Nikola Kovačević: Tražiocima azila dati odmah putne isprave i radne dozvole

Kovačević je ovogodišnji dobitnik UNHCR-ove nagrade Nansen za pomoć izbeglicama za Evropu u 2021. godini.

Ova nagrada odaje priznanje pojedincima, grupama i organizacijama koje prevazilaze svoje dužnosti u oblasti zaštite izbeglica, raseljenih lica i lica bez državljanstva.

Nansenova nagrada je ove godine prvi put dodeljenja nekome iz Srbije, odnosno Zapadnog Balkana.

Komentarišući nagradu, Kovačević kaže da je ona za njega lično nestvarno dostignuće, ai i za sve njegove kolege s kojima je prethodnih 10 godina radio na različitim aktivnostima, koje podrazumevaju, pre svega, pomoć izbeglicama i tražiocima azila.

– Međutim, ta nagrada bez ikakve sumnje sa sobom donosi još veću odgovornost pored one koju inače imaš kada radiš sa ljudima koji su u životu izgubili sve. Iskreno, jedino što ova nagrada za mene može da predstavlja jeste motivaciju za dalji rad – objašnjava Kovačević.

Na naše pitanje koji su ključni problemi s kojima se suočavaju izbeglice i migranti u Srbiji, Kovačević odgovara da ih je kategorizovao u tri ključne stvari koje bi trebalo da se prevaziđu u budućnosti kako bi se podigao stepen efikasnosti sistema azila.

– Prvi je da izbeglice koje traže azil dobiju mogućnost da rade, jer sada kada se podnese zahtev za azil čeka se devet meseci pre nego što se dobije pravo dobijanja radne dozvole. Taj rok bi trebalo da bude značajno kraći, jer sama činjenica da ako neko nema pristup trištu rada devet meseci, onda se kod njega stvara frustracija i napušta sistem azila. To je razlog zašto naš sistem azila nije privlačan kao neki drugi sistemi azila – ukazuje Kovačević.

Prema njegovim rečima, druga stvar koja treba da se popravi jeste da postupak azila traje kraće, jer postoji mogućnost da se rad organa racionalizuje i da postupci traju do šest meseci.

– Treći problem je taj što ljudi koji su dobili azil nemaju mogućnost da dobiju putnu ispravu za izbeglice. To takođe odvraća ljude od ostanka u Srbiji. Na primer, neko je dobio pre deset godina azil a ne može da otputuje tamo gde mu se nalazi porodica – navodi Kovačević.

Upitan kako tražioci azila dolaze do zaposlenja u našoj zemlji, Kovačević objašnjava da uglavnom rade u “sivoj zoni” dok ne dobiju radnu dozvolu.

– S druge strane, oni koji dobiju radnu dozvolu mogu da rade različite. Svake godina Nacionalna služba za zapošljavanje izda oko 300 ličnih radnih dozvola. Ali treba imati na umu da to ne znači da je 300 ljudi dobilo dozvolu zato što neko ko je tražio azil mora tu dozvolu da obnavlja na šest meseci, a oni koji su dobili zaštitu moraju da je obnavljaju na godinu dana. To je onda brojka oko 150-200 ljudi koji imaju radnu dozvolu – navodi Kovačević.

Kako ukazuje, nekoliko njegovih klijenata radi za Ikeu, neki kao prevodioci u nevladim i međuradnim organizacijama.

– Neki od njih rade u ugostiteljstvu, a neki su čak i preduzetnici. Dosta njihovo zapošljavenj zavisi od nevladinih organizacija i komapnija koje imaju takve politike, poput Ikee – objašanjava Kovačević i naglašava da ima ljudi koji nemaju posao. Dodaje da je ove godine četvoro izbeglica upisalo fakultete.

Upitan da prokomentariše patrole i proteste protiv izbeglica u našoj zemlji, Kovačević kaže da postoje dva rešenja za to.

– Prvi je da sve te formalne i neformalne grupe, poput Levijatana, snose odgovornost za to, jer u njihovom delovanju postoji nasilje, govor mržnje ksenofobija… To je protivustavno delovanje i treba ih zabraniti i krivično sankcionisati. Drugi deo rešenja je da se u javnom prostoru da više postora organizacijama i pojedincima da objasne ko su izbeglice, poput toga da njih štiti Konvencija o statusu izbeglica – ukazuje Kovačević. Kao što su naši preci bežali od rata, dodaje on, i dobijali zaštitu na osnovu te Konvencije to je danas isti slučaj sa Sirijcima, Avganistancima, Iračanima, Sudancima…

– To su ta dva fronta – ovi ekstremni moraju biti kažnjeni, a običnom svetu tri puta više objašnjavati – naglašava Nikola Kovačević.

Od “pušbekova” do nasilja

Nikola Kovačević kaže da šire od Srbije, uključujući region i celu Evropu, najveći zajednički problem je tretman ljudi na granicama gde im se uskraćuje pristup zaštiti i teritoriji i postupku azila.

„Na svim tim granicama dešavaju se “pušbekovi” (kolektivno proterivanje), vrlo često na nasilju i zapravo praksi kojom se krše ljudska prava na granicama“, ističe Kovačević.