Nikola Bertolino: Slutio sam krvavi rasplet u Jugoslaviji

Ova izdavačka kuća istovremeno je objavila i Bertolinovu zbirku eseja pod nazivom O pesnicima i bardovima u kojoj se nalaze sjajne studije o francuskim i ruskim pesnicima, ali i o našem Milošu Crnjanskom. Posebnu vrednost ima poslednji esej Vreme inkubacije u kojem Bertolino (1931) piše o rasplamsavanju mržnje koja je na kraju prošlog veka razorila Jugoslaviju.

Izdavačka kuća Treći trg ove dve knjige od izuzetne vrednosti za našu kulturu objavljuje i povodom godišnjice – 3. avgusta, naime, Bertolino je napunio 90 godina, pa je pojavljivanje ovih dela posebni omaž jednom od najznačajinijih stvaralaca u našoj kulturi.

* Šta je bio povod da napišete „Knjigu o zavičajima“, svoju autobiografiju?

– U mom povodu nema ničeg originalnog. To je mogao biti povod hiljadama, možda i milionima ljudi koji su isto tako bolno kao i ja uviđali da se zemlja u kojoj su živeli raspada… Možda je moj povod bio nešto jači jer sam se osećao zavičajno vezanim za nekoliko mesta u toj zemlji.

* Vaši su zavičaji rasuti po bivšoj Jugoslaviji. Koji biste izdvojili, i zbog čega?

– Ne bih nijedan izdvojio, jer neizdvojene tada više ne bih mogao osećati kao zavičaje. Oni su međusobno veoma različiti, a upravo su njihove osobenosti ono zbog čega mi je svaki od njih drag. Oni su bili pozornice mojih radosti, ali i mojih muka i očajanja. Zato sam za njih snažno vezan ne samo estetski, zbog specifične lepote svakoga od njih, već i emotivno, jer su bili učesnici u svakom, pa i najintimnijem delu mog života, mojih nada, patnji i stremljenja.

* U ratu ljudi pokazuju svoje pravo lice. Ovu rečenicu citirate, a potom pišete o srpskim intelektualcima koji su se uključili u podgrevanje rata. Spominjete konkretna imena. Koga smatrate inspiratorima?

– Nisu se samo srpski intelektualci uključili u podgrevanje rata. Nažalost, bilo je tu i onih iz drugih naših republika, pa čak i nekih uvezenih… U završnom poglavlju Knjige o zavičajima navodim poneka imena i citiram ono što su ti ljudi tada pisali i govorili. Ne bih to ponavljao. Tim pre što istinskim inspiratorima ne smatram njih, već republičke partijske vrhuške, i to prvenstveno srpsku. Instinktom samoodržanja na vlasti partijski su šefovi zamenjivali svoju dotadašnju ideologiju novom i za njih spasonosnom – nacionalističkom. To sam već mnogo puta rekao, a i mnogi drugi su to isticali, ali svejedno, to treba i dalje ponavljati i nikad ne zaboraviti. Pogotovo što i danas partijska vrhuška, samo drugačije nazvana i preobučena u jagnjeću kožu, radi isto što i onda.

* Vi ste slutili ratne sukobe koji su razorili Jugoslaviju, ali pišete istovremeno o neverici ljudi da će do njih doći. Kako je moguće da su ljudi verovali u opstanak zemlje?

– Iako sam već 1984. slutio krvav rasplet u Jugoslaviji, mislio sam da je jugoslovenska zajednica dovoljno snažna i čvrsta da prebrodi to iskušenje i iz njega možda izađe još jača. Argumenti su mi bili bezbrojne veze, prijateljstva, mešoviti brakovi i sve ono drugo što je činilo zajednički život i što je ljude, pretpostavljao sam, zbližavalo i samim tim sprečavalo da tako lako potegnu oružje jedan na drugog. Potcenio sam moć onih društvenih činilaca kojima je rat bio u interesu, kao i snagu nacionalističke indoktrinacije potpomognute mitovima iz prošlosti. Pa ipak, bio sam uveren da velika većina stanovništva veruje u opstanak zemlje. Prosto zato što je to prirodno. Ono što je usledilo bilo je neprirodno i van pameti.

* „Inkubaciju“ buduće ratne pošasti uočavate i pratite u srpskoj književnosti znatno ranije?

– Da, posebno sam uočio dve takve knjige, Vreme smrti Dobrice Ćosića i Knjigu o Milutinu Danka Popovića, o kojima sam pisao u eseju Vreme inkubacije. Direktni sukob s autorom obolelim od maligne želje da potpiruje međunacionalnu mržnju imao sam u slučaju romana Ljudi s četiri prsta Miodraga Bulatovića. U prvoj verziji tog romana, koju sam kao tadašnji glavni urednik u BIGZ-u odbio, nalazilo se obilje teških uvreda na račun hrvatskog naroda. Zahtevao sam da Bulatović to ukloni, što je on na kraju i učinio, ali izloživši mene nizu uvreda i kleveta. O svemu tome detaljno sam pisao u Knjizi o zavičajima.

* Pišete o zlim i dobrim ljudima. Ovi drugi pripadaju, kako kažete, pravom čovečanstvu koje će se u nekoj dalekoj budućnosti sastojati samo od njih. Je li to utopija?

– Naravno da jeste. To i ja kažem u knjizi. Ili, da citiram jedno mesto iz intimnog dnevnika Šarla Bodlera Moje ogoljeno srce: „Kad se svaki pojedinac potrudi da napreduje, tada će, i tek tada, napredovati i čovečanstvo“. I Bodler smatra takav napredak nemogućim, dakle utopijskim. Uvek će biti zlih ljudi, ili onih koji se opiru svemu što prevazilazi njihove skučene horizonte; oni se ne mogu iskoreniti. Znamo da su ratovi uvek bili najveća i najsurovija manifestacija ljudskog zla. Ali u antiratnoj delatnosti ja vidim najefikasniji način borbe protiv nacionalističkog i svakog drugog mračnjaštva. Ona može da bude od presudnog značaja u globalnim razmerama. Moguće je sprečiti izbijanje ratova, ne samo onih apokaliptičnih, nuklearnih, koji već dugo miruju na osnovu ravnoteže straha (i čekaju pojavu nekog luđaka koji će biti u mogućnosti da ih pokrene), već i svih ostalih, manjih, koji takođe proizvode zlo i zločince. Tom mogućnošću ljudski rod još raspolaže. A da li će je iskoristiti – ne znam. U stvari, pesimist sam.

* Šta vas je najviše privlačilo pri izboru pesnika koje ćete prevoditi? Postoji li neki njihov zajednički imenitelj?

– U prvim stihovima koje sam preveo davnog 3. juna 1950 – bila je to Ljermontovljeva pesma Oblaci – dominantne reči bile su izgnanik i izgnanstvo. U prvom stihu Ljermontovljeve poeme Demon, koju sam zatim uzeo da prevodim, Demon je nazvan duhom izgnanstva. Životne okolnosti u kojima sam se tada nalazio učinile su da se i ja u svetu u kome živim osećam izgnanikom. To je bio glavni motiv da se latim tih prevoda. Ali s istom motivacijom birao sam i druge pesnike koje ću u kasnijem životu prevoditi. Svi su oni na neki način bili izgnanici iz svog doba, neshvaćeni, potcenjivani, pa su ih sa dosta razloga nazvali ukletim pesnicima.

* U sveopštem haosu u kojem se danas nalazi svet, ima li mesta za poeziju?

– Naravno da ima. Svet bez poezije je nešto nemoguće. To je svet bez lica, bez duše i smisla, svet nestvaran, jer makar on bio i najgori, najpakleniji, u njemu uvek jeste i poezija, ona mora da biva u njemu da bi ga kao neka vrsta duhovnog antibiotika iznutra lečila i popravljala. Zato poezija i postoji otkad postoji čovečanstvo, i postojaće, čak i ako ono samo sebe uništi, sve do njegovog kraja, da bi ga na neki još neznan način nadživela. Treba, međutim, razlikovati pojmove poezija i pesništvo. Najveća greška velikog Artura Remboa jeste u tome što je pobrkao te pojmove i što je odbacivši pesništvo (kao zanimanje, društveni status, karijeru) odbacio i poeziju, pretpostavljajući čovekovim duhovnim dostignućima ona koja su ostvarena naučnim i tehničkim napretkom civilizacije. Taj napredak doveo je do mogućnosti uništenja života na planeti, dok je poezija najvažnije i najdelotvornije sredstvo među onima koja ljudima mogu vratiti zdrav razum.