Nikako s kolicima u kafić

Ako niste, jedan od razloga je što će vam ona reći da nema niti jednog kafića ili restorana u Beogradu koji je adaptiran za osobe koje koriste kolica.

Moja prijateljica sa kolicima ne može da uđe niti u jedan kafić, a pogotovu ako slučajno sednemo u bašti, onda ne može da koristi njihov toalet. Dakle, u 21. veku u gradu u kome se „Beograd na vodi“ reklamira na evropskim sajtovima kako bi politička elita na vlasti pokazivala svoju autoritarnu moć, nema kafića ili restorana u kome nas dve možemo da popijemo kafu. To je svetska sramota.

Sve informacije koje možete naći na internetu nisu ispravne. One su deo raznih kapitalističkih kampanja kako bi se određeni restorani reklamirali na sve načine, pa i lažima.

Ako pozovete neke od telefona sa sajta „Restorani sa pristupom za invalidska kolica“ i pitate „Da li je vaš restoran prilagođen osobama sa kolicima“ nastaje tajac, jer obično osobe koje dižu telefon ne znaju šta to znači. U razgovoru dalje, kada kažete da je potrebno da je ulaz prilagođen kolicima i toalet isto tako, nastaju odgovori koji se smišljaju na licu mesta. Nema ništa. Luksuzno uređeni restorani u Beogradu nemaju toalete prilagođene kolicima.

To je ljudska sramota.

U nedavnom intervjuu sa filološkinjom, narodnom poslanicom LJupkom Mihajlovskom saznajemo da ni zgrada Skupštine Srbije nije, za sve ove godine, adaptirana za korišćenje kolica. Pa onda vidimo fotografiju na kojima muškarci podižu kolica uz stepenice, a žene u kolicima dišu duboko kako bi održale dostojanstvo u tim krajnje ponižavajućim scenama.

Iako je LJupka Mihajlovska već javno insistirala na tome da hoteli i banje u Srbiji isto tako nisu adaptirani za osobe sa kolicima. Iako je LJupka Mihajlovska druga poslanica u skupštini koja koristi kolica, iako je pre nje stručnjakinja za ovu temu Gordana Rajkov kao poslanica i jedna od pokretačica Centra za samostalni život invaliditeta počela pre četiri decenije da govori o diskriminaciji osoba sa invaliditetom na više načina, a jedan je i taj da vlasti apsolutno ne uzimaju u obzir potrebe građanki i građana koje zastupaju. To je državna sramota.

„16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“ pokreće kampanje u celom svetu kako bi se još jednom, a to znači hiljaditi put, izgovorilo da patrijarhalno nasilje ponižava i eksploatiše žene. Činjenice su katastrofalne po svim kategorijama nasilja – svaka treća žena je morala da preživi teži oblik muškog nasilja, a žene sa invaliditetom u toj statistici su sa još većim brojem. I zato ih nigde na ulici ne vidimo, jer ova država i društvo nečinjenjem uporno šire diskriminaciju nad ženama sa invaliditetom. Mene je sramota.