Nikola Šainović kao „lični izaslanik“ Slobodana Miloševića

Glavni srpski pregovarač za Kosovo je bio Nikola Šainović, procena je Majkla Filipsa, bivšeg načelnika štaba šefa Kosovske verifikacione misije od novembra 1998. do povlačenja međunarodnih posmatrača 20. marta 1999. godine.
Do takvog zaključka svedok je došao na osnovu Šainovićevog ponašanja na sastancima sa predstavnicima KVM, krajem 1998. i početkom 1999. godine. Šainović se, kaže Filips, predstavljao kao „lični izaslanik“ Slobodana Miloševića za Kosovo, na sastancima je sedeo odmah do šefa KVM Viljema Vokera i najviše je govorio, a ostalim članovima srpske delegacije je davao „smernice i uputstva“. Svedok smatra da se njegova moć videla i po tome što niko od drugih srpskih pregovarača na Kosovu pred početak sastanka „ne bi seo dok to ne učini Šainović“.
Odgovarajući na pitanja branioca Tome File, Filips nije poricao da je Šainović zvanično bio predsednik Komisije savezne vlade za saradnju sa KVM, te da se sa tog položaja zalagao da dođe do političkog rešenja kosovske krize. No, i pored verbalnog zalaganja članova komisije za mirno rešenje i saradnju sa KVM, međunarodnim posmatračima je često bilo onemogućeno da obavljaju svoj posao, pre svega u pogledu slobodnog kretanja Kosovom, kaže svedok.
Poput mnogih stranih diplomata i posmatrača koji su svedočili na suđenju „Kosovskoj šestorki“ političkih, vojnih i policijskih zvaničnika Srbije, Filips je ukazao je na to da je srpska strana koristila prekomernu silu odgovarajući teškom artiljerijom na napade OVK iz lakog naoružanja. Naveo je primer Mališeva koje je u novembru 1998. godine „doslovno sravnjeno sa zemljom“, a svi meštani proterani u okolna brda. Kaže da su srpski predstavnici, među kojima Nikola Šainović i Sreten Lukić, na svaku primedbu KVM da koriste „prekomernu silu“, odgovarali kako oni „moraju da štite interese Srba, pošto to ne radi OEBS.“