Foto: Aleksandr Letić„Odnos stada i vođe je prilično patološki. On ga grdi i prezire, šiša ga i muze bez pitanja. Na kraju ga vodi na klanje, a oni ga slede.
Za šaku uvele trave…“, objasnio je Nikola Kojo metaforičan naslov svog rediteljskog prvenca, najgledanijeg domaćeg filma u 2016. Za mesec i po dana ovu satiričnu komediju je videlo više od 170.000 gledalaca.
Očito da i odnos publike prema ovom filmu može da se protumači na metaforičan način. Jer svi smo mi na kraju „božje ovčice“ koje veruju da dobrota i smeh mogu pobediti, pa svetlo tražimo u bioskopskom mraku i volimo da nas hipnotišu „glumački bogovi“. E, baš tom „glumačkom bogu“ su odani svi akteri ovog Kojinog filma, posvećenog još jednom verniku te vrste – Miloradu Mandiću Mandi.
Kojo, osim što je režirao, producirao i ima glavnu ulogu u „Stadu“, najbolje da ništa ne planira što se tiče svoje filmske karijere. Reditelj „Stada“ je postao sticajem okolnosti, dok je u glumu, prema sopstvenim rečima, upao slučajno, pa tek posle počeo da uživa u tom procesu.
Sve bi bilo drugačije, kaže istorija, da nije promašio vrata. Pevao je u horu Radio Beograda a u kuli tog zdanja su različitim danima bile i probe dramske grupe Bate Miladinovića. U žurbi je omašio vrata, jedva stigao da ukapira da su oko njega druga deca, kad se Bata izvikao na njega što kasni i zapovedio mu da brzo uradi neku improvizaciju sa stolicom. Kad je završio, Bata je viknuo: „Jeste videli kako se to radi? Sutra svi ovako! Kako se ti zoveš?“ – „Kojo“. „Ko si bre ti?“, upitao se naglas Bata Miladinović .
Veoma brzo Kojo je to pokazao. Sa nepunih 13 je debitovao u filmu „Rad na određeno vreme“. Usledile su uloge u „Igmanskom maršu“, TV seriji „Sivi dom“, filmskom serijalu „Žikina dinastija“, a šta sve i koliko drugačije ume kao glumac postalo je upadljivo u filmovima Srđana Dragojevića. Od kultnog „Mi nismo anđeli“, preko čika Velje u „Lepim selima“, do Limuna u „Paradi“. U pozorištu je takođe briljirao ali i ostao upamćen po tome što je jedini glumac koji je oficijelno, napismeno, dobio otkaz. Bila su to smutna vremena ’90-ih, počeo je da prezire publiku koja se nepristojno ponašala tokom predstava, osetio u svakom, pa i finansijskom smislu, degradaciju posla kojim se bavi. Šest maraka da ode na probu i predstavu, a kod Novice u Bifeu se popila i Sava i Dunav. Plata – pet maraka. I, tako se rastao od pozorišta a mogao je, iako se pitao kako će, i „bez glume“. Hteo je svoju slobodu i kao što je to i sam kazao svašta radio, boreći se za nju devedesetih.
„I dragstori i kafane i klubovi i nosio džakove, da ne ispadne da sam nosio i gajbice, ali stvarno sam se stalno borio“, rekao je Tanji Peternek. Doduše, bilo je situacija i kad bi se umorio, kao kad je dobio poziv od svog omiljenog reditelja Miloša Formana da dođe u Prag, ne na probno snimanje, nego na razgovor o glavnoj ulozi.
„Ne mogu, ljudi, ja sam nešto umoran“ – bio je njegov odgovor kao i čuvena replika iz „Leta iznad kukavičjeg gnezda“.
Kojo ne voli da daje intervjue iako ima šta da kaže i mnogo je želeo da se skloni iz gradske gužve i s prijateljima osnuje komunu. Upitan kako urban momak može da zamisli sebe na 40 km od Beograda odgovorio je: „Kako ruralan momak može da zamisli sebe u gradu da ga ne udari struja preko šina?“.
Nikola Kojo rođen je 5. septembra 1967. u Beogradu. Odrastao je na Voždovcu a danas živi na Crvenom krstu. Oženjen je Aleksandrom, ima tri ćerke i ne bi voleo da ijedna od njih postane glumica.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
