Nijedno ministarstvo ne zanima jezička politika

Mladi nisu zainteresovani za jezik i književnost, ili jesu, kako neki tvrde, ali ne na način na koji se to od njih traži. Da li bi se nešto promenilo kad bi se u srednjim školama učilo više gramatike, ili kad bi se povećao broj časova maternjeg jezika, ili mislite da je neophodan drugačiji pristup jeziku u školskom obrazovanju?

– U srednjim školama ne može da se uči „više“ gramatike, jer se gramatika uči u osnovnim školama, a u srednjima se UOPŠTE NE UČI. To sam svojevremeno zaključio razgovarajući s nastavnicima, a i danas mi to potvrđuju oni koji imaju decu srednjoškolskog uzrasta. Predmet se zove „Srpski jezik i književnost“, ali predaje se samo književnost, jer je gradivo po običaju preobimno, pa za jezik nastavnicima ne ostaje vremena. Ti nastavnici većinom dolaze s katedara za književnost, dok za nastavu gramatike nisu kvalifikovani. Mi smo na to mnogo puta skretali pažnju ministarstvima prosvete i kulture, ali nam nijedan ministar nije odgovorio. Ni onaj koji je svojevremeno rekao da pisanje rečnika SANU ne smatra naukom u pravom smislu reči, ni onaj koji je, povodom prijemnih ispita za srednje škole, izjavio da pravopis nije važan (na šta kolega Vlado Đukanović redovno podseća u svojoj emisiji „Put u reči“ na Radio Beogradu), ni sadašnji ministar prosvete, koji na svaki predlog, zahtev ili primedbu odgovara: „To ne spada u nadležnost ovog ministarstva.“

Da li to znači da se u srednjoj školi uči previše književnosti, te da to gradivo treba smanjiti kako bi bilo mesta za jezik? Može li se reći da đaci iz srednje škole izlaze sa dobrim poznavanjem književnosti, kad je toliko rade?

– Da li je književnosti previše ili ne, ja nisam stručan da ocenim. Znam samo da su stručnjaci za obrazovanje oduvek kritikovali srednjoškolsku nastavu u svim predmetima, ne samo u ovom, jer je gradivo preobimno, previše ima činjenica koje se uče napamet, umesto da se razvija sposobnost učenika da samostalno razmišlja.

Čini se da se jezičko obrazovanje obično vezuje za gramatička i pravopisna pravila, koja većina ne zna, pa otud i mišljenje o generalnoj nepismenosti. Ko je, po Vama, pismen?

– U srećnijim zemljama podrazumeva se da svako ko je završio srednju školu zna gramatička i pravopisna pravila. Pismen je onaj ko je zapamtio većinu njih i ume da ih primeni u govoru i pisanju. Takvih ima relativno dovoljno među novinarima i voditeljima, manje među onima koji gostuju na radiju i televiziji (računajući i političare), a najmanje među prosečnim građanima, onima koji kažu dve rečenice u uličnim anketama pred kamerom, ili napišu pismo za rubrike tipa „Među nama“.

Otkud toliko otpora prema upotrebi rodno osetljivog jezika među intelektualcima?

– Nije to neka svesna diskriminacija, pogotovu ne prema ženskom rodu ili prema feminizmu. U pitanju je instinktivni otpor prema kovanicama, izvedenim rečima koje nisu uobičajene, koje „čudno zvuče“. Da smo imali ono što decenijama nemamo – dobre udžbenike i rečnike savremenog jezika, jaku lektorsku službu u medijima, nastavu jezika u srednjoj školi – još bi se davno raspravilo kako glase ženski oblici pojedinih imenica, ljudi bi se navikli na njih i ne bi bilo problema. Ovako, sem nekoliko radova u stručnim časopisima, niko se time nije pozabavio pre knjige „Rod i jezik“, koju su dr Svenka Savić i tri njene koleginice objavile u Novom Sadu 2009. U toj knjizi dato je mnoštvo ženskih oblika koje smo već prihvatili ili koje ćemo sigurno prihvatiti. Nađe se i poneka reč koju ću navesti kao ilustraciju onoga što svojom neobičnošću izaziva otpor: lovačica, vodičica, atašeica, viteškinja, ekspertkinja, magistarka, pedijatarka, psihijatrica. S druge strane, uopšte nisu navedene neke imenice kojima bi sigurno bio potreban ženski oblik, npr. kupac, pomorac, talac, potrošač, tumač, stručnjak, jeretik, civil, primarijus. Ostaje, dakle, još dosta da se uradi na tom polju, ne toliko u teoriji koliko pre svega u praksi.

Pisali ste da su nam imenice ženskog roda tipa psihološkinja (socijalni femininativi) potrebne da bi se izbegle nepravilne gramatičke konstrukcije (npr. Psiholog je rekla). Mislite li da nam one trebaju samo zbog gramatike ili i zbog rodne ravnopravnosti, kako tvrde feministički orijentisani lingvisti i lingvistkinje, koji se zalažu za dosledniju upotrebu tih imenica?

– Dobro je što ste naveli taj primer, jer imenice na „-log“ su među najbrojnijima koje zahtevaju izvođenje ženskih oblika. Mnogi obrazovani ljudi već su me pitali „da li je pravilno to psihološkinja, biološkinja, sociološkinja…“, koje zvuči kao da je izvedeno od prideva, a ne od imenice. Teorijski, bilo bi bolje psihologinja ili psihologica, kao što kažu Hrvati, ali takve oblike sumnjam da bi iko kod nas prihvatio. S obzirom na to, a i na potrebu da se izbegne neslaganje subjekta s predikatom (kao u rečenici koju ste naveli), ja ne mogu da se protivim upotrebi izvedenica na „-loškinja“. Iz istih razloga, obradovao sam se kad su novinari počeli za Kondolizu, Hilari i ostale dame da upotrebljavaju naziv državna sekretarka (a ne državni sekretar), za Karlu del Ponte tužiteljka, za Angelu Merkel kancelarka i tako dalje.

Rodna neravnopravnost u jeziku ne potiče otuda što su neki „muški šovinisti“ odlučili da ženama uskrate njihova prava, nego otuda što je gramatički sistem, a dobrim delom i leksički, oblikovan u vreme kad u društvu nikakve ravnopravnosti nije bilo. Kao i sve složene strukture, ti sistemi se sporo i teško menjaju. U društvu jesmo za potpunu rodnu ravnopravnost, ali u jeziku muški rod još ostaje osnovni, opštiji, o čemu je svojevremeno pisao pokojni Egon Fekete. To se vidi po izrazima kao „prva žena guverner Narodne banke“ (dok „prvi muškarac guvernerka“ ne bi ništa značilo), po upotrebi množine muškog roda (npr. „građani Srbije“, „studenti Pravnog fakulteta“, što sasvim očigledno obuhvata i građanke odnosno studentkinje), ili po samoj činjenici da se ženski oblici izvode iz muških. Kao što je napisao moj kolega dr Božo Ćorić: „Ako je imenica studentkinja formalno i semantički zavisna od imenice student, zar to nije veći stepen zavisnosti (pa i diskriminacije) nego upotreba zajedničke, polno nemarkirane lekseme?“

O Odboru za standardizaciju

Zbog čega Odbor za standardizaciju srpskog jezika, čiji ste Vi predsednik, ne izlazi u susret zahtevu za njegovo normiranje, koji je produkt višegodišnjih istraživanja veze jezika i roda i empirijskih dokaza o postojanju jezičke diskriminacije? Jesu li normativistima poznata ta istraživanja?

– Odbor se praktično nije ni sastajao, niti je donosio ikakve odluke, već osam godina, otkako smo izgubili našeg kolegu, sekretara Odbora i vrsnog sociolingvistu Branislava Brborića. Ukratko, Odbor je u istom stanju kao i Narodni muzej.