Nisam se ni prošetao Sarajevom

Mada relativno često putujem, mrzim pakovanje, uglavnom otvorim orman i nabacam u kofer sve što je popeglano, što obično i nije neki širok izbor.

Nije ni danas.

Putujem sa koleginicom Anđelijom na Sarajevo filmski festival, zasigurno najvažniji filmski festival našeg regiona. Ponedeljak je već četvrti dan SFF, ali „Industry“ deo tek počinje. Dakle, za sve neupućene iza festivalskog glamura, crvenih tepiha, filmskih zvezdi, blistavih premijera i uzbudljivih koktela i žurki odvija se čitav jedan paralelan festivalski život koji se sastoji od beskonačnih sastanaka, razgovora, panela, prezentacija, predavanja, radionica i još mnogo, mnogo drugih „aktivnosti“ koje su kombinacija diplomatije, prodajnih veština i marketinga, a sve to kako bi filmski profesionalci i institucije pronašli partnere za svoje projekte i strategije, kako bi se razmenile ideje, te kako bi se upoznali novi ljudi ili se potvrdio značaj onih na koje već računamo.

I to zovemo „Industry“.

Pola putnika u avionu za Sarajevo su naravno filmadžije, što nije ni čudo jer ove godine je prisustvo Srbije zamašno, između ostalog praktično smo u gotovo svim programima „CineLinka“, imamo po tri filma u takmičarskim selekcijama dokumentarnog i studentskog filma, a od ove godine smo i pokrovitelji nagrade „CineLink Drama“. Već tokom pedesetominutnog leta (bez posluženja) krećemo sa razmenama informacija koji se kreću od neproverenih vesti pa do čistog ogovaranja, jednostavno, u ovom poslu biti „apdejtovan“ je najvažnije.

Nakon kratke vožnje mini-busom tokom koje su prisutni evocirali uspomene na najgora sletanja u životu (gde se Sarajevo nekako uvek dosta dobro kotira) smeštamo se u hotel „Holidej“ (koji je u međuvremenu izgubio ono „Inn“), Anđelija na prvi sprat jer mrzi visinu i vožnju liftom i uopšte sve što ima veze sa prostorom bez prozora, a ja na deseti jer volim lep pogled koji se ovog puta ipak sveo na prozore druge zgrade i parče kule „Dnevnog avaza“.

Ali zato je soba veća od većine stanova u kojima sam živeo.

Nakon pola sata trčimo na prve sastanke u hotel „Evropu“ čija terasa će nam biti kancelarija narednih dana. Tu je već puno ljudi koje znamo i ne znamo, ali filmadžije se upoznaju lako i brzo, sem toga svi nosimo bedževe na kojima piše ko smo i zašto smo tu tako da je pretvaranje prilikom slučajnih susreta sa ljudima koji su nam „odnekud poznati“ umnogome olakšano.

Odličan sastanak sa predstavnicima Tršćanskog festivala, njihov sjajan „Industry“ program se fokusira na spajanje zemalja iz različitih krajeva Evrope. Razgovori koji zajedno sa kolegama vodimo već godinu dana urodili su plodom, fokus sledećeg koprodukcijskog marketa će biti na približavanju zemalja našeg regiona sa zemljama Skandinavije. Bingo!

Nakon par sati različitih sastanaka jurimo na premijeru filma „Žaba“ Elmira Jukića koji je urađen u koprodukciji Bosne, Srbije, Makedonije i Hrvatske. Ko nije gledao briljantnu pozorišnu predstavu sada nešto od te glumačke magije može da oseti i u ovom jednostavnom ali izuzetno dirljivom filmu. Reakcije publike izuzetno tople, stajaće ovacije za Emira Hadžihafizbegovića i ekipu.

Povratak u hotel, kikiriki iz mini-bara kao večera.

Sutra je naporan dan.

UTORAK, 15. avgust

Kako je većina gostiju smeštena u istom hotelu već na doručku počinju prvi neformalni sastanci, razmenjuju se informacije o novim praksama, talentima, ko je tu a ko nije, ko možda dolazi a ko ne i zbog čega.

Pomalo razočarani hotelskim kadaifom krećemo u hotel „Evropa“ na jutarnji set sastanaka. Tamo srećemo i naše divne domaćine Amru Bakšić Čamo i Jovana Marjanovića, koji vode „CineLink“ program, ljude koji u sebi spajaju znanje, talenat, toplinu, humor, besprekorni profesionalizam. Zbog njih je na SFF sve tako lako i jednostavno.

Pola dvanaest, pred gostima „CineLinka“ ja i predstavnici Hrvatske, Crne Gore i Slovenije predstavljamo programe poreskih olakšica za snimanje u svojim zemljama. Hrvatska je u zaradi još uvek ispred nas (jeste, „Game of Thrones“), ali hvatamo korak i to se primećuje.

Po podne predstavljanje projekata za „CineLink Dramu“. Od šest prihvaćenih projekta čak četiri su srpska ili u koprodukciji sa Srbijom.

Pripreme i provere za sledeći dan koji su svi ovde već počeli da zovu „Srpski dan“, imamo „Industry koktel“ nakon koga ide svetska premijera nove serije Dragana Bjelogrlića „Senke nad Balkanom“, za koju vlada ogromno interesovanje, pa onda žurka povodom toga.

A ne treba da podvlačim da imamo reputaciju da znamo kako se prave žurke.

Sedam je sati, premijera novog dokumentarnog filma Biljane Tutorov „Kada dođu svinje“. Puna sala, što nije često za dokumentarce. Odličan film koji upečatljivo spaja intimno i političko. Biljanina tetka, glavna protagonistkinja filma je prisutna, osvaja publiku „na keca“. Žurka povodom takmičarskog programa u dvorištu „Muzeja istorije“.

Sjajna atmosfera, energična muzika, dobro raspoloženi gosti. Najzad srećemo i divnu Elmu Tataragić, poznatu scenaristkinju i selektorku takmičarskog programa. Mada žurka uzima zamah, ipak se rano vraćamo u hotel jer sutra je naporan dan.

Opet.

SREDA, 16. avgust

Prepun dan.

Sastanci, sastanci, sastanci.

Think tank panel direktora filmskih centara i fondova, Nemačka, Holandija, Turska, Belgija, Francuska i region. Moja malenkost daje uvodnu reč. Puno ideja. Puno ideja neprimenljivih na naše uslove. Neke možda… ipak. Videćemo.

Istovremeno u Atrijumu Ivana Miković i Nebojša Bradić sa „RTS“ predstavljaju dramski program ove kuće. Izgleda moćno.

Potpisujemo sporazum sa Grčkom koji će, nadamo se, stimulisati distributere da pokažu malo veće interesovanje za filmove koji dolaze iz naših zemalja. Pionirska inicijativa koja bi trebala da inspiriše region. Videćemo.

Domaćini smo zvaničnog koktela „CineLinka“. Sala se brzo puni. Svi saradnici sa SFF dolaze da nas pozdrave, uključujući direktora festivala Mira Purivatru. Tako se to radi.

Ulaznice za „Senke nad Balkanom“ su najtraženija roba, rasprodate su munjevito, zovu razni da pitaju za zdravlje i uz put za karte.

Nakon koktela želimo da se prošetamo gradom, ali pljušti kiša. A večerašnja žurka je predviđena na terasi. Veselo.

Premijera „Senki“.

Ogromna gužva, kako se to kaže „atmosfera prožeta iščekivanjem“.

Gledamo prve dve epizode, sjajna produkcija, dobar zaplet, nešto potpuno, potpuno novo za region. Poklon Bjelogrlića i ekipe, ženski deo prilično glamurozan.

Dok izlazimo prisluškujemo (pozitivne) komentare.

Ups, kiša još pada. Žurka je premeštena u salu gde smo i mi imali koktel. Zatičemo ogroman broj ljudi koji su već tamo. U cugu se stvara dobra atmosfera.

Uživancija.

ČETVRTAK, 17. avgust

Glavni događaj danas, regionalna premijera novog dokumentarnog filma Borisa Mitića „Slatko od ništa“ koji je premijeru imao na festivalu u Lokarnu.

A tu je i dodela nagrada.

Jutro, poslednji sastanci, festivali, Kotbus, Lezark, Berlinale. Biće ovo uzbudljiva godina.

Premijera prolazi odlično. Predivan, poetski filmski esej, nešto potpuno originalno što sigurno nikada niste videli. Od onih filmova koje zaželite da pogledate ponovo, ali odmah. Siguran kult. Igi Pop kao narator, „Tajger Lili“ muziciraju.

Boris časti publiku rakijom ispred bioskopa. Prvoklasna divlja kruška. To se zove marketing.

Veče nagrada. Prva „CineLink Drama Award“ ide nemačko-srpskoj koprodukciji „Svi panteri su pink“. Projekat za seriju „Glicerin“ Ivana Kneževića i Miloša Pušića dobija „Special Mention“.

„Special Mention“ i za Slobodana Šijana za projekat filma „The Great tram robbery“. Glavna nagrada za gruzijski film „Strašna majka“, očekivano i uz opšte odobravanje, koliko sam shvatio.

Brzo se izvlačim sa koktela, umor me je sustigao, a imamo jutarnji let za Beograd.

Dok se pešice vraćam u hotel shvatam da se u stvari i nisam ni prošetao Sarajevom.

Autor je direktor Filmskog centra Srbije