Nikola Lunić, kapetan bojnog broda: Srbija se mora suočiti sa samom sobom

To je slučaj i sa našim regionom koji iste događaje interpretira na više načina ostavljajući tako korisniku izbor koji mu se najviše sviđa.

Za razliku od istorije, lična sećanja predstavljaju komplementarnost sreće i bola koji su tako povezani i zavisni da su u stvari naš svet, naš univerzum i naša osobenost. Prirodno je da dozivamo lepa sećanja i da se utapamo u njih, idealizujući tako i našu ličnu istoriju i okruženje koje je bilo deo našeg života.

Detinjstvo sam uglavnom proveo na pločnicima Dioklecijanove palate, ali i među neopisivim lepotama dalmatinskih sela. Split, Biočić i Kričke bili su toponimi moje sreće, dečije bezbrižnosti i radosti. I taj rimski kamen imeratorske palate, pitomost krajiških polja, nepokornost Promine i nepredvidivost Jadranskog mora su utkali raznobojnu potku u dušu dečaka neopterećenog izazovima koje nameće današnje savremeno društvo.

Teško je i zamisliti kako bi izgledao civilizacijski razvoj kojeg bi kreirala neiskvarena dečija duša. Ali ne treba se zavaravati da je odrastanje uvek bilo lako. Svakodnevno smo se suočavali sa argumentom snage koji smo naučili poštovati, ali smo među generacijom razvijali i snagu argumenta.

Još u najranijem detinjstvu smo se naučili kodeksu časti koji nam je govorio da je, na primer, sramota udariti druga na podu ili nasrnuti na devojčicu. Kazna za to je bio žig podlosti koji se teško skidao. Upravo zbog tako divnog odrastanja, često se zavaravamo nostalgijom i nedostatkom rodnog grada ili stare kuće, a radi se u stvari o nepovratnom gubitku srećnog detinjstva.

Nakon roditelja, jedna od najuticajnijih ličnosti za oblikovanje moje individualnosti je bila učiteljica Ruža Mandić, koja je uvek kod nas tragala za granicama mogućeg i istovremeno ultimativno štitila svu decu od bilo kakvih ekstremističkih etiketiranja. Čak se ni one zahtevne 1972. kad sam u mom Splitu za neke bio samo „Ciganin“, nikad nisam osećao ugroženim u njenoj beskompromisnosti za jednakost i pravdu.

Tokom osnovne škole sam pokazao interesovanje za formalne i prirodne nauke, pa je srednja tehnička škola bila moj prirodan izbor. Kao odličan učenik u osnovnoj, ni srednja škola nije bila preveliki izazov tako da sam završio za elektroničara za računsku tehniku, a elektrotehnički fakultet (FESB) je bio moj logičan nastavak obrazovanja.

Položio sam prijemne i za FESB i za Mornaričku vojnu akademiju (MVA), ali na tom životnom raskršću, saobraćajac je bio moj tata koji je uvek meni ostavljao konačan izbor. Međutim, smatrao je i da treba da znam da će mi kao nagradu kupiti novog „stojadina“ ako upišem MVA. Odluka je brzo doneta, ali nije bila pogrešna. Nikada se zbog nje nisam ni preispitivao ni pokajao.

Kao tadašnjem pitomcu MVA, podrazumevala su se i određena ograničenja poput izlazaka u grad ili zabrane upravljanja motornim vozilima. Treba naglasiti da mi je tata ispunio obećanje, ali vožnja auta je bila izazov, kao uostalom i svakodnevni izlasci u zanosni grad. Sankcije su bile brojna prekoredna dežurstva, što nam u to vreme nije teško padalo.

Česta krstarenja školskim brodom „Jadran“ i učešće na poslednjoj vojnoj paradi 1985. u Beogradu su ostale najlepše uspomene zauvek uklesane u mom srcu.

Po završetku treće godine MVA, izabrao sam hidrografsko-navigacijsku specijalnost, a po promociji u potporučnički čin raspoređen sam na VPBR-32 „Koper“. S obzirom na osnovnu specijalnost, brzo sam prekomandovan u Hidrografski institut gde sam svoju dalju karijeru vezao za nautičku kartografiju i istraživanje Jadranskog mora.

Sama služba u Hidrografskom institutu je bila zahtevna zbog čestog terenskog rada, ali ambicija sticanja novih znanja je bila mnogo veća, posebno u oblasti ispitivanja manevarskih osobina brodova. Živeti sa morem i na moru je bilo sve što sam u to vreme želeo.

Nakon hidrografskog obezbeđenja Ratne mornarice u Splitu i Kumboru, vojnu karijeru sam nastavio kao profesor navigacije u Vojnoj akademiji u Beogradu, a potom u Upravi za međunarodnu vojnu saradnju i Vojnoobaveštajnoj agenciji.

Početak 90-ih nam je doneo predznake brutalnog raspada Jugoslavije. Razbijeno staklo na ulazu Hrama Sv. Save u Splitu u kojem sam kršten 1966, nekad se moglo okarakterisati i kao prolazni bes nezrelih mladića, ali kad to javno uradi starija generacija, onda je to predstavljalo zlosutni predznak.

Nikad i nijednog trenutka se nisam dvoumio oko ličnog opredeljenja, jer zakletva jednom data ostaje zauvek. Iako mi je rastanak sa rodnim gradom teško pao, svoju sudbinu sam vezao za Ratnu mornaricu koja je nažalost doživela sudbinu SFRJ. Zanemarena, propadala je u Crnoj Gori tiho i bez vapaja, a sa njom i sudbine predivnih ljudi koji su izabrali čast umesto partikularnih nacionalnih interesa.

I niko se nije iz takvog raspada okoristio. Mnogi su poginuli, a njihove porodice trajno osakaćene u tuzi i bolu; drugi su raseljeni, a stečenim bogatstvom pokušavaju da od srca otkupe nostalgiju; treći u histeriji nacionalizma pokušavaju da od crkve dobiju spasenje.

Čak je i moj rodni grad, sačuvavši lepotu mislio da će očuvati kosmopolitizam i mediteranski senzibilitet, ali je prodao dušu đavolu i za šaku groša palata usamljena čeka sezonske turiste, bez dece i bez perspektive. Lični ožiljci se leče u tišini sećanja, a moja porodica raseljena širom sveta pokušava prihvatiti bezosećajnost novih okruženja, njihovu ravnodušnost i nebrigu. Korov tuge i nostalgije nam svima uništava uspomene, a sa njima i naše živote.

U spirali nerazumevanja, neverice i zabluda dočekali smo i NATO bombardovanje 1999. kad smo potpuno zatrli istinu podgrejavajući nadu u isporuku ruskog oružja iako je to Moskva eksplicitno odbila. U tom ratu izgubila je i Srbija i NATO, a najviše međunarodno pravo kreirajući zavodljivi presedan koji će opstajati u budućnosti kao legalan izgovor za mnoge sukobe.

Nesporno je da srpski i albanski narod moraju pronaći model zajedničkog suživota, ali nametanje neodrživog jedinstvenog slučaja samo kreira potencijalna žarišta širom sveta i zamrznuti konflikt na Zapadnom Balkanu. Zato se nadam da će obe strane shvatiti, a međunarodna zajednica podržati, primenu EU principa irelevantnosti granica i unapređenja bezbednosnog poverenja.

Dobiti postavljenje u diplomatiji predstavlja privilegiju jer ste u mogućnosti da doprinesete unapređenju interesa Srbije u složenom spoljnopolitičkom okruženju, često na strateškom nivou. Bio sam akreditovan u Ujedinjenom Kraljevstvu, a u Norveškoj na nerezidencijalnoj osnovi. Kao nekadašnja imperija, London pragmatički sledi postulate postavljene još 1848. od strane lorda Palmerstona, koji je rekao da oni nemaju večnih saveznika, ni trajnih neprijatelja, već samo večne i trajne interese.

Čak su i svoju strategiju spoljne politike racionalno bazirali na samo tri principa: zaštita britanskih građana, zaštita globalnog uticaja i promocija sopstvenog prosperiteta. Kada to naučite i upodobite pristup, nije teško pronaći ni zajedničke interese. U određenim oblastima saradnje sam uspeo inicirati i unaprediti bilateralne vojne odnose, ali neke ideje su ostale samo na papiru isključivo zbog nerazumevanja i predrasuda kod generala bez vizija koji nisu mogli da prevaziđu sopstvene zablude.

Sada živimo u bezbednosnoj iluziji vojne neutralnosti koju političari svih ideologija bezbrižno eksploatišu uvećavajući sebi rejting i istovremeno ugrožavajući Srbiju. Koncept vojne neutralnosti je u savremenom kontekstu bezbednosnih izazova jednostavno neodrživ, a posebno ne takav koji se bazira na konceptu totalne odbrane kako je to objašnjeno u Strategiji nacionalne bezbednosti.

Srbija nema istorijsko nasleđe koje nalaže neutralnu politiku, niti je u zemlji postignut unutrašnji konsenzus o preciznoj definiciji neutralnosti, a konačno ne postoji ni volja međunarodnih faktora da nam takav status priznaju. Samim tim, Srbija se danas nalazi u statusu neutralizma koji je protivan vitalnim interesima zemlje jer nas uvodi u izolacionizam, nebezbednost i nepoverenje.

Smatram da formalna neutralnost ili stvarni neutralizam nije istinski izbor građana baziran na nacionalnim vrednostima i interesima, već je Srbija samo žrtva kontinuiranog i veoma agresivnog hibridnog rata Rusije kojoj to u ovom trenutku odgovara.

Bez obzira na svoju istoriju, danas je Rusija agresor i okupator, što je i zvaničan stav naše spoljne politike. Spirala nezaustavljive histerije, netolerancije i neracionalnosti u međunarodnim odnosima je naša realnost. Savremenici smo drastičnih geopolitičkih promena, a Srbija još ne shvata da se već grade neki novi „Berlinski zidovi“.

Nažalost, naši građani više brinu za sudbinu civilizacije, nego što se interesuju o perspektivi našeg društva i balkanske agonije. Danas nam se društvo ponovo nalazi na spoljnopolitičkom raskršću birajući između deontološke i utilitarističke etike, odnosno između utopijske međunarodne pravde i vitalnih nacionalnih interesa.

Nadam se da će Srbija pronaći snagu da joj održiva budućnost i perspektiva mladih budu važniji od lutanja lavirintom u potrazi za međunarodnom pravdom koju niko nikad nije pronašao.

Osnovali smo Savet za strateške politike kao neprofitno udruženje građana sa ciljem da doprinesemo uspostavljanju održivog, bezbednog i prosperitetnog demokratskog društva. Kao osnovni nacionalni interes u ovakvim globalnim izazovima, Savet vidi i promoviše Srbiju na Zapadu, što nam uslovljava čak i geografija, a ne samo privredni, tehnološki, bezbednosni ili spoljnopolitički interesi.

Jednom jasno moramo reći i pokazati da nam je interes sopstvene zemlje ispred instrukcija iz kremaljskih dubokih katakombi. Onog trenutka kad je Moskva definisala EU kao neprijatelja, jasno je bilo da Beograd mora ubrzano harmonizaovati svoju spoljnu politiku sa ZSBP EU.

Srbija nikad nije previše brinula o posledicama nekonstruktivnih pregovaranja i često je izlazila iz njih sa argumentacijom neprihvatljivih ultimatuma. Setimo se samo Rambujea i naše pogrešne interpretacije o pravu kosovskih Albanaca na referendum, a zanemarivanja činjenice da je nacrt dokumenta predlagao volju naroda i relevantnih vlasti uz striktno poštovanje Helsinškog završnog akta koji garantuje nepromenljivost granica i teritorijalni integritet.

Beograd jednostavno nije shvatao geopolitičke promene 90. i sopstveni značaj. Na osnovu zabluda o međunarodnoj pravdi i bratskim odnosima sa Rusijom donosio je odluke koje su bile devastirajuće za državu i društvo. Mnogi nisu upoznati sa ulogom Rusije na Zapadnom Balkanu 90-ih godina, a drugi to zanemaruju zbog lepih boja svojih iluzija. Uprkos verovanju mnogih o „bratskom“ savezništvu, Rusija je podlo kršila embargo UN i posvećeno naoružavala Hrvatsku obučavajući njihove pilote i posade PVO sistema, organizujući logističku podršku, edukujući tehničko osoblje i osnivajući čak i tehničku bazu za kompletno održavanje vazduhoplova.

I sada nas mnogi ljuljuškaju u kolevci iluzija i tako sprečavaju u suočavanju sa realnošću, ali i sa posledicama. Vraćanje KiM u državno pravni okvir Srbije predstavlja samo jednu fantazmagoriju koju je nemoguće ostvariti bez rata, a predlog dela opozicije o zamrznutom konfliktu je upravo priprema društva za neizbežni konflikt.

Posledice odbijanja EU sporazuma, odnosno zaustavljanje pristupnih pregovora i povlačenje investicija imale bi manje posledice za Srbiju od suočavanja sa „drugim merama kojima bi se pokazalo kako oni koji nisu u saglasju sa EU moraju da prođu“. Srbija je strateški zavisna od svog okruženja, a bliska istorija nas je nažalost naučila da kad jednom polete avioni iz Avijana, kasno je za menjanje spoljne politike.

Srbija je danas, nakon nedavnih tragedija, pred suočavanjem sa samom sobom i preispitivanjem vrednosnih postulata. Moramo se zapitati da li u savremenom vrtoglavom tehnološkom razvoju razumemo mladu generaciju i šta se od nas očekuje da im ostavimo u nasledstvo. Posebnu pažnju moramo posvetiti bezbednosti Srbije i svakog pojedinca, kao i artikulaciji spoljnopolitičkih ciljeva.

Ovoj državi ne trebaju političari koji ne žive svoja ubeđenja, a vojsci generali koji se spremaju za prošle ratove.

Ovoj državi ne trebaju političari koji ne žive svoja ubeđenja, a vojsci generali koji se spremaju za prošle ratove. Neophodna nam je kredibilna ponuda na političkom tržištu ideja, ali i sposobnosti odgovora svim vrstama bezbednosnih pretnji.

Pored toga, Srbija očajnički treba nadu i motivaciju, bez diplomatskih kalkulacija i sa jasnim spoljnopolitičkim identitetom i orijentacijom prema Zapadu. Preskupo je iluzije plaćati budućnošću naše dece, a emocije slobodom i napretkom. Zato bi trebalo da nam i formalno Strategija spoljne politike osvetli put ka večnim i trajnim interesima Srbije koje ćemo svi slediti.

O sagovorniku

Nikola Lunić je kapetan bojnog broda u penziji i bivši izaslanik odbrane Republike Srbije u Londonu i Oslu. Suosnivač je i izvršni direktor Saveta za strateške politike. U Ratnoj mornarici i Vojsci Srbije bio je na raznim položajima, a imenovan je i za nacionalnog koordinatora za saradnju sa Centrom za bezbednosnu saradnju RACVIAC. Po završetku vojne karijere, bio je angažovan i kao ekspert Misije OEBS-a u Srbiji. Završio je Mornaričku vojnu akademiju i master studije pomorskog inženjerstva u Splitu, specijalizaciju hidrografije u Trstu, program globalne bezbednosti univerziteta Harvard u Bostonu, a magisterij iz oblasti matematičke kartografije i Generalštabno usavršavanje u Beogradu.