Nikita Milivojević: Život nam je postao pozornica svakakvog besmisla

Čini mi se da smo tada bili iskreniji u svemu što smo radili. Na nekom širem planu, i zajednički cilj bio nam je mnogo važniji od ličnih interesa. Manje smo kalkulisali, u nešto smo verovali. Danas je sve mnogo drugačije – kaže za Danas Nikita Milivojević, reditelj čija su ostvarenja i svojim estetskim dometima i angažmanom obeležila upravo tu epohu našeg pozorišta.

Njegovu predstavu Banović Strahinja kritičari su proglasili najznačajnijim ostvarenjem 1990-ih godina u srpskom teatru. Poslednje dve decenije Milivojević živi i radi na relaciji Beograd – Atina, i više je prisutan na evropskim scenama (režirao je i u Švedskoj, Nemačkoj, Americi, Italiji, Turskoj, Sloveniji, Makedoniji…) Njegova ostvarenja Tri sestre, Ivanov, Zločin i kazna, Na Drini ćuprija, proglašene su pozorišnim događajima u Atini, a kao važno mesto u njegovoj karijeri upisana je i predstava Henri VI, koju je režirao u čuvenom Šekspirovom Glob teatru u Londonu.

Razgovor sa Milivojevićem počeo je pred njegov put u Atinu, posle internacionalnog Šekspir festivala u Čortanovcima, koji već osam godina vrlo uspešno vodi, a završen je posle premijere predstave Zelena čoja Montenegra u amfiteatru manastira Sv. Trojice u Stanojevićima. Ova koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta, Gradskog pozorišta iz Podgorice i Grada teatra, obeležila je 35. budvanski festival i pokazala se kao kulturni događaj u Crnoj Gori.

* Premijera „Zelene čoje Montenegra“ kasnila je zbog pandemije čitavih godinu dana. Odakle je krenula vaša ideja da bestseler roman Mome Kapora iz1990-ih godina, inspirisan istoimenim filmskim scenarijem koji su on i Zuko Džumhur zajedno napisali, treba da dobije pozorišnu verziju?

– Nekako sam oduvek posebno voleo priče u kojima postoji mešanje vremena, prostora, stvarnog i nestvarnog… Kad je sve što se događa na nekakvoj ivici, i nije sasvim jasno gde tačno prestaje stvarnost a počinje fikcija, jer se toliko prožimaju da ih je ponekad nemoguće razlikovati. U pozorištu je to uvek bilo vrlo inspirativno za mene. Zelena čoja Montenegra jedna je od takvih priča. U njoj se putuje kroz vreme i prostor, istorija, fikcija, realni događaji neraskidivo su isprepleteni i jedno drugo podržavaju – baš kao i u životu. To mi pomalo liči na ono neobično Markesovo putovanje kroz 100 godina samoće, gde se razne generacije, dedovi, unuci, praunuci… prepliću i ponovo susreću u nekom drugom vremenu. Sve to zajedno bio je razlog za predstavu.

* „Lajt motiv“ romana je prijateljstvo ratnih neprijatelja – crnogorskog kralja Nikole Petrovića i Osman-paše Sarhoša, koji je zarobljen 1876. i doveden na Cetinje. Da li bi danas takvo prijateljstvo bilo moguće kod nas?

– Možda ne takvo, ali nekakvo je uvek moguće. Nedavno sam snimao u Hrvatskoj za RTS jedan serijal na temu kulture dalmatinskih Srba. Moji koreni su iz okoline Knina, i već godinama sam želeo da malo ozbiljnije istražim razne stvari vezano za taj kraj. Zašto ovo pričam? Jer sam snimajući, pored onoga što sam znao da ću sigurno videti kao trag svih užasnih dešavanja na tim prostorima 1990-ih godina, istovremeno čuo, recimo, i priču kako su dva katolička sveštenika spasila sve dragoceosti u jednom srpskom manastiru, i posle rata ih vratila u taj isti manastir. I ovo je, na neki način, priča o prijateljstvu, onoj boljoj strani čoveka.

* „Zelena čoja Montenegra“ ima puno simbolike – ona je i oda koju je Kapor posvetio prijatelju Zulfikaru Džumhuru, čuvenom novinaru, putopiscu, autoru čuvenih „Hodoljublja“, slikaru, karikaturisti, filmskom i TV scenaristi, likovnom kritičaru. Koliko vas je, kao dramski momenat, inspirisalo i to prijateljstvo?

– Ono što je u romanu posebno zanimljivo, i zbog čega je, između ostalog, i meni bio inspirativan za predstavu, jeste naravno, upravo ta dvostruka priča o prijateljstvu – knjaza Nikole i Osman paše s jedne strane, odnosno, Zuke Džumhura i Mome Kapora s druge. U tome postoji onaj specifično dramski momenat. U romanu ima jedno zanimljivo mesto gde Momo Kapor govori kako su pišući scenario njih dvojica pomalo navijali svako za svoju stranu: Zuko za islamsku, Momo za hrišćansku, i kako su bili spremni da jedan drugom čine određene ustupke. Kapor to duhovito opisuje, kaže da što su više pili on bi se trudio da u likovima Turaka otkrije više istančanosti i dostojanstva, a Zuko je zauzvrat hrišćanima poklanjao ponašanje urođenih džentlmena.

* U predstavi prikazujete šaroliko društvo Crnogoraca i belosvetskih avanturista okupljenih na Cetinju tog vremena, dok je Turčin Osman-paša „preobražen“ u džanabetka Zuku Džumhura Hercegovca, koji žudno i nenasito uživa u životu. Gde je danas ta vrsta umetnosti življenja, u kojoj su radost, prijateljstvo i uzbudljivost svakodnevice bili ideal?

– Priča je zaista puna nekih neobičnih, zanimljivih likova, neverovatnih događaja, obrta, ljubavi, intrige, politike, strasti… U Lokandi, čuvenom mitskom hotelu na Cetinju, sreću se pripadnici najrazlčtijih vera, naroda, profesija, staleža… i po svemu, to me neodoljivo podseća na čuveni Riks kafe Hemfrija Bogarta u filmu Kazablanka. Čak i dijalozi u romanu Zelena čoja Montenegra imaju pomalo holivudski šarm, u najboljem smislu reči. A svako vreme ima svoje junake, koji su na neki način odraz onih vrednosti života kojim su okruženi. Naše vreme je stvorilo svoje junake, shodno onim vrednostima koje smo sami stvorili.

* Predstave „Karolina Nojber“, „San letnje noći“, koje ste pre dvadesetak godina režirali, bile su subverzivne i vrlo kritične prema našoj mitomaniji, nacionalnim i istorijskim obmanama… Posebno Mihizov „Banović Strahinja“, koji je u vašoj adaptaciji bio potpuna razgradnja kosovskog mita koji smo poznavali – vi ste doneli futurističku priču o političkom i porodičnom licemerju, izdaji, incestu… Zašto nam se čini da su danas i predstave, i umetnost uopšte, više u defanzivi prema našoj stvarnosti nego u ozbiljnom okršaju?

– Ne mogu da kažem kako je danas pozorište u defanzivi, moj utisak je pre da je d1990-ih godina u svemu bilo mnogo više strasti. Čini mi se da smo tada bili iskreniji u svemu što smo radili… Na nekom širem planu i zajednički cilj bio nam je mnogo važniji od ličnih interesa. Manje smo kalkulisali, u nešto smo verovali. Danas je sve mnogo drugačije. Sva ta energija se s vremenom potrošila, a ni pozorište više nema tu ulogu koju je tada imalo. Njegova uloga je daleko skromnija danas. Život se mnogo promenio od tada, a to znači da su se i ljudi promenili, a sve to je onda promenilo i pozorište. Za mene je ono tada bilo nešto kao oblik lične, ali i društvene psihoterapije. Bilo je i mesto pobune. Uostalom, to je vreme i velikih demonstracija. Neko je rekao da „generacija koja nema svoju revoluciju, koja ne poznaje tu strast, kao da nije ni živela“, tako nekako… Ono što primećujem jeste da danas, jureći nekakvu dnevnu angažovanost i aktuelnost u pozorištu, često previđamo kako su te dnevne istine obično plitke. Mi ne živimo samo u sadašnjosti, već takođe u prošlosti i u budućnosti. Nemoguće je na taj dnevno-banalan način trčati trku sa stvarnošću, pozorište ipak nije hipodrom. Problemi zastarevaju brže nego što mislimo, naročito nametljivi problemi kojih je prepuna naša svakodnevica, a ljudi i dalje nastavljaju da vole, da pate, budu srećni, nesrećni, dobri, zli… Pored toga, te takozvane aktuelne predstave, za moj ukus često imaju i nekakvu vrlo površnu didaktičnost. Kad to kažem, onda mislim na određeno nametanje ideja gledaocu, šta treba da misli i slično. A meni je u pozorištu uvek mnogo važnije ono što ostaje sakriveno, naslućeno, nego ono što se direktno kaže.

* Oni koji čine elitu i snagu jednog društva, 1990-ih godina bili su vrlo aktivni i snažni u svojim protestima. Zašto nije došlo do smene generacija u tom građanskom aktivizmu?

– Nove generacije su, pre svega, proizvod ovakvog društva i sveta, kakav smo u međuvremenu stvorili, a meni taj svet liči na početak filma La Grande Bellezza, na sekvencu one sumanute žurke. U tom smislu i nove generacije treba posmatrati kroz tu prizmu, na sasvim nov način, kao jedan globalni fenomen. Oni jednostavno drugačije razmišljaju, druge ih stvari zanimaju… Spisak naše i njihove literature, filmova, način mišljenja, sve se promenilo, sve je to danas drugačije. Sada, recimo, imamo znakove, simbole komunikacije koji zamenjuju čitave rečenice ili osećanja. Nedavno sam pročitao kako su stručnjaci izračunali da deca danas dnevno naprave između 30 i 40.000 pokreta manje nego pre samo dvadeset godina. Deca se danas rađaju s dva mišića manje nego što ih vi i ja imamo u svom telu, jer su ti mišići nestali, nisu nam više potrebni! Pravo je pitanje kako će na kraju ovog veka uopšte izgledati čovek u tom novom evolutivnom lancu. Sada, kad hoću da bukiram avionsku kartu onlajn, treba da popunim neke upitnike u kojima moram da štikliram polje u kojem piše kako potvrđujem da nisam robot!? Prvi put kada sam to video, mislio sam da je neka šala. Sad sam se već navikao i svaki put rešavam neke rebuse sa sličicama koje treba da potvrde da nisam robot. Moguće da će ove nove generacije uskoro u avionu sedeti pored robota i ćaskati o pozorištu, kao mi sada.

* Kako vama, koji radite i živite na raznim relacijama sveta i imate mogućnost „višestruke“ percepcije, izgleda ova naša stvarnost, jesmo li smo stigli do potpune tragedije apsurda?

– Već godinama imam utisak kako nas neko neprestano ubeđuje da je normalno ono što je nenormalno, da je održivo ono što je neodrživo, nemoguće se proglašava za moguće, ono što je nedokazivo – dokazuje se… Kao da se neko zabavlja smišljajući kako da nas izludi, da vidi koliko možemo da izdržimo!? Jonesko, koga sam upravo radio sa studentima u Atini, kaže: „Razum je ludilo jačeg“. Život nam je već dugi niz godina, nažalost, postao pozornica svakakvog besmisla, a ta besmislenost iz dana u dan samo sve više i više obezvređuje život.

* Vaša Karolina Nojber u istoimenoj predstavi kaže: „Pljujem na pozorište kome ste vi publika“. Kolika je danas moć pozorišta i njegovog angažmana, na koga bi Karolina Nojber sada mogla da pljune?

– Ponekad imam utisak kako se misli da ova višedecenijska sveopšta kriza jednog društva nema nikakvog uticaja na naše pozorište? Istina je, međutim, da je ono jednako bolesno kao i tolike druge institucije. Naravno, uvek se desi i poneka zanimljiva, originalna predstava, ali to je rezultat talenta nekih ljudi kojih srećom uvek ima. Oni najbolji uvek se nekako izbore za nivo ispod kog im jednostavno njihov talenat ne dozvoljava da idu. Ali, u suštini, mi godinama u pozorištu gajimo korov. Mislim na naš pozorišni sistem koji je odavno već zastareo, prevaziđen i potpuno pogrešan, i svaki put kad govorim o tim stvarima, samo se ljutim na sebe, jer unapred znam da to više nema nikakvog značaja. Kao da se svađam s rupom na putu. Nije uopšte lako biti umetnik u sredini za koju znaš da joj kultura nikada nije bila prioritet. Karolina Nojber nastala je upravo u vreme kada je počela ta pink faza naših života i stvarnosti čije posledice živimo danas. Najraznovrsniji kič počeo je na velika vrata da ulazi u naš život, krenula je jedna strašna komercijalizacija svega i svačega, pa naravno i emocija. Ja vrlo dobro pamtim vreme kad je, recimo, snimanje reklame za ozbiljne glumce bilo nešto nezamislivo, gotovo uvredljivo. To nam sve danas izgleda kao neka daleka prošlost, ali uopšte nije.

Karolina Nojber je u tom smislu bila metafora, predstavu pamtim po toj vrsti zanosa, vere u posebnu misiju pozorišta. U suštini bila je nekakav let u mestu.

Šekspirovi snovi

Milivojević je u julu vrlo uspešno završio 8. izdanje Šekspir festivala, potom je u Atini vodio radionicu sa glumcima iz čitavog sveta i završavao godinu sa studentima kojima tamo predaje, a onda je usledila premijera u Budvi. Sad je pred njim neobičan projekat za švedsko pozorište koji se bavi snovima u Šekspirovim komadima. Zanimalo nas je sa kakvom energijom sve to radi, kako izgleda to „sletanje“ na razne pozorišne scene?

– Voditi festival, raditi sa studentima, ili biti na probi sa svojim glumcima, za mene su to na neki način sve slične stvari – u svemu tome vidim posao reditelja. Moj zadatak je uvek da pokrenem ljude sa kojima sarađujem, da ih uverim da to što radimo može biti nešto izuzetno, vrlo posebno. Ako još imaš sreće da putuješ, da radiš predstave u različitim zemljama, sa novim ljudima, da slećeš na razne scene, onda imaš utisak da je rediteljski posao najlepši na svetu – objašnjava sagovornik Danas.

Svet je u rukama Bordžija

Šekspirovi junaci svuda su oko nas – Ričard, kraljica Margareta, Makbet, ledi Magbet, Jago… Svakodnevno ih srećemo, i življi su i vitalniji nego ikad. Da li je svet danas surovo i beskrupulozno mesto upravo zbog toga što su ljudi ostali bez snova, ideja i ideala?

– Verujem da čovek nikad neće prestati da sanja, da teži uzvišenim stvarima, humanim idejama… zato, uostalom, i postoji umetnost. Umetnost je umetnost, sve drugo je – drugo! Ona još jedina daje nekakvu ravnotežu svetu oko nas. Nama se, nažalost, s pravom čini da je taj svet svakim danom sve gori i gori, ali on je oduvek bio surovo i beskrupulozno mesto, samo na drugačiji način. Pre nekoliko godina za atinski letnji festival radio sam predstavu Lukrecija Bordžija. Svet je oduvek bio u rukama nekih Bordžija. Svako vreme ima svoje Bordžije. Jedina razlika je da su ove današnje malo promenile način na koji ostvaruju svoje interese. To je postalo nekako više sofisticirano. Ali, ono što je uvek zajedničko svima njima jeste da cilj opravdava sredstvo.