Nikola Kovačević: Policija u Srbiji po automatizmu odbija ulazak izbeglica u zemlju 1Nikola Kovačević (Foto: Medija centar)

Najveća manjkavost u radu aerodroma „Nikola Tesla“, ali i brojnih drugih evropskih aerodroma, je da se Odluke o odbijanju ulaska u zemlju olako donose, po automatizmu, bez prevodioca i bez pravnika.

Pravnik za ljudska prava Nikola Kovačević objasnio je za naš portal kroz kakve muke prolaze izbeglice koje slete u Beograd, ali i šta misli o presudi srpskom teniseru Novaku Đokoviću.

Povod za naš razgovor bio je tekst objavljen na portalu Peščanik, pod naslovom „Đoković, X i Y“ u kom je opisao kako beogradska granična policija postupa sa pojedinim izbeglicama koje slete na aerodrom Nikola Tesla.

On je u svom tekstu iskoristio priliku da uporedi situaciju u kojoj se našao srpski teniser Novak Đoković u Australiji sa problemima izbelica, koje svakodnevno proživljavaju torturu na granicama širom sveta, i podigne svest o ovom problemu.

Kovačević je naveo da pojedinci koji slete na beogradski aerodrom ne dobiju pravo na pravnog zastupnik, ni na telefonski poziv i bivaju zatvoreni u aerodromskoj prostoriji odakle se kasnije deportuju avionom nazad u zemlju iz koje su došli.

Završena je saga oko boravka srpskog tenisera Novaka Đokovića u Australiji, nakon drugog suđenja, njegova žalba je odbijena i on je deportovan iz te zemlje. Da li smatrate da je ovakva odluka bila pravedna?

Svakako svaka zemlja može da uredi uslove pod kojima će nekome da dozvoli da dođe, ode ili da ga protera i to je neosporna stvar. Australija, ukoliko je imala problem sa Novakom Đokovićem, nije trebalo da mu uopšte odobri vizu i da od starta postavi jasne uslove na osnovu kojih bi Đoković znao da li može ili ne može da uđe na njihovu teritoriju. U jednom trenutku je politika uzela prevagu nad pravom. Od momenta kada je Đoković sleteo počela je kombinacija primene državnih i federalnih zakona, što ostavlja veliki prostor za nepredvidivost, što je omogućilo državnim organima da se, kao jača sila, iživljavaju nad njim. Ovaj poslednji postupak koji je vođen uopšte nije bio pravni, bio je čist politički postupak. Sud nije čak ni potvrdio da je Đoković rasplamsao anitvakserske stavove. Dakle, nije da je on to uradio, već da postoji mogućnost da se to desi. Kako se to dokazuje? To je teško pravno objasniti. Ja bih ceo ovaj slučaj nazvao jednom velikom „svinjarijom“ u kojoj je Australija pokazala svoje pravo imigraciono lice.

Ovaj slučaj sa Đokovićem otvorio je mnoga pitanja. Kakva je zapravo imigraciona politika Australije?

Karakteristike australijske imigracione politike su zaista strašne i na slučaju Đokovića smo videli kako prolazi neko kada Australija želi da mu poništi vizu i odbije ulazak. S tim što je Đoković imao na raspolaganju resurse da uđe u pravnu borbu, što nije slučaj sa velikim brojem drugih ljudi, pogotovo ako su izbeglice i tražioci azila. U Australiji se odvija sistemsko kršenje ljudskih prava ljudi na granicama. Poslednjih decenija su izbeglice i tražioci azila u Australiji odvođeni na ostrvo Nauru ili Papua Nova Gvineja, u katastrofalne uslove i kampove. Mali broj ljudi je te sreće da ih pritvore na australijskom tlu. Slučaj Mehdija iz Irana jasno pokazuje kako izgleda kada se mera pritvora nesrazmerno koristi i takvih slučajeva ima na stotine širom Australije. Kada imate tako rigorozne uslove vi odvraćate druge ljude da krenu ka vama.

Pređimo na srpske granice i odnos prema izbeglicama. S obzirom na to da pojedine izbeglice koje budu vraćene iz Srbije imaju uredne putne papire i pravo na ulazak u našu zemlju, pod kojim obrazloženjem im se uručuje Odluka o odbijanju ulaska u zemlju?

Član 15. Zakona o strancima, ima devet ili 10 razloga da se odbije ulazak. Može da bude razlog ako vam ističe pasoš uskoro ili nemate dovoljno novca dok ste tu, postoji rizik da ćete razlog dolaska, koristiti za druge svrhe, nemate PCR test… svaka zemlja Evrope ima te razloge. To je sporno jer se te odluke olako uručuju i odbija se ulazak izbeglicama i tražiocima azila. Ne tvrdim da je svako ko dođe iz Burundija izbeglica, ali je to zemlja koja je 2015. imala jaku političku nestabilnost, koja je dovela do toga da više desetina hiljada ljudi bude ubijeno, a više stotina hiljada ljudi izbegne. I danas većina njih ne sme da se vrati u Burundi zbog tih događaja. Ne isključujem da neki od njih ne dolaze da vide Beograd ili da putuju Evropom, dolaze oni koji zloupotrebe proceduru azila, uđu u Srbiju i tu provedu neko vreme. Među njima, ipak, postoji značajan broj onih koji su izbegli iz zemlje, a koji na aerodromu „Nikola Tesla“ dožive nepredvidiv tretman.

Neke izbeglice olako uđu, daju im potvrdu za azil i budu bezbedni, određeni ljudi koji nisu izbeglice, takođe dobiju potvrdu za azil, a trećoj kategoriji, pravim izbeglicama, se odbije ulazak, strpaju se u tranzitnu zonu, tamo budu dok se ne otvori novi let, kada ih vrate nazad u Istanbul, pa nazad za Etiopiju i skroz nazad za Burundi. To se zove „lančano proterivanje“ ljudi iz jedne zemlje u drugu, u kojoj im preti opasnost, a preko drugih zemalja. Najveća manjkavost u radu aerodroma „Nikola Tesla“, ali i brojnih drugih evropskih aerodroma, je da se te odluke o odbijanju ulaska olako donose, po automatizmu, bez prevodioca i bez pravnika.

Kojom se selekcijom vodi policija na aerodromu „Nikola Tesla“, ako velik broj ljudi uopšte i ne bude saslušan. Kako se određuje ko je podoban da uđe u zemlju, a ko se vraća nazad?

Ja ne znam koji su kriterijumi, mislim da oni u ovom trenutku ne postoje. Moja teorija je da se to i ne radi svesno od strane graničnih policajaca već da se po automatizmu primenjuje ta odluka o odbijanju ulaska. Za ljude, za koje postoiji rizik da su izbeglice, ukoliko primenite takvu praksu kršite član 3 Evropske konvencije i kršite zabranu vraćanja, koji podrazumeva da niko ne sme da bude vraćen tamo gde mu preti mučenje, ponižavajuće postupanje, smrt ili neki drugi, teži oblik kršenja ljudskih prava.

Na aerodromu „Nikola Tesla“ nema jasnog kriterijuma za procenu ko bi trebalo da uđe, ko ne, sa aspekta ko je izbeglica, a ko nije. Zato se desi da ljudi, koji tvrde da su izbeglice, dobiju odluku o odbijanju po automatizmu i da se bez pravnika, bez mogućnosti da se izjasne protiv te odluke, bez prevodioca, bez mogućnosti da ulože žalbu koja ima suspenzivno dejstvo, vrate nazad u treću zemlju porekla, gde im preti opasnost.

Još jedna boljka je što ti ljudi u tom tranzitu mogu da provedu nekoliko sati, a mogu i nekoliko dana ili nekoliko nedelja lišeni slobode, a da im se ne priznaje tretman lica lišenih slobode. Mora da postoji odluka o tom lišavanju slobode. Kada ste lišeni slobode vi imate pravo na telefonski poziv, da zovete pravnog zastupnika, da se javite svojoj porodici i da se žalite sudu na nezakonitost lišenja slobode, a da on to mora da odluči i u vrlo kratkom roku. Ali kada imate praksu kao u Srbiji, kada se oni ne tretiraju kao lica lišena slobode, sva ta prava gube smisao i automatski se uskraćuju.

Da li izbeglice, koje prođu tu vrstu „torture“ na aerodromu u Beogradu, a ipak uspeju na kraju da uđu u zemlju, imaju pravo da tuže državu Srbiju?

U ovom trenutku postoji slučaj koji se zove H. G. D. protiv Srbije koji se vodi pred Evropskim sudom za ljudska prava, ja zastupam tog čoveka. To je Iranac koji je tamo bio 30 dana i glavna tvrdnja koju on ima u odnosu na Srbiju jeste da je on to vreme bio nezakonito lišen slobode. H. G. D. se prvo obratio Ustavnom sudu Srbije, koji je zauzeo isti stav, a to je da njegov boravak u tranzitu nije lišenje slobode. Kada bi se samo uneo jedan član u Zakon o strancima, a to je da kada policajac odbije nekome ulazak u zemlju, donosi automatski i odluku o lišenju slobode u tranzitnoj zoni, recimo, od 10 dana. Ali da taj čovek ima status osobe lišene slobode i da dobije svog pravnika, odnosno da dobije ono što je dobio i Novak Đoković.

Da li postoji neki međunarodni mehanizam koji se bavi kontrolom, odnosno nadzorom graničnih prelaza, nezavisno telo koje bi vodilo računa o izbeglicama i njihovom statusu?

Postoji mnogo međunarodnih mehanizama koji su potvrdili da to jeste kršenje ljudskih prava. Tu je Evropski sud za ljudska prava, tu su različite organizacije Ujedinjenih nacija i sva ta tela su dala preporuke da mora da se menja praksa u mnogim Evropskim zemljama. Takve prakse su široko rasprostranjene. Povećava se broj migranata u svetu, skoro ih je 300 miliona. Povećava se i broj prisilno raseljenih, njih je oko 80 miliona, a od njih, malo manje od 30 miliona su izbeglice. Aerodrom Nikola Tesla je poslednji put bio predlog razmatranja Komiteta protiv torture u novembru 2021. godine i sve ovo što pričam, nisam rekao ja nego upravo taj Komitet.

Iz kojih zemalja ljudi najčešće „beže“ u Srbiju i čije državljane Srbija najčešće vraća nazad?

Ukupno su 174 osobe tražile azil u Srbiji 2021. godine, a od toga je 29 osoba iz Burundija, 22 iz Avganistana, 20 iz Irana i 16 iz Sirije. Ukupan broj ljudi koji je na aerodromu Nikola Tesla dobio mogućnost da uđe i pristupi postupku azila je 46, to su oni koji su dobili potvrdu registracije, od čega skoro 90 u poslednja dva meseca. Dok ih je na početku bilo svega nekoliko. Kolikom broju ljudi je odbijen ulazak, ne znam, ali znam da sam dobio prošle godine više od 20 pritužbi i prijava ljudi koji su tvrdili da im se to desilo i koji su pokazali Odluku o odbijanju ulaska. Pod hitno mora da se napravi efikasniji sistem procene rizika vraćanja sa svih državnih granica u našoj zemlji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari