Niš: SOS telefonu na romskom i srpskom jeziku se do sada javilo više od 7000 žena koje su trpele nasilje

„Nažalost, mi u praksi nemamo, recimo, socijalne stanove za žene žrtve nasilja koje izađu iz Sigurne kuće. U praksi te žene po izlasku iz Sigurne kuće najčešće ne dobijaju ni mesečnu finansijsku podršku, u periodu od šest meseci ili godinu dana, kada su najranjivije i treba da reše stambeno i egzistencijalna pitanja. Najčešće nemaju ni organizovanu podršku u nalaženju posla, a sa njima su najčešće i deca koju imaju sa nasilnikom. Pred nama je zaista veliki zadatak da napravimo čitav korupus programa za podršku ženama sa iskustvom nasilja“, kaže Saćipović.

Ona kaže da je neophodno unaprediti pravnu regulativu koja reguliše ovu oblast. Ne bi trebalo, recimo, generalizovati potrebe žena koje trpe nasilje, već sagledati svaku od njih ponaosob.

Neophodno je poboljšati hitne mere, kao što je recimo udaljenje nasilnika iz stana, jer ona ne odgovara pripadnicama manjinskih grupa ili osoba sa invaliditetom.

Romkinje, na primer, često žive u proširenim porodicima, sa roditeljima ili braćom nasilnika, pa kad on ode u policijski pritvor ostaju sa njima i trpe dodatnu torturu jer su ga prijavile.

Žene sa invaliditetom, pak, nakon što policija zadrži nasilnika, često ostaju same, bez neophodne podrške, kaže.

„Naše korisnice najčešće prijavljivljuju psihičko i verbalno nasilje, koje je najteže za pokretanje krivičnih prijava, pošto ne ostavlja vidljive fizičke posledice. Nasilnici ih vređaju, uništavaju im integritet i samopouzdanje, zabranjuju im komunikaciju sa roditeljima, pijateljicama i okolinom, pa one ne smeju da odu kod njih ili čak ni da sa njima razgovaraju. Ponekad ih i zaključavaju u kući. Prete im da će im ubiti ili povrediti voljenu osobu- decu, majku, oca, brata…“, kaže Saćipović.

Ona dodaje da se te žene, uprkos izolaciji i strahu u kojem žive, odlučuju da prijave nasilnika tek kada dožive fizičko nasilje. Tek fizički bol ih „natera“ da okrenu SOS telefon i eventualno pokrenu postupke.

„Govorile su nam od različitim iskustvima fizičkog nasilja – od šamara do udaraca pesnicama, zbog kojih su imale teške povrede. Nasilnici su ih gađali najrazličitijim predmetima, udarali bejzbol palicama ili šipkama. Neke od njih su imale opekotine od cigareta gašenih po telu“, kaže Saćipović.

SOS telefonu Udruženja Osvit je, inače, za 17 godina, koliko on postoji, nasilje prijavilo oko 7200 žena, od kojih su 2600 pripadnica romske zajednice.

Sve korisnice te socijalne usluge dobijaju besplatnu psihološku i pravnu pomoć, a četiri advokata ih zastupa pred sudom.

Stručno obučene konultantkinje im pružaju osnovne informacije o njihovim pravima, zakonskoj regulativi koja ih štiti, nadležnim institucijama, kao i redosledu institucija kojima treba da se obrate, kako bi skratile vreme od prvog koraka do sudskog postupka.

Zadatak svih u SOS telefonu je da između ostalog te žene osnaže sve dok ne sagledaju ono kroz šta prolaze i same ne donesu odluku.

Ovaj SOS telefon je jedini u u Srbiji dostupan 24 časa dnevno, a prvi na romskom jeziku u Evropi.

Osnovan je 2005. godine, kao gradski SOS telefon za Romkinje žrtve nasilja, da bi 2007. godine postao SOS telefon na srpskom i romskom jeziku, u kojem rade volonterke srpske i romske nacionalnosti.

SOS telefon Osvita ima kancelariju u Nišu a postoji i u Vranju, licenciran je kod resornog ministarstva i radi u skladu sa standardima konvencije Saveta Evrope.

Najbolja saradnja sa policijom, lokalna samouprava na začelju

Ana Saćipović kaže da bi trebalo unaprediti saradnju specijalizovanih ženskih organizacija sa nadležnim institucijama koje se bave problemom nasilja nad ženama.

Osvit, dodaje, najbolje sarađuje sa Policijskom upravom Niš, a da je pri Osnovnom javnom tužilaštvu formirana Grupa za koordinaciju u okviru koje sarađuju nadležne institucije i organizacije koje se bave ovim problemom.

Trebalo bi poboljšati saradnju sa lokalnom samoupravom, a za početak formirati multisektorske timove za ovo pitanje, koji su ranije postojali. Aktuelni Zakon o rodnoj ravnopravnosti obavezuje lokalne samouprave da najkasnije do kraja 2024. počnu da finansiraju specijalizovane ženske organizacije i SOS telefone za nasilje nad ženama.

Dodaje da su, recimo, u Pirotu, Bujanovcu, Vranju i Užicu programi zaštitite žena bolje isplanirani i finansirani nego u Nišu.

U ovim gradovima i opštinama žene koja izađu iz Sigurne kuće dobijaju po 20.000 dinara mesečno tokom godine dana, kao vid podrške za rešavanje stambenog ili osnovnih egsitencijalnih pitanja. Niš ne pruža takvu finansijsku podršku ženama koje izlaze iz Sigurne kuće.

Među SOS konsultantkinjama i novinarke

Među konsultantkinjama SOS telefona Osvita su socijalne radnice, sociološkinje, novinarke, pedagoškinje, sa sedmim stepenom stručnosti. Sve one prošle su više obuka za ovu vrstu usluga.

Žene žrtve nasilja mogu se javiti SOS telefonu Osvita na broj 0800100909.

Više informacija iz ovog grada pogledajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Dugoročna vremenska prognoza: Kakvo nas vreme očekuje do kraja avgusta?

„Spotlajteri“ nastavljaju sa osvajanjem regiona – 16 nastupa na devet festivala u avgustu

„SNS ima većinu za formiranje vlasti, lična zahvalnost Vučiću“: Predsednik Skupštine grada Niša zakazao konstititutivnu sednicu novog saziva za 12. avgust

Niška Medijana „jedina slobodna opština u Srbiji“: Posle 12 godina izabrala predsednika opštine koji nije naprednjak