Niko ne brine o pravima podstanara

Pitanje je, međutim, da li bi zvanično evidentiranje zaštitilo socijalna prava podstanara, u zemlji kakva je naša gde se zakoni kako-tako i usvajaju ali slabo primenjuju i gde su sporost sudskih postupaka, pa i njihova zastarelost, svakodnevna pojava.

Marijana M. iz Aranđelovca, dok je stanovala kao podstanarka u jednoj sobi u Kumodražu, imala je gazdaricu koja je zaključavala kupatilo i kuhinju posle 22 sata. Njena sestra i ona nisu mogle to da izdrže, pa su se preselile u Zemun. Međutim, tamo su „sastavile“ jedva tri dana. Gazdarica im je dala otkaz zbog toga što joj je Marijanina sestra govorila „dobro jutro“ kada bi ujutru krenula u kupatilo. „Selite se. Neću da me bije maler što me pozdravljaš neumivena“, glasilo je obrazloženje.

Ni tu se ne završavaju Marijanina loša iskustva. Vlasnica stana u Knez Danilovoj ulici popila je za doček Nove godine više alkohola nego što je poželjno i zaključala ulazna vrata. Kada su se njih dve 1. januara ujutru vratile iz grada s proslave, nisu mogle da uđu u stan, gazdarica nije čula njihovu zvonjavu, pa su dobar deo dana provele na ulici.

Jovana T. iz Sarajeva je pre sedam godina došla u Beograd i od tada živi kao postanar. Pre nekoliko godina je s drugaricom našla stan na Medakoviću u Ulici Radovana Simića Cige. Međutim, pošto je te 2002. godine bio popis stanovništva, gazdarica se uplašila da će njih dve da prijave anketaru da žive kao podstanarke, zbog čega bi morala da plaća porez. Zbog toga im je, bez ikakve najave, dala otkaz.

– Napisala nam je na papiru da se sutra iselimo iz stana. Nismo znale šta ćemo. Celu noć sam preplakala. Rano ujutru smo se odazvale na neki oglas u novinama i, srećom, ispostavilo se da je stan u redu. Već uveče smo živele u novom „domu“ – priča nam Jovana, ne bez gorčine.

Veliki je problem i ugrožavanje prava podstanara na privatnost. Česti su slučajevi da „gazde“ zadrže ključeve od iznajmljenog stana i potom neovlašćeno ulaze radi „provera“. Ali, strah od gubitka krova nad glavom razlog je zašto ovi zakupci ne traže zaštitu institucija ili se, jednostavno, ne isele.

Pre nego što je našla stan na Ceraku, Jovana je živela na Dušanovcu u jednoj prizemnoj kućici, ali su gazde bile u istom dvorištu. Osim toga što su vlasnici stana svakog dana dolazili „u posetu“, na šta se nekako navikla, sve je bilo u redu. Međutim, kada je završila fakultet stvari su krenule naopako.

– Gazdama se nije sviđalo to što sam počela češće da izlazim, kao i da dovodim momka i prijatelje, pa su me redovno noću špijunirali kroz žaluzine. Sve je kulminiralo kada je gazda, koji ima više od 70 godina, počeo da me seksualno uznemirava. Uvek je nalazio način da me dotakne ili štipne. To nije trajalo dugo, jer sam se ubrzo odselila. Sve sam ispričala njegovoj supruzi, ali mi ona nije poverovala – navodi Jovana.

Još jedan od problema s kojim se susreću stanari je i taj što se pri zakupu stana ne potpisuju ugovori i ne overavaju na sudu, kako bi se obezbedila pravna zaštita obe strane.

Zbog nepotpisivanja ugovora Jelena K. i Olivera P. iz Užica su 2001. godine ostale bez 1.200 nemačkih maraka. Kada su našle stan, čovek koji se predstavio kao vlasnik stana tražio im je kiriju za šest meseci unapred, koja je mesečno iznosila 200 maraka. Kasnije se ispostavilo da on nije gazda, već da je i sam iznajmio taj stan od pravog vlasnika. Zahvaljujući ažurnosti policije, lopov je uhvaćen. Novac im je vraćen posle godinu dana.

Moguća i kazna zatvora

Prema Zakonu o prebivalištu i boravištu građana, ukoliko vlasnik stana ne prijavi podstanare u roku od 15 dana, on čini prekršaj za koji sledi novčana kazna od 50.000 dinara ili kazna zatvora do 30 dana. Međutim, porez na dohodak građana glavna je prepreka utvrđivanju tačnog broja podstanara, a time i prepreka zaštiti njihovih prava.