nisam osoba od koje se traži da piše mjuzikl, niti naša kinematografija obiluje tim žanrom. Zapravo, pretpostavka je da je mjuzikl nešto frivolno, protkano pesmičicama, pa se to onda vrati u radnju, a sve zajedno služi da se publika zabavi i relaksira. Ali, imate i potpuno drugačije primere mjuzikla kao što je recimo film „Dancer in the Dark“.

* Vi u tom smeru razmišljate?

Vlada: Da, na tom tragu, gde će se ozbiljna, u ovom slučaju, zaista, mračna priča sa tragičnim ishodom, obraditi u formi mjuzikla. Što da ne? To, čini mi se, daje jedan prostor između načina na koji se odvija percepcija takvih naših strogo mračnih tema. Takav „tvist“ pruža mogućnost da se ta tema, inače, toliko zloupotrebljena kroz medije, novine i tako dalje, ispriča na način na koji se njoj dosad nije progovorilo.

* Zašto se film zove „Nije to ništa“?

Vlada: „Nije to ništa“ je jedna fraza koja se često čuje i ponavlja kapilarno kroz društvo dok ne dođe do tragedije. Dakle, obično kada muž mlati ženu – „nije to ništa“, kada dete doživljava nasilje u školi – „ma dobro, to su samo deca, nije to ništa“. I onda se mi uvek kao društvo iznova suočavamo kao da je prvi to put sa fenomenima s tragičnim krajem. Srbija u tome nije neki poseban izuzetak u odnosu na zemlje regiona. Priča Alekse Jankovića je samo paradigmatična. Ona nikako nije jedina. Taj prerogativ da se prema ovim temama istupa sa nedovoljnim osećajem težine i ozbiljnosti da bi se one sprečile i tako zapravo dolazi do toga da se mi sa time suočavamo kroz tabloidan sistem, tako se pravi loš uvid i sve postaje samo vest sa naslovnih strana.

* Bane, ti si rekao da je tragedija Alekse Jankovića na neki način simbol svega lošeg što se zbiva u ovom društvu?

– Jesam, ali ono što moram samo da spomenem jer mi je važno da smo mi pre čitavog ulaska u ovu priču razgovarali sa Gagom, majkom pokojnog Alekse, koja nam je mnogo pomogla. Ne mogu da kažem da smo od nje tražili dozvolu, nego smo osećali da ona treba da bude uključena u ceo proces. Nama je to bilo važno da bismo mi pred sobom bili moralno čisti i mnogo nam je bitan jedan divan i potresan razgovor koji smo imali sa njom. Kad smo prolazili kroz sve te papire i kroz događaje, ta rečenica „nije to ništa“ se zalepila i odzvanjala nam stalno. I sad, osim tog naslova za ovaj film ja ne vidim više nijedan drugi. Što se mene tiče, taj naziv je kupljen zauvek. Drugo, stvarno mislim da je ono što mi ostavljamo našim generacijama nešto čime treba da se ponosimo. Vlada ima decu, ja nemam, ali za neku buduću decu koju ću imati važno mi je da ostavimo i damo im mogućnost da razmišljaju na neki drugi način, ponudimo im neko drugo rešenje, a ne samo da postoji to što čitamo o političarima, što svakodnevno gledamo na televiziji i što čujemo u svakodnevnom razgovoru. Moramo da uradimo nešto da bismo pred sobom bili čisti i da bismo u slučaju da se posle 10-15 godina ništa ne promeni, mogli da im kažemo da smo bar probali… Znate, fascinantno je da se predlog Aleksinog zakona i dalje ne nalazi pred političarima, da oni i dalje ne žele da razgovaraju o njemu, a čini mi se i kad se on donese, da će to biti pro forme, dok je forma igranog filma nešto što može da doprinese u tome da nešto dođe do tih klinaca i do nekih roditelja.

* Ključno je da taj film dopre do mladih.

Vlada: Pa, on se i odvija među ljudima koji imaju 13 i 15 godina u velikoj meri jer je to stvarnost tog dečaka, ali, naime, opet naglašavam da mi ne pravimo biografski film, rekonstrukciju događaja u vezi sa Aleksom Jankovićem, nego inspirisani time pišemo jednu drugu priču, ali o drugim sličnim iskustvima koja određena deca imaju i sve to pakujemo u jednu meta priču koja je posvećena svoj deci koja trpe nasilje na različitim nivoima. Ne mora to uvek sa se završi stradanjem, ali to jeste nasilje koje se perpetuira. Recimo, majka Aleksina, koja pokušava da sve to podigne na viši nivo jednog opšteg problema, neverovatno koliko uvreda doživljava u javnosti – nekog pametovanja zašto u tom trenutku nisi uradila ovako ili onako – svi su stručnjaci kad je pao gol. Jednostavno, naše društvo je preraspričano i u svemu tome vlada ta jedna buka i to je nešto što želimo jednim segmentom filma da prikažemo – da svi mi učestvujemo u toj nekoj javnoj, nazovikomunikaciji, koja se pretvara u ono što gledamo u tim farmama gde svi pričaju u glas i niko ne sluša nikoga i nijedna tema ne može da se profiliše u javnosti kako treba. Film je svakako komunikativan medij, u svakom slučaju više od knjiga koje mladi ljudi uspešno izbegavaju. Međutim, mi ne pravimo tinejdžerski film, ali to jeste film o tinejdžerima.

Bane: Znaš, kad pogledaš sa strane, samo je bitno – da prođe sve ovo, a nekad će se valjda i to desiti da vidiš šta se konkretno uradilo. Meni se čini da bi taj film mogao da bude ogledalo vremena u kojem živimo i za 20-30 godina, to je negde naša ideja, da znamo da smo probali da odreagujemo na to što se dešavalo i da vratimo udarac u neko drugo polje, a ne da bežimo od njega.

* Bane, šta bi još mogao da otkriješ o filmu, gde se zbiva u Beogradu ili Nišu, ko su glumci, ko reditelj?

– Nebitno je gde se film zbiva. Nama je sad ključno da kroz Vladin mozak i ruku napišemo to sve i da mnogo razgovaramo o tome. U ovom trenutku nije važno ni ko igra ali je bitno da smo angažovali poznatu kompozitorku Irenu Popović da nam pomogne oko muzike i tu se stvari zasad divno odvijaju. Stalno širimo listu ljudi koji mogu da nas razumeju, da doprinesu a pre svega da oni budi ti kojih se ovo tiče. Mislim da je to ključno i da je ovo nešto što ne može da se radi kao mehaničko poslovna saradnja. Ova tema mora da te uzme da bi mogao da se baviš njome.

* Vlado, pošto imaš decu, da li si kao roditelj bio izložen problemima o kojima govori ovaj film?

– Moja deca više nisu deca u tom formalnom smislu budući da moj sin ima 28 a ćerka 22 godine. Imam i unuku, tako da već sada gledam u sledeću generaciju. Ali ja stvarno mogu da kažem da moja deca nisu prolazila kroz to, nego više ja.

* To me zanima kod obojice. Da li ste i sami u detinjstvu bili žrtve vršnjačkog nasilja ili ste možda vi nekog maltretirali. Ili je možda bilo i jednog i drugog?

Vlada: To je sad glupo reći, ali ja jesam bio žrtva. To ima vrlo konkretnih razloga. Rođen sam u Puli i tu odrastao. Prvi razred završio u Puli i Splitu i preselio se 1972. u Beograd. U to vreme je trajalo „hrvatsko proleće“, kontekst koji ja kao dete uopšte nisam mogao da razumem i došao sam ovde s tim prirodnim naglaskom koji sam tamo imao. Postojala je i razlika u tome što su u Hrvatskoj u SFRJ , nastavnice zvali drugaricama a ovde učiteljicama. Kad sam rekao „drugarice“, bio sam izložen ruglu od te nastavnice i onda je to rezultiralo jednim vrlo dečijim i prilično uznemirujućim nasiljem čitavog razreda prema meni. Takve reakcije su postojale na bilo šta – ako šepaš, ako si gojazan, pričaš drugačije. Ukoliko neka osoba od autoriteta otvori vrata i da zeleno svetlo da se to tako rešava, onda razred počinje da se ponaša kao krdo. Zapravo, meni je do dana današnjeg ostalo interesantno to što sam ja tražio podršku. Obratio sam se toj istoj nastavnici a ona je rekla. „Vlado, da li ti misliš da za to nema razloga, da ti nisi ništa uradio, pa su svi drugi krivi a jedino si ti kako treba?“. Sećam se da se kad sam se posle tih reči vraćao kući da sam doneo čvrstu odluku da ne kažem mami i tati, jer sam, zaista, imao brigu šta će se desiti ako me oni isto proglase nekom vrstom krivca. Odlučio sam tada i da pod hitno rešim pitanje naglaska. To je komplet misli koje dete u drugom razredu osnovne škole uopšte ne bi trebalo da ima. Na izvestan način sam i zahvalan, jer me je to dosta čvrsto usmerilo u životu – tačno vidim kontinuitet nekih svojih odluka i načina na koji sam reagovao na neke stvari u društvu koje su bile inicirane tim ranim iskustvom. A da se vratim i na drugo pitanje ja nikada, apsolutno nikada, nisam nikoga maltretirao niti sam učestvovao u nekoj vrsti grupnog maltretiranja.

* A ti, Bane?

– Nisam i, srećom, nisam bio žrtva. Mi smo bili deca rokenrola koja nisu htela da se zameraju nikome iako su oko nas bili klinci dizelaši koji su slušali turbo-folk. Ono što je evoluiralo od tog mog i Vladinog vremena jeste mogućnost prenošenja tih incidenata i maltretiranja putem društvenih mreža. Dakle sve je evoluiralo u nešto još bolesnije, a to niko ne zaustavlja. Deca sad to razmenjuju u roku od pet sekundi i to im koristi kao obrazac da taj koji maltretira postaje neko važan i bitan, čovek kojeg se plaše, a za šta imaju i dokaze na telefonu. Svaki dan kad čitate novine vidite da se takve stvari iznova dešavaju – o tome da se deca snimaju. Toga na Jutjubu ima onoliko i na tu vrstu bolesti niko ne obraća pažnju. Zato mislim da je sad mnogo gore. Klinci sada naprosto traže poznate ljude po rijalitijima i televiziji. U tom nemanju sistema vrednosti postaje im bitno samo da budu popularni, kako god… Telefon postaje ozbiljno sredstvo da budete popularni makar u nekom užem krugu.

* Muzika će biti važan deo filma, kako biste je opisali?

Vlada: Muzika se stvara i trebalo bi da bude multižanrovska, da ne bude ujednačena stilski.

* Rekli ste da nije bitno gde će se zbivati radnja, ali ipak gde će te je smestiti?

– U najširem smislu radnja će se zbivati sada i ovde. I, rekao bih još nešto što ima veze sa pitanjem. Recimo u filmu „Asimetrija“ na kojem sam radio scenario postoji nešto što me jako zanima a to je što osećam kao opresivnu tu ulogu ambasadora koju imaju ljudi naročito u malim zemljama, posebno pisci. Vi, ako ne tematizujete neke lokalne specifičnosti, slabe su vam šanse na evropskoj i globalnoj sceni. Nikog ne interesuje krimić iz Moldavije, nego svi traže Moldaviju.

* Neku etno priču?

– Da. I, ako znaš time da manipulišeš i zloupotrebljavaš, možeš svašta. Međutim, mene zanima taj središnji deo ambasadorskih funkcija jer mi danas živimo jako sličnim životima. Evo, ja sam nedavno bio u Kini i Libanu i prosto je neverovatan sistem sličnosti. Mene to uvek iznova čak dirne jer mi smo toliko bliski jedni drugima, toliko lako nalazimo zajedničkih tema. Evo, pre pedesetak godina mi bismo mogli da sednemo i razmenjujemo kulturne razlike da bismo uopšte shvatili s kime razgovaramo, a danas zauzimamo opšti globalni prostor uz sve te povike na globalizaciju i zavaljujući razvoju interneta i svega. Nekako smo se jako približili. Tako da ti danas ako ikada imaš mogućnost da pričaš o mestu XY gde su likovi A, B i C , onda pod C možeš da staviš u Rejkjaviku, u Šangaju, možeš da staviš u Adis Abebi i opet će sve funkcionisati. Tako da se i ova priča dešava sada i ovde.

* Bane, kako vidiš ulogu vaspitača, nastavnika, psihologa spram pitanja vršnjačkog nasilja. Koliko oni mogu da pomognu?

– Mogu, ali mislim da ono što treba da se ponese treba da se ponese od kuće. To je prva stvar. Dobar deo problema svako dete ponese od kuće, to je činjenica, a drugi, veliki deo problema i to je bio i Aleksin problem jesu te poluge u školstvu, državi… To je koliko neko nešto želi ili ne, koliko je neko pred penzijom ili nije, koliko je nečiji tata pomogao ili nije, koliko to mene sada zanima da sebi ne bih pravio probleme i tako dalje. A zapravo nikakve odgovornosti nisu snosili oni koji su bili na glavnim položajima kada je reč o Aleksi i zato je motiv filma ta rečenica „nije to ništa“, rečenica koja se najčešće čula i koja se čuje i koja nas, koji sedimo sa strane najviše nervira. Mene to „ma, nije to ništa“ iritira ne samo u ovom slučaju nego što se svega tiče. I sve je „nije to ništa“ i naš mozak je baždaren na taj način. Imamo nešto duboko ukorenjeno u svom karakteru da se hvalimo time koliko možemo da izdržimo. To je besmislica koja nam se i sad u svemu dešava. Mi sebe i dalje testiramo koliko g…. možemo da pojedemo i koliko sr…. možemo da istrpimo i time se dičimo kao što smo 90-ih izdržali da svi živimo sa pola marke po glavi čoveka mesečno. Bili smo užasno ponosni na svoj bol i na svoju snalažljivost. Prepričavali smo to na nivou nekog svog fantastičnog uspeha. Hoću da kažem da glavne crte našeg karaktera govore o jednoj društvenoj devijaciji koja mora da se promeni jer kao takvi ne možemo da napredujemo.