Nijedna propaganda ne pomaže kad narod loše živi

Knjigu o spin doktorima i manipulacijama koje ovi medijski stručnjaci rade širom sveta da bi ispunili političke ciljeve, manipulišući novinarima i medijima i tako dajući iskrivljenu sliku ili čak pružajući i lažnu sliku pojedinih događaja, objavila je izdavačka kuća Clio. U njihovim prostorijama u Gospodar Jovanovoj razgovarali sa Marčelom Foom.

* Da li je bilo nekih negativnih reakcija od italijanske vlade kada ste objavili knjigu?

– Ne, zapravo sam bio iznenađen vrlo pozitivnim reakcijama. Čak su odmah rasprodata prva dva izdanja, što samo govori da je odziv i interesovanje javnosti za ovu temu veliko.

* Imate li ikakvu povratnu reakciju o tome šta spin doktori misle o vašoj knjizi?

– Ne, ali mi jedan stručnjak za političku komunikaciju koji je pročitao moju knjigu, kada smo se sreli, ništa nije rekao već mi je samo stegao ruku, u znak čestitanja. Mnogi od njih su veoma pametni ljudi. Sumnjao sam da je bivši spin doktor tadašnjeg italijanskog premijera Matea Rencija pročitao moju knjigu, jer je koristio neke trikove koje sam podrobno opisao. Hoću da kažem da niko od njih nikad nije došao kod mene i direktno mi rekao da je nezadovoljan.

* Nisu pokušali ni na koji način da vas diskredituju?

– Nisu, jer kada se pročita moja biografija, kao novinara, urednika i profesora, jasno je da je besprekorna i da sam čist u svom radu. Takođe, verovatno su svesni da kada bi me napali, dali bi mi jako mnogo publiciteta i samim tim priznali ono što je dokumentovano dokazano u knjizi o tome kakve sve tehnike manipulacije javnim mnenjem koriste. A to bi im i bila velika greška, jer je ova moja knjiga proizašla iz iskustva.

* Ako uzmemo da sve vlade nameštaju ekonomske statistike i nešto što je u stvarnosti loše ili slabo prikazuju kao veliki uspeh, ako je stvarnost drugačija od one koja se prikazuje u medijima, kako i zašto da verujemo vladi?

– Trebalo bi češće da je izazivamo. Na primer, kada novinar svakog dana odlazi u neko ministarstvo da bi pratio njegove aktivnosti, neizbežno je da posle nekog vremena postane blagonaklon prema njima. Takođe, jako je dobar i snažan osećaj da saznate nešto pre drugih, ali postoji i opasnost da postanete prijatelji sa njima, pa samim tim postajete neobjektivni saučesnik, a neretko se događa i da budete iskorišćeni za plasiranje neke priče ili informacije. Novinari bi trebalo da postavljaju više pitanja državnim zvaničnicima i češće bi trebalo da izazivaju vladu svojim pričama i pitanjima.

* U Srbiji se često dešava da novinari provladinih i vladinih medija na konferencijama za novinare ili u svojim medijima napadaju i vređaju, diskredituju novinare iz nezavisnih redakcija kada pitaju nešto nezgodno ili objave neku neprijatnu priču po vladu, a isto to rade i državni zvaničnici. U suštini, cela medijska scena je pod skoro potpunom državnom kontrolom. Kako se boriti protiv toga?

– Niko ne voli da mu oponiraju ili osporavaju njegovo mišljenje. Naročito političari. Znam da ekonomska situacija u Srbiji nije baš najbolja, a iz iskustva znam da kada narod nije srećan svojim životom i ekonomskim stanjem, nikakva propaganda ga neće ubediti u suprotno. To se desilo bivšem italijanskom premijeru Mateu Renciju, koji je koristio spin doktore da bi ubeđivao ljude u ispravnost svojih odluka, a rezultat je bio katastrofalan. U suštini, treba ohrabriti nezavisne novinare da češće pritiskaju vladu i postavljaju što više nezgodnih pitanja.

* U vašoj knjizi naveli ste kao primer spinovane priče slučaj rata na Kosovu 1999. O čemu se tačno radi?

– Tokom raspada Jugoslavije bile su dve epizode koje su mi dale materijal za sumnju u ono što se dešavalo.

Prvi je slučaj sa Kosova. Kratku vest da je Vrhovni sud u Prištini septembra 2001. doneo presudu da dobrovoljačke jedinice Slobodana Miloševića snose odgovornost za nasilje nad Albancima, ali ne i za genocid, tada su prenele samo italijanska agencija ANSA i Rojters. Tada je navedeno i da sud ima dokaze da egzodus 890.000 ljudi sa Kosova nije krivica srpskih dobrovoljaca, kako su mediji tada tvrdili, već da je reč o strahu od američkih bombi.

Drugi primer je fotografija „logora“ Trnopolje u Bosni i Hercegovini, koji je postao dokaz u Haškom tribunalu da su bosanski Srbi tokom rata u BiH napravili logore. Naime, snimak je avgusta 1992. napravila jedna britanska TV ekipa, a prikazuje do pojasa gole mršave ljude, kao kosture, iza žice logora. U stvari se pokazalo nešto sasvim drugačije, odnosno da su ti ljudi stajali izvan logora, a ne u logoru kako su to mediji tvrdili. I ja sam prvo poverovao u tu priču, ali se ispostavilo da su novinari zapravo stajali unutar prostora ograđenog bodljikavom žicom i odatle sve to snimili.

* Ali logori su zaista i postojali tokom rata u Bosni, a bilo je i dosta zločina koji su utvrđeni brojnim presudama Haškog tribunala.

– Da, samo što je ovo bila spinovana priča i videli smo na kraju šta su konačni rezultati zločina koje su počinili Milošević, Karadžić i Mladić. Svi su bili ubeđeni da je Milošević loš momak i veliki kasapin…

* Pa Milošević i jeste to bio, a i kontrolisao je snage bosanskih Srba, posebno Mladića.

– Ali kada pogledate širu sliku – Mladić i Karadžić su imali više vlasti i moći nego što je to imao Milošević na terenu. I to je ono što smo mi objavili 10 godina nakon što su se oni razišli, ali tada nikoga više nije bilo briga za to.

Objektivnost i blokada

* Mi imamo problem da kada napišete nešto argumentovano i sa dokazima protiv vlade, vlada i njena ministarstva povuku oglase, onda neće zvanično da odgovaraju na pitanja i nema nikakvog načina da se nateraju da odgovore jer smatraju da su iznad zakona, i to namerno rade da bi pokazali da su nezavisni mediji neobjektivni kad kritikuju vlast.

– To je baš jako čudno, ali čitaoci i gledaoci medija koji hvale vladu i njene poteze će jako brzo uvideti da nisu objektivni, pošto ih stvarnost i svakodnevni život demantuje, pa će prestati da koriste taj medij kao pouzdan izvor informacija.