Teško je danas utvrditi koliko se godišnje utovi junadi u somborskim stajama i oborima, jer niko i ne organizuje proizvodnju junećeg mesa. Po krajnje slobodnim procenama, „od oka“, taj broj nikako ne može da bude znatno veći od 1.500 grla.
Poređenja radi, somborski poljoprivrednici su 1977. godine utovili 9.502 grla, a osamdesetih godina živa tovna junad isporučivana je u Italiju, Grčku, dok su veliki kupci junećeg mesa bili iz Iraka, Irana, Jordana. Devizni priliv, naravno, bio je impozantan. U tadašnji „Somes“ i okolne klanice 1977. godine isporučeno je 167.048 utovljenih svinja, a seljaci kažu da se nekad dobro stočarilo, a i zarađivalo, a sada uglavnom ne rade i nemaju para.
– Tov junadi nijedna zadruga ne organizuje, saradnju ne nude ni klanice, a ja, na svoju ruku, odnosno na svoj rizik, godišnje utovim oko stotinu junadi. Telad, 120 do 130 kilograma kupujem najčešće u drugim delovima Srbije, manje u Vojvodini, a tovnu junad, 550 do 600 kilograma, prodajem onom ko odmah plati. Najčešće su to nakupci, neki, navodno, imaju registrovane firme, ali čast svakome – ko plati može da utovara junad – kaže za Danas Franja Parčetić, poljoprivrednik iz salaškog naselja Gradina, kod Sombora.
S obzirom na trenutnu cenu kukuruza Parčetić kaže da bi najisplativije bilo prodati žuto zrno i plandovati, ali da to ne može da bude dugog veka. Ovaj proizvođač već godinama priprema silažu, celu stabljiku kukuruza sa oko šest katastarskih jutara, odnosno to je oko 20 vagona hrane za junad. Tako se pojeftinjuje proizvodnja, a stajnjak umanjuje trošak za đubrenje njiva, jer njegovom upotrebom smanjuje se količina veštaka“. Trenutna cena je oko 1,8 evra, a do pre nekoliko nedelja bila je nešto veća od dva evra.
– Kad ima izvoza, cena junadi poraste, a meni je najvažnije kad prodam, recimo 15 do 20 junadi, da dobijem prisvojnu svotu novca, da mogu da nabavim telad, odnosno da se upustim u neku veću nabavku za potrebu poljoprivrednog domaćinstva – dodaje Parčetić.
Radislav Karalić, poljoprivrednik sa salaša Bukovac, kraj Sombora, ističe da bi seljaci mogli da utove mnogo junadi i svinja, da popune izvozne kvote i donesu devize.
– Ministri samo pominju kvote, ali ne i kako ih ispuniti, ko da organizuje proizvodnju. Srbija je siromašna i zadužena, svaki evro bi dobrodošao, ali svako treba da uradi svoj deo posla. Ključni problem je, dakle, organizacija proizvodnje mesa, da se zna za koga se radi, bar po približnim uslovima – ističe Karalić.
Proizvođači naglašavaju da država ne daje stimulanse za proizvodnju mesa, da je njegova potrošnja u Srbiji veoma mala, a to znači da se ne vodi računa ni o potrošaču, građaninu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
