Niko se nije bavio tokovima novca

U deset predmeta zaključeno je da nema krivičnog dela a dva se još istražuju. To je, posle šest godina, ukupan bilans procesa koji je trebalo da razreši slučajeve spornih privatizacija i primera visoke korupcije, na čemu je insistirala Evropska unija.

Sama lista „24 slučaja“ nastala je prema izveštajima Saveta za borbu protiv korupcije a EU je očekivala da srpske institucije ne samo utvrde da li ima krivice, nego da razjasni ulogu institucija u tim predmetima, utvrdi ko je imao koristi, promeni zakone ukoliko su oni, a prema Savetu jesu, bili generator. I naravno, da se obeštete oštećeni ako su krivicom države ostali bez imovine ili prava. Oznaka „rešeno“ koja je stavljena na veliki broj predmeta a da odgovori na ta ključna pitanja nisu dati, najčešće govori da je na njih neko stavio tačku i da se dalje neće istraživati. Umesto toga, desio se obračun sa političkim neistomišljenicima i reketiranje biznismena koji su se pominjali kao akteri u tim predmetima. To je rečeno i na tribini održanoj početkom ove nedelje na kojoj je Centar za istraživačko novinarstvo predstavio portal „24 slučaja.cins.rs“, na kome se mogu naći podaci o svim ovim predmetima od toga ko su bile ključne ličnosti u pojedinačnim pričama, ko je u trenutku kada se proces odvijao bio na vlasti, kakav je status firme bio pre događaja i kakav je epilog, uključujući i sva dokumenta do kojih je CINS u istraživanju došao.

Sam Zakon o privatizaciji iz 2002. godine bio je koruptivan jer je malom broju ljudi omogućavao da bez utvrđenih kriterijuma odlučuju o tome koje će se preduzeće i kada oglasiti za prodaju, po kom metodu, sa kojom početnom cenom, koja će firma ići u restrukturiranje (tokom kojega je, po pravilu, gubila vrednost, opremu i stručnjake) a koja će posle teških 90-ih biti prepuštena tržištu. Kako se čulo na tribini, i komisije koje su bile imenovane da odlučuju o kupcima, uglavnom su činili funkcioneri vladajućih stranaka i u simboličnom broju a još manje sposobni da utiču na odluke, predstavnici menadžmenta i sindikata firme koja se prodaje.

„Najveći problem bio je da se utvrde tokovi novca, jer oni govore o tome da li ima korupcije ili ne, ali mi nismo imali pristup bankovnim računima“, rekla je na tribini članica Saveta Jelisaveta Vasilić. Još je veći problem, međutim, što se time nije bavila čak ni radna grupa koju je MUP osnovao u septembru 2013. sa ciljem da razreši te predmete. Niko za sada nema odgovor na pitanje ni koliko su država ili pojedinci oštećeni. Prema rečima Siniše Jankovića, inspektora u penziji koji je bio član te radne grupe, „na početku je sve bilo bajkovito, ali je ubrzo postalo jasno da je Srbija još jednom propustila šansu da se obračuna sa korupcijom“. On je ukazao i da je u prvih nekoliko meseci rad u grupi bio pun entuzijazma, da je obavljeno na desetine hapšenja, ali je priznao i da je policija bila usmeravana da privodi „topovsko meso“, ljude čija je uloga u procesima bila marginalna.

Stoiljković: Duga istorija poraza Srbije

„Ovo je duga istorija poraza Srbije koja počinje od 1989. Jesmo li iz nje nešto naučili? Nismo. Broj spornih privatizacija i dalje uvećava. Mi sada nemamo podatke o uslovima pod kojim su otuđene ne firme, nego nacionalna dobra, poput Železare, RTB Bora, aerodroma, država je sve siromašnija a ni posle više od dve decenije to što je ranije bilo koruptivno još nije ušlo u udžbenike“, rekao je Zoran Stoiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Sindikata „Nezavisnost“.