Nikako se ne može sumnjati…

Da, nikako se ne može sumnjati u to da nema bekstva iz Martinesove proze, posebno iz priča Nepobediva stidljivost profesora Pipkina, Veliki pakao i Odvratna sreća, zbog kojih se čitalac mora pomiriti sa činjenicom da i njihovi životi jesu tek fikcija, tačnije rečeno, ono što – umetnički obrađeno – liči na poseban stav u odnosu na stvarnost koja je, istini na volju, u sve beznadežnijem haosu. Jer, nemoguće je, kao čitalac – prenosnik priča svedočnica – ne biti u koži profesora Pipkina, posebno ako slučajno i sami ne nose trag davne posekotine na licu. Zato nimalo nije čudno što u ušima odzvanjaju berberinove reči, i sve to dokle pažljivo briše britvu, da mu se On, eto, „za dlaku izvukao, samo sa jednom posekotinom na licu…“ Ali neka, čeka ga, godinama ga čeka, vratiće se On. Zadržimo se, dakle, na mešavini čudesnog i svakodnevnog što i čini realan svet ukopan na granici između stalnog i pretećeg neprijatnog iznenađenja, mešavini koju nudi Martines a koja je zapravo istina da fantastično već odavna jeste jedino stvarno. Da se lako primetiti, Martines je jedan od upućenijih u pravo stanje stvari, to postaju i čitaoci njegovih priča koji znaju kako da se predaju proznom pletivu i pronađu sebe u tekstu sve usput skupljajući duhovni med razlikujući zvonjavu svake od ovih petnaest priča. Da posle čitanja ne naslućuju već znaju tačan odgovor na pitanje šta su doživeli zahvaljujući piščevoj umešnosti a šta sopstvenoj probuđenoj i razigranoj mašti. Sebe vidite u nekom od likova? – piscu je drag vaš pristanak. Tako to ide u čistom i pomalo matematičkom Martinesovom književnom svetu, to je rezultat zajedničkog truda koji pojačava uverenost da su dobre priče – jer o njima je reč – najpouzdanija svedočanstva vremena u kojima čitaoca zatiču bivanja, otuda te priče i treba da budu pomalo matematičke.

I te priče svedočnice, kako vreme prolazi, sve su jasnije, zrelije i sočnije. To je slučaj i sa pričom Veliki pakao, ali i sa Zdravicom sa Vitoldom, obratimo pažnju na Umorne oči. Potpuno različite priče a opet, jasno, nastale iz zajedničkog korena da se sve prožimaju, povezuju i srastaju u Jednu priču koju potpisuje Giljermo Martines. Kao što se prožimaju i čitalačka radoznalost, sumnja, nedoumica da bi se na kraju čitanja stopile u čitalačku radost koja opominje na još jedno iščitavanje, ali sada sa potpunim pravom hrabrog čitalačkog intervenisanja što znači da dopažanja čitalaca i ponuđena piščeva opažanja slobodno mogu menjati mesta a da takva, šahovski rečeno, rokada nimalo ne zasmeta, čak ni da okruni, maticu priče zaustavljene u štampanoj verziji. Naravno, ovde mislimo na prepričavanje priča. Jer, literatura je Velika igra, ali samo za maštovite, i treba je znati (od)igrati. Da li Martines govori o očajnom stanju, izopačavanju života, njegovom osiromašenju? Naprotiv, pre bi se reklo da priče, Martinesove svedočnice precizno govore u uslovima koje je čovek stvorio sam sebi, u kojima je zatečen po sopstvenoj volji i pod kojima se vodi pod vrednostima koje i zaslužuje. Zašto je baš tako? Na prvi pogled reklo bi se da je prosto doći do odgovora, a nije. Jer, potrebno je poznavanje okolnosti iz kojih su priče svedočnice izrasle, posebno se ovo odnosi na Veliki pakao. Ako se zagrebe više po okolnostima, čitaocima se otvara novi širok vidik, domaštavanja više ne znaju za kočnicu, priča svakim ponovnim iščitavanjem nudi nove mogućnosti, čitalačkoj vrtoglavici ne nazire se kraj.

Šta, dakle, znači uspela priča? U Martinesovom slučaju, to je konstruisan pripovedački svet u kome se zapleti priča račvaju i gde je neophodno potpuno čitalačko saučesništvo, što znači da surova stvarnost nije samo umetnikova žrtva već i čitaočeva. Ali, da se zna: pre zajedničkog pokopavanja surove stvarnosti, samo se po sebi razume, predstoji individualno traganje za onim nenapisanim u napisanim, za prostorima novih tekstova, stalno misaono kruženje oko nemoguće realnog, ili uz onu Aristotelovu misao da je „ponekad moguće ono što je neverovatno, a nemoguće ono što je verovatno“. To dalje znači da svako ko čita ove priče, na poseban način ih usamljuje, njegovom voljom postaju jedinstven i neponovljiv životopis Martinesovih junaka.

No, ostavimo se dubokoumovanja, obrni-okreni, svet je uvek samo očiju i uma slika. I istina: preostaje tek stalna pobuna protiv takve haotične stvarnosti. Koliko uspešna pobuna? Đavo bi ga znao, složena je to zagonetka. Takav osećaj u čitaocu Martinesovih priča biće da je nešto tipično, takav osećaj ga prati od prvog susreta sa pričom Veliki pakao, objavljenoj i u antologiji Borhesova deca. Zajedno, Pisac, njegovi junaci i čitaoci, jesu u viru strahnog, strepnjom i pretnjom obavijenog življenja. Dakle, nema mesta strahu od životne praznine, naprotiv, već strah od pretnji ovozemaljskih nepravednika vremenom samo krupnija. Na ovom mestu dodajmo da je, u ovoj „groznoj ozbiljnosti i zemaljskoj bedi“, kako zapisa jedan filozof, što nas je zatekla, tih nepravednika sve više. O njihovom učinku i ovde je reč: „Komesar se onda vratio koračajući uspravno i svečano, kao neko ko se sprema da izda naređenje. Stao je ispred nas i naredio da ponovo zakopamo leševe onako kako smo ih našli. Svi se vratismo lopatama…“ Kako se stiglo do otkopavanja i ponovnog zakopavanja leševa – u priči o lepoj Francuskinji „uznemirujućeg tela kojem kao da je uvek smetala odeća“? Ne, zaista treba biti majstor pripovedanja i tako prikriti napet sadržaj priče. Piscu je to potpuno uspelo i u priči Mrtva mačka, gde „niko od njih dvoje nije učinio prvi pokret da podigne bebu“. Hajde, zamislite da ste u koži Profesora iz priče Vrlo težak ispit… Pridodajte svom čitalačkom iskustvu jednu draž više, čitajući Martinesove priče budite stalno neko drugi. Svejedno: pohotni profesor, golobradi zavodnik, komesar, teniser ili berberin, o, ne samo odgajivač ribica, ali ako se mora, i onaj koji čita Flobera sve znajući kako je „potrebno da se steknu tri uslova za sreću: biti imbecil, biti egoista i biti dobrog zdravlja“.

Naravno, teško je i zamisliti sve mučne i suvišne suprotnosti koje mogu da vas spopadnu ako uspete u prerušavanju u Martinesove junake, ali tako ćete najbolje i najsnažnije osetiti protivrečnosti koje upravo i mame na život, koje čikaju, koje, na kraju krajeva, i uzimaju pod svoje, slagali se ili ne. Dakako, ne može se zaobići ni ono drugo pitanje: zar stvarnost uistinu može biti toliko apsurdna i jeziva? Može, naravno. O učinku grozne ozbiljnosti i ovde je reč, a kako kaže David Grosman, „svaka priča odgovara delu stvarnosti“. Takav temelj mora biti i za karakterisanje priče Giljerma Martinesa, pisca koji čitaoce lako primorava da ih obuzmu njegovo pripovedanje i sudbine njegovih likova.

Da, mislim na jedan ožiljak koji imam na obrazu, imam ga otkad sam se glupavo okliznuo u kadi. To je sasvim neznatan ožiljak, nije čak ni dubok. Ali će se videti kad oštrica nastavi svoj put po drugom obrazu. Berberin prinosi britvu mom obrazu… I (moj) život čista je matematika.