Nikola Krstić: Izveštaj sa srpske Nojeve barke (2)

U kojoj meri je dr Nikola Krstić naš savremenik najbolje je da se osvedoče sami čitaoci. Svakako će u mom izboru delova iz Dnevnika, ukoliko su dobronamerni i spremni na akciju, pronaći tu Arijadninu nit koja nas, nikada se ne zna, može izvesti iz lavirinta u koji sami sebe postojano utamničujemo. U ovom i u sledećem nastavku prezentiram Krstićeve opservacije iz njegovog 40-godišnjeg doživljavanja Srbije druge polovine 19. veka.

Otvaram poruku u boci koju nam je dr Nikola Krstić poslao sa svog putovanja na srpskoj Nojevoj barci:

1859. godina

▪ U državnoj upravi učinjene su mnoge pogreške, pa mada se je Srbija u opštem uvaženju uzvisila, u svojoj unutrašnjosti se nije sasvim, sve do danas, izmirila. Neke želje vladaju narodom srpskim, nepoznate, zatrpane u grudma, koje će pre, posle prodreti u sam život i narod zavesti u bune i zaplete, zato što se ne zna čim bi se ove želje mogle ispuniti, koje su i kakve te želje… Zaista je nerazumljivo kako je spreman naš svet pristati da u javnim poslovima pođe stranputicom. Ja se čudim otkud u nas tih pogrešnih misli, želja, težnja!

1860. godina

▪ Ako je suđeno da Srbi ikada budu svi pod jednom vladom, to bi trebalo u ovoj Srbiji da se ostali Srbi okupljaju. Srbija bi trebalo da bude kamen u temelju na kome će se podignuti ostala zgrada jedinstva. Radi li se tako ovde da se pridobiju ostali Srbi? Zaista ne. Progonstva, razdori, težnje za vlašću, sebičnost, zloba i Bog zna kakve mane i poroci vladaju često ljudima koji se nalaze na najvišem mestu. Zakon, patriotstvo, bratstvo, jedinstvo i drugi izrazi kojim se označavaju vrline ljudske, ovde su često prazne reči. Jedva se ponekad utaloži mržnja na Srbe iz Austrije, a sad je, rekao bih, veća no igda što je bila. A ti Srbi iz Austrije najviše su učinili za napredak… I ti ljudi koji su se trudili oko podizanja škola, pisanja školskih knjiga, prostiranja po narodu znanja i nauka, uređivanja države, i kad i 10 i 20 godina, ovde žive, jednako su stranci, jednako su Švabe. Može li tu biti napretka!? Ko mari ovde za znanje i učenost!?

▪ Sva mi je nadežda u knezu Mihajlu, pa ako on ne uzmogne što uraditi, neće se čovek pošten moći ovde nastaniti od gada i zala, koje ovde bivaju. Srbija je u krizi, mi stojimo u neprestanoj revoluciji… Gde je tolika neposlušnost i razuzdanost, ovde-onde smešana sa ropskom poniznošću ne može se velika snaga razviti… Ko nam daje garanciju da će knez Mihajlo biti dugog veka? Bože! Bože! Strahota je zaista za čoveka kad je prinuđen da stanje svog naroda crta ovako crnim bojama.

▪ Čudnovato je što nijedan ministar nije rođen u Srbiji, nego su sve stranci.

▪ Teško je knez Mihajlu da sastavi ministarstvo, jer nema ljudi koji bi za to bili po svojoj valjanosti, po svom znanju i karakteru. Knez Mihajlo mi veli za sebe:“Zar sam ja ovde knez? Ta ja sam schulmeister“. Ministri ništa ne znaju i za najmanju sitnicu k njemu dolaze da ga pitaju šta da rade. Knez Mihajlo je rekao da želi da vidi u kolu oko sebe sve koji ljube Srbiju. Ali gde su ti ljudi? Gde su patriote? Zemlja je ova zaražena privatnim interesima za kojima ljudi strasno teže.

1864. godina

▪ Sve se radi u tajnosti, pa može vlast nekog zatvoriti i obesiti, a da niko i ne zna ništa… Sve se radi krišom, dela vlade prekriva magla neka i mrak. I ja sam načelnik Ministarstva unutrašnjih dela a ne znam misle li ove godine sazvati skupštinu?

▪ Veliki sud je oslobodio optužbe organizatore zavere protiv knez Mihajla, među kojima su bile istaknute ličnosti (i Jevrem Grujić). Zaista, mi smo u anormalnom stanju. Je li zar slobodno u Srbiji praviti zavere i dizati bunu? Da li ih je Veliki sud iz pakosti prema vladi oslobodio? Kakve garancije imaju pojedini, država i vladalac u takvim sudijama? Nije li ovo stanje nalik na anarhiju? Nije li to rastrojstvo koje se sistematično razvija kom najposle ne može biti drugo sledstvo no građanski rat? Ako su krivi, a sud ih je oslobodio kazni, znak je i dokaz da sud odobrava postupke kojima je cilj praviti nemire u zemlji.

▪ Zakoni se donose navrat-nanos. Kao da smo svi najgenijalniji ljudi tako se radi sve u poslednje magnovenje bez razmišljanja. Ni najdarovitiji ljudi ne bi tako na brzu ruku mogli shvatiti da li je neki zakon, ma o kakvom predmetu, valjan ili ne… S dana u dan se uveravam da se zaista kod nas poslovi državni odpravljaju nasumce.

▪ Živimo u strahovitoj sirotinji. S tako osiromašenim narodom ne da se ništa početi. Domaćin koji nije kadar decu odnegovati i domaćica koja od sirotinje ide gola, to nisu elementi za državni napredak. Krade se mnogo. Građani sami nude novac opštini da sagrade apsane i da se ovo zlo suzbije.

▪ Gde se nagrađuju nezaslužni i gde se ne motri na valjanost, tamo nemaju ljudi pobuđenja da budu pošteni, valjani, iskreni; tamo se odgajivaju podlaci od kojih država nigda neće moći imati koristi. Za državu se tako ne dobijaju kapaciteti, nego se ubijaju, ili se izopačuju ili zakržljave.

▪ U Učenom društvu su svi izvan Srbije rođeni i obrazovani – ja, Šafarik, Josif Pančić, i nema više… Srbija ne ume poštovati nauku. U Srbiji, bar u ovaj mah, nema ljudi od većih darova i jačih znanja.

1865. godina

▪ Naši stipendisti u Parizu ništa ne rade. To je lumpovanje, besposlica, žene, raskalašnost, lakomislenost. Misle samo na sebe i na zvanija koja će dobiti kada se vrate. Kada će prestati to gramzenje za zvanijama kod nas, Bog zna. Sujete, obmane, šalabajzovanje. Sve bi hteli na gotovo i odmah. Viču neka padne i knez. Batalaka kaže da smo pokvareni do zla Boga. Jadna zemljo u kojoj je još jednako glavna stvar: ko će biti u vlasti? Da su pod knezom Milošem došli bili u Srbiju ugarski juristi pa da su je organizovali kao Ugarsku, bilo bi vrlo dobro, a onda se moglo učiniti pošto je Srbija bila tabula raza; sada se ne može učiniti, jer nemamo snage intelektualne da takvu reformu načinimo.

▪ Patriota mora da sazna slabe strane svog naroda, da ispita zla državnog ustrojstva, pa da pronađe lek za ta zla… Vlada ne trpi prekore i zamerke, ne trpi da joj se dela rešetaju i svakog koji ne odobrava njen rad smatra kao svog protivnika, koji ide da je obara. Nema sumnje da je veliko zlo što u nas nema kakva takva javna razgovora i dogovora o javnim stvarima. Sve se krišom radi. Policija, sumnjičenje, nepoverljivost proizvode u državi zle posledice. Neprijateljstvo se iz političkog prenosi u privatan život.

▪ U nas ima želja koje nisu jasne ali se šire i pod imenom „sloboda“ i pridobijaju sve više pristalica. Ko će se služiti slobodnom štampom kada nemamo ljudi ljudi da rade što putem slobodne štampe? Šta će biti fajde od slobode govora kada nemamo nikoga da ume što reći, a ako ume, može reći i sada? Može li kod nas postojati porota kada nemamo ljudi koji bi kadri bili biti porotnici i sudije i predsednici pri porotama? Da se pusti, vele, inteligencija u Skupštinu, ali gde je inteligencija? Ako nemaš cenzuru, imaš razuzdanost. „ištu slobodnu štampu, ti ljudi čine koješta i pored cenzure, a da im se dade sloboda, počupali bi se“ – kaže ministar unutrašnjih dela.

▪ Što se radi, radi se bez dubljeg ispitivanja i poznavanja stvari; zato radnja naša ne može biti drugo, no tumaranje.

▪ Veliko je zlo što knez nema nikakva lična prijatelja. On ima ministre, savetnike, ljude koji ga služe, ali bojim se da nema ljudi s kojima bi se kao prijatelj povereno razgovarao… Magazinović reče da treba razvijati socijalni život, ministrima i savetnicima odrediti sumu novaca da daju zabave, pa u takvim zabavama naći mesto za zajedničke dogovore… Vlada u zemlji neka potmulost, neka ugašenost duhova, svak strepi od budućih događaja, a niko ne zna kakvi se događaji uprav izgledaju. Nepoverenje uzajamno između ljudi ovladava, a gde nema poverenja uzajamnog, tu nema, ni ne može biti ni zajedničkog rada na opštim poslovima.

1866. godina

▪ Knez Mihajlo mi reče: „Baš se našem čoveku ne radi.“

1867. godina

▪ Sad se svud po Srbiji grade nove mehane.

▪ Čudnovato je da kod nas ne može ništa da uspeva onako kao što bi valjalo. Misao da se Omladina svake godine skuplja, da se među sobom upoznaje, da se usavršava u književnosti zaista je lepa. Ali upletoše se hrđavci te hoće da učine od Omladine politički faktor za svoje ciljeve, izmislili frazu da je Omladina „podmlađeno srpstvo“. A njom rukovode zapravo „podmlađeni starci“. Kada videh da skupštinom Omladine rukovodi Jevrem Grujić kome su oduzeli građanska prava zbog organizovanje zavere protiv knez Mihajla, sve mi je bilo jasno. Po mehanama koješta bulazniti i napijati kojekakve zdravice jeste ružno. Koterija je ovladala Omladinom. Hoće da obore kneza mada je Srbija za ovih sedam godina učinila vrlo veliki i znamenit korak u napredak.

1868. godina

▪ Ministri su lenštine, fušeri, sve sa sebe otresaju, jer ih mrzi raditi i samo da im je da se kite tuđim perjem. Pravdaju se da knez odbija njihove predloge, što nije tačno, nijedan nije odbio, ali ih i nema, oni očekuju zapravo da ih on izradi.

▪ Knez odmah pade i kaže se da je rekao.“Nemojte ljudi, Bože pomozi mi!“ Zlikovci tad kleknuše knezu na prsi, te ga nekom sikiricom – čim li – izmrcvariše; čelo mu prosekoše da mu je izašao mozak, gornju vilicu otsekoše i jedan brk i isekoše ga po grudima i nogama. Strahota je, vele, pogledati mrtvo telo kneževo… Govori se da su ovo dana Đorđe i Petar Karađorđević bili u Zemunu i da su čekali razvitak događaja u Srbiji. Na nekoliko dana pre no što će biti knez ubijen, dođe i kapetan Miša Anastasijević sa ženom.

▪ Sinoć se sretoh sa Pantelićem koji je član komisije koja ispituje zaverenike. On mi reče da se vidi iz svega da su zaverenici dobili novca od kneza Aleksandra, ali da su hteli i njega prevariti, te proglasiti republiku. Namera im beše posle kneza pobiti ministre, zauzeti vlast u svoje ruke i učiniti pokolj u narodu, to jest pobiti sve koje drže da su im protivnici. Dakle, pokolj! Ministarske stolice već su bile razdeljene. Dok ovakve težnje budu vladale ljudma što na ustima imaju slobodu, a u srcu jed, pakost i ubistvo, donde se o slobodi ni sanjati ne može. Po krvi i preko ljudskih lešina pokalnih u unutrašnjem ratu dolazi se do tiranstva, a ne do slobode i bezbednosti pravne. Ljudi su ti kao i divlje zverinje. Proliju li jednom krv čovečiju, prolivaće je dok se i sami ne udave u njoj. I šta može biti rezultat? Tiranstvo kada je narod velik i u unutrašnjosti svojoj jak; iznemoglost i smrt, kad je narod malen i nerazvijen. Smiluj nam se Bože da ne stradamo…

▪ Iskustvo nam pokaza da se ni tiranstvom, ni stegom u formi zakonitosti nije moglo u Srbiji napredovati. Kod nas za ovo 30 godina ustavnoga života ne beše ni slobode, ni ustavnosti; no pod vidom ustavnosti ili razuzdanosti beše, ili samovolje i tiranije. Sloboda se hrđavo razumevala; oni što biše na vladi htedoše je eksploatirati za sebe. Ne imasmo državnika koji su iskreni išli za tim da se korak po korak zavode u zemlji slobodno institucije, potrebne da se razviju i utvrde karakteri, da narod obljubi svoju zemlju, da sam, takoreći, postane čuvar svojih prava… Kad dođe knez Mihajlo po drugi put na vladu, stvari su stajale vrlo hrđavo. Lični interesi, privatne strasti itd daleko jače su bili ovladali ljudma, no da se moglo zavesti smesta uredno pravno stanje. Knez je Mihajlo postavio sebi za načelo da zakon bude u zemlji najviša volja, ali zakoni opet zato ne behu poštovani, pa šta više i gaziše se. Oni ljudi što teraše opoziciju vladi, tražeći veće slobode, nisu bili ljudi čista srca, ne tražiše slobodu slobode radi, no radi sebe i svojih ličnih interesa. Otuda su ona žestoka napadanja na ličnosti. Vlada, braneći se protiv opozicije, stezala je razvitak mišljenja o javnim stvarma. Otud izađe da broj opozicije bivaše sve veći. Šta da se radi? Pustiti opoziciji mah, značilo bi otvoriti polje unutrašnjim borbama. Kod nas se često i najbolje naredbe na zlo izmeću…

▪ Sav skupštinski rad bio je namešten; sve je formalitet i sve pokazuje da nismo dorasli za skupštinu, ali i to da starešine treba da se uzmu na um, pa da se staraju da se razvije taj pravni, politički, institut kod nas. Jer šta vredi ovakva skupština? Kakvu garanciju može budućnost narodna imati u skupu ljudi koji ono urade što im se kaže; koji nemaju svoje volje, koji se pokoravaju vlasti, ili upravo onome u čijim se rukama vlast nalazi? To je demoralizovanje naroda. Demoralisanjem od čoveka se ne pravi junak, niti se u narodu podiže plemenitost. Tako radeći, narod postaje puzavac ili pritvorica. Samo istinom krepi se karakter u ljudi. Ko ne može da podnese snagu koju ima istina, taj je nizak čovek. A ko se služi hrđavim, nepoštenim sredstvima, u tog se ne može imati uzdanja.

▪ Skupštinarima ne treba puniti uši kojekakvim lažima i zavrtati im mozak niskim intrigama. Laž i intrige demorališu narod, a ne razvijaju ga u pravcu moralnom. Batalaka mi reče:“Sve su naše skupštine, što ih ja znam, ovakve. Knez Miloš je skupio 20-30 svojih ljudi, naučio ih kad da viču „Hoćemo!“, kad „Nećemo!“, pa kad se što u skupštini predloži, ti ljudi, stojeći ponapred u gomili, stanu vikati ono što ih naučiše. Ostali pođu za njima, jedni što ne znaju bolje, drugi što se boje da ih ne snađe neko zlo. Ovakvim skupštinama ne razvija se unutrašnji narodni život. Hoće li od sad biti bolje? Videćemo.

▪ Sadanja vlada neguje demoralizaciju javnu i putem štampe.

▪ U gradu ima još krivaca što su bili upleteni u zaveru protiv knez Mihajla. I od njih će neki još platiti glavom. No, hoće li se njihovom krvlju zajaziti zlokobna sudbina Srbije? Daj Bože da ovo bude poslednje ispaštanje srpskog naroda! Ta mnogo li sagrešiše naši stari, ta mnogo li grešismo mi kada nas ovakve kazne Božije snalaze?! Izgubismo kneza, kog tako lako nećemo dobiti; kneza s kojim se na strani ponosismo, u kog se u zemlji našoj uzdasmo. I kojim putem da se pođe, pa da više ne bude ovakvih zala kod nas? Šta da se uradi, pa da ne zajaze lične strasti otimanja o vlast? Da li u našim pobunama ima viših moralnih ciljeva? Kazivahu da su se svagda u interesu sloboda i čovečanskog napretka hvatali nedozvoljenih sredstava pobune. Kao bore se protiv tiranstva, za ustavnost, protiv nepotizma. Ali, svirepost nad pobeđenima, samovolja najgadnija, gaženje zakona, progonstvo, međusobno trvenje radi avansovanja, terorizovanje protivnih mišljenja – to biše rezultati pobuna. Ne znam da je iz sviju pobuna što ih srpski narod dožive izašao i jedan jedini uzvišeni karakter. Svuda nalazim više samovolje, no liberalnosti; više svireposti, no velikodušija; više gramzenja za vlašću i silom, nego staranje o opštem dobru; više podlosti, no čestitosti i vrlina. Od kud je da se nekako ne može da dođe do tog da se ima vere u budućnost?

▪ Talijanski konzul Skovaso u šali ispriča našem mitropolitu:“Kad umrem, neću hteti da dođem u raj, no ću ići u pakao. Kad tamo dođem, pitaće me Paja Radovanović (ubica kneza Mihajla) kako je u Srbiji. Ja ću mu reći:“Dobro, vrlo dobro; Matić je ministar, Bošković sekretar, Kujundžić sekretar; sve je dobro, vrlo dobro“. A Paja će reći:“Pa što su mene ubili, ta i ja sam to hteo“. Ovo, što Skovaso govoraše, karakteriše sadanje vreme i sadanju vladu. Ljudi koji celog veka praviše opoziciju knez Mihajlu, ti ljudi dokopaše se sada najviših mesta, pa još uz to s najvećom neumesnošću svojoj radnji daju neku važnost spomenom kneza Mihajla. Kandidati vlade koju htede stvoriti Paja Radovanović, ti su i ovoj sadanjoj vladi doglavni ljudi! To je drsko ismevanje spomena knez Mihajla!

www.momcilodjorgovic.com

(Nastavak u narednom broju Nedelja Danas)