NIN saznaje: Za više od pet godina počinjeno 7.724 dela iz oblasti krijumčarenja i nedozvoljene proizvodnje, držanja, nošenja i prometa oružja

Pozivale su se na identično međunarodno istraživanje sprovedeno 2007. (Anketa o lakom oružju, koje je sproveo Diplomski institut za međunarodne i razvojne studije iz Ženeve).

I tada je istraživanje podrazumevalo velikodušnu marginu greške, jer se procena količine oružja u Srbiji kretala od 2,1 do četiri miliona komada, pa je kao srednja vrednost odoka uzet broj od tri miliona, i to legalnog i nelegalnog oružja ukupno.

Dodatna nevolja bila je što se ta studija, pak, pozivala na drugu, još raniju, iz 2005, koju je uradila Centrala za kontrolu malokalibarskog i lakog naoružanja za Jugoistočnu i Istočnu Evropu (SEE-SAC) pri Programu Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).

Nasuprot tome, nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je 2015. izneo procenu da su brojne akcije legalizacije, zaplene i predaje nelegalnog oružja (organizovane 1992, 1997, 1999, 2003, 2007. i 2015) njegovu realnu količinu u opticaju svele na između 200.000 i 900.000 komada.

Ukoliko saberemo današnji registar MUP-a o broju legalnog oružja (760.000 komada u posedu oko 570.000 vlasnika među kojima su i fizička i pravna lica) s procenom količine nelegalnog oružja (neka bude niža, od 200.000, premda u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku broje do 1,1 milion), dobićemo zaključak da u Srbiji postoji između 1,1 i 1,9 miliona oružja ukupno.

I koju god računicu uzeli u razmatranje, dolazi se do činjenice da smo među najnaoružanijim zemljama sveta po glavi stanovnika.

„Čak i da uzmemo najkonzervativniju procenu MUP-a o 200.000 ilegalnih cevi i dalje se radi o ogromnom broju ilegalno naoružanih ljudi“, kaže za NIN Saša Đorđević iz Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala.

I upravo stručnjaci za pitanje naoružanja ukazuju da se više od 95 odsto krivičnih dela počini nelegalnim oružjem. Iako su podaci o velikoj količini nelegalnog oružja i krivičnih dela koja se počine baš tim naoružanjem poznati već dugo, vlast u Srbiji je pokušala da preuzme neke konkretnije korake tek nakon dve nedavne tragedije, 3. i 5. maja.

Predsednik Aleksandar Vučić dan posle drugog masakra obelodanio je da će građani moći bez ikakvih posledica da predaju oružje u roku od mesec dana, zaključno sa 8. junom, ali i predložio
dvogodišnje uvođenje moratorijuma na izdavanje novih dozvola, izuzev za lovačko oružje, kao i pooštravanje kaznene politike za posedovanje nelegalnog oružja.

Prema podacima koje je 28. maja saopštio MUP, do tada je predato 36.265 komada oružja.

Kakvi su dometi ove akcije, bar kada je reč o broju predatog naoružanja, moći će da se razmatra kasnije, ali Mile Novaković, nekadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije, smatra da bi svakako bilo bolje, kao što je i urađeno u mnogim razvijenim zemljama, da je država odvojila određeni novac i ponudila građanima da od njih otkupi legalno oružje.

„Neuporedivo se više krivičnih dela počini nelegalnim oružjem, jer onaj ko hoće da izvrši krivično delo obično i traži nelegalno oružje. Ne mislim tu na komšijske i porodične obračune“, kaže Novaković.

Istovremeno, sagovornici NIN-a ukazuju da je za mere koje bi dale nešto konkretnije rezultate potrebno angažovati timove stručnjaka iz bezbednosnog sektora, sudova i tužilaštava, kao i iz nevladinih organizacija, te da su ovakve nepotpune mere predložene isključivo zbog vođenja računa o političkom rejtingu.

U tom kontekstu, stručnjacima je posebno sporna mera kojom se predviđa oštrija kaznena politika, što se do sada u Srbiji, kao i u mnogim zemljama, nije pokazalo preterano efikasnim.

Advokat Božo Prelević, nekadašnji koministar unutrašnjih poslova i predsednik nevladine organizacije Leks, kaže da je u Srbiji od 2000. do danas više puta pooštravana kaznena politika, ali je i povećavan broj učinilaca tog krivičnog dela.

„To znači da se povećanjem kazni ne smanjuje količina oružja, već se povećava broj okrivljenih u zatvoru koji ranije nisu osuđivani. Populistički je govoriti da su za velike količine oružja krive sudije i da će to promeniti pooštravanje kaznene politike. Nijedan moj okrivljeni, bilo dok sam radio kao sudija ili sada kao advokat, nije znao kolika je kazna za držanje oružja, a vlast misli da će veća kazna da destimuliše nove počinioce. Za smanjenje kriminaliteta je mnogo važnije koliki će procenat ljudi koji su počinili krivično delo biti osuđen nego kolike će kazne biti. To je bio zaključak i konferencije o oružju u Ujedinjenim nacijama 2000, kojoj sam prisustvovao. Te godine je, recimo, u Srbiji osuđeno manje od 50 odsto izvršilaca krivičnih dela. U SAD je te godine bilo 76 odsto, a u nordijskim zemljama još veći procenat osuđenih. Mislim da je danas broj osuđenih počinilaca u Srbiji ne veći od 40 odsto onih koji isto tako krše zakon, ali vlast ne želi to da prizna. Zašto je ovo važno? Zato što je najmanje osuđenih zbog posedovanja nelegalnog oružja“, navodi Prelević.,

Dodaje da je u Srbiji problem i legalno oružje, jer se dozvole dobijaju preko veza sa vlašću i korupcijom, pa se dešava da osuđene vođe kriminalaca imaju dozvole za naoružanje. U tom svetlu, znakovit može biti i podatak koji predočava Saša Đorđević.

„Policija je 2022. registrovala 28 organizovanih kriminalnih grupa, ali nijedna od njih se nije teretila za krijumčarenje oružja, već za teška ubistva, krijumčarenje droge, visokotehnološki kriminal i prostituciju.“

A kada smo već kod krijumčarenja i krivičnog dela nedozvoljene proizvodnje, držanja, nošenja i prometa oružja i eksplozivnih materija, prema podacima koje je MUP dostavio NIN-u, u proteklih pet godina i četiri meseca tekuće godine ih je počinjeno 7.724 i podneto je 7.555 krivičnih prijava protiv 7.863 osobe.

Istovremeno, prema Republičkom javnom tužilaštvu u poslednje tri godine je osuđeno 2.643, lica, od toga 1.265 na zatvorske kazne, dok su ostale bile novčane i uslovne. Ovakva statistika ukazuje da oštrija kaznena politika ne daje očekivane rezultate i da su potrebne druge mere.

Božo Prelević, istovremeno, navodi da je 2016. vlast „u naletu nepoverenja prema sudijama i tužiocima“ uvela drastične kazne za neovlašćeno držanje i nošenje oružja za povratnike, koji su ranije bili kažnjeni za isto delo.

„U praksi je moguće da i za jedan metak budete osuđeni na kaznu zatvora od godinu do pet godina, a u slučaju ponovljenog dela dobijete od pet godina pa naviše. Dakle, ako vam ponovo nađu jedan metak bićete osuđeni na više od pet godina robije. Za neosposobljeno oružje, a u praksi to je obično oružje predaka iz Prvog i Drugog svetskog rata, ako ga ima više, može da se dobije čak 12 godina. Treba napraviti razliku u zakonu, kao što je nekad bilo, među onima koji drže trofejno, neosposobljeno oružje i onih koji nekom prete i koriste ga u obračunima. Sada najavljuju da će pooštriti kazne, a napravili su sporazum sa ubicom iz grupe Veljka Belivuka na 12 godina zatvora. Ili, ako prođeš na crveno i ubiješ tinejdžerku na pešačkom prelazu dobiješ godinu dana kućnog zatvora. Očito je da ove zakone ova vlast primenjuje samo na obične građane, ali ne i na sebe same“, kaže Prelević.

Još jedno od pitanja koje je za sada bez odgovora je činjenica da Srbija ima restriktivan Zakon o oružju i municiji, a da ipak spada među najnaoružanija društva.

Neka istraživanja pokazuju da je taj broj čak 39 „cevi“ na 100 stanovnika.

Sagovornici NIN-a ukazuju na očigledne manjkavosti u zakonu, ali i činjenicu da je u Srbiji izražena kultura oružja, te da se ono zbog istorije i dalje identifikuje kao simbol snage, porodične stabilnosti i izjednačavanja sa tradicijom i sposobnošću da se brani porodica, politička zajednica ili država.

„Zakon jeste restriktivan, ali se on suštinski ne primenjuje, ne postoje ni mehanizmi kojima bi se utvrdilo koliko se zakon u praksi zaista poštuje. To se vidi i na primeru tragedija u `Ribnikaru` i Mladenovcu. One pokazuju da se oružje nije čuvalo u skladu sa zakonom. Drugi problem je koliko su kvalitetni zdravstveni pregledi prilikom izdavanja dozvole za posedovanje oružja“, ističe Đorđević.

Javni tužilac Višeg tužilaštva u Pančevu Gordana Čolić ukazuje na još jedan problem u sprovođenju zakona. Ona za NIN objašnjava da u Srbiji važeći zakoni nisu usklađeni.

„U Krivičnom zakonu, a i u članu 23. Zakona o javnom redu i miru postoji delo pretnje službenom licu oružjem, ali su propisane različite kazne. U krivičnom zakonu je znatno veća, a u Zakonu o javnom redu i miru mnogo manja, pa mislim da bi član 23. tog propisa trebalo izbrisati.“

Čolić, takođe, ukazuje da „krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje i nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, propisano članom 348. Krivičnog zakonika, najpre obuhvata osnovni oblik kojim je propisano da ko neovlašćeno izrađuje, prepravlja, prodaje, nabavlja, vrši razmenu ili drži vatreno oružje, konvertibilno ili onesposobljeno, njegove delove, municiju, eksplozivne materije ili minska eksplozivna sredstva, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom“.

Ona ukazuje da zakonom nisu precizirane neke stvari i navodi: „Konvertibilno oružje je ono koje izgledom podseća na vatreno oružje i koje se može prepraviti tako da ispaljuje bojevu municiji.

U praksi najčešće, kada je takvo oružje u pitanju, tražimo veštačenje kada se zapleni gasni pištolj da se vidi da li je prepravljen.

Praksa je i da se za sva oružja ručne izrade traže veštačenja, da se vidi da li su ubojita. Problem je i mesto prebivališta onog ko ima dozvolu za držanje oružja. Dešava se da neko drži obezbeđeno oružje u vikendici ili kamp prikolici, a ne na adresi gde je prijavljen.

Imamo slučajeve da se supružnici razvedu, a suprug je poneo oružje sa sobom, pa i ako ga čuva propisno ono je na adresi na kojoj on nije prijavljen. U praksi se gleda svaki slučaj pojedinačno i takve stvari rešavamo od slučaja do slučaja.

Zakon, takođe, ne precizira ’šta je veća količina oružja’ za koju propisuje strože kazne.“

Široka rasprostranjenost i dostupnost vatrenog oružja ukazuje se kao naročito važan problem i u slučajevima femicida kao rodno zasnovanog zločina ubistva, naročito u kontekstu
partnersko-porodičnih odnosa.

Dodatan problem predstavlja činjenica da su mediji, saopštenja nadležnih organa od slučaja do slučaja i izveštaji nevladinog sektora u izostanku zvanične statistike jedini referentni
pokazatelj.

Analizom medijskih izveštaja i godišnjih izveštaja Mreže „Žene protiv nasilja“ došli smo do podatka da je od 2010. do 31. decembra 2022. u Srbiji izvršen 381 femicid.

Zločin je vatrenim oružjem ili eksplozivnom napravom izvršen u 123 slučaja, od toga pištoljem ili revolverom čak 95 puta (77,2 odsto) i lovačkom puškom 24 puta (19,5 odsto). Ovo pokazuje da je veliki broj femicida sproveden vatrenim oružje iz kategorije „B“, koje fizička lica mogu nabavljati, držati i nositi na osnovu isprave nadležnog organa.

To, međutim, ne znači da su sva oružja kojima je učinjen zločin bila u legalnom vlasništvu počinioca, štaviše.

Tek svaki četvrti komad oružja bio je u legalnim tokovima, 22 je bilo u nelegalnom vlasništvu, u jednom se slučaju radilo o službenom oružju.

U šezdeset slučajeva – ili, u praktično svakom drugom – nije bilo moguće utvrditi zakonski status naoružanja.

U još dva slučaja, nadležne institucije su po prijavama oduzele legalno oružje nasilnicima, što nažalost nije sprečilo potonja ubistva koja su bila izvršena drugom vrstom oružja.

Ovoj statistici treba pridodati i podatke za tekuću godinu: do zaključenja ovog broja NIN-a izvršeno je 17 femicida, od čega je u pet navrata korišćeno vatreno oružje.

Tekst preuzet iz NIN-a.