Nišijama: Misliti katastrofu

Međunarodna filozofska škola u Parizu, koju je, sredinom osamdesetih godina prošloga veka, osnovao Žak Derida sa grupom saradnika i prijatelja, verovatno je najizrazitiji primer „primenjene dekonstrukcije“ i živog paradoksa, jer, između ostalog, međunarodna ekipa vrhunskih filozofa-predavača za svoj angažman ne dobija nikakav novac, škola ne dodeljuje nikakve diplome, a pristup i učestvovanje u radu dostupni su svakome! Ili, kako to u filmu kaže predavač Fransoa Nudelman, „škola ne služi ničemu“. Profesor Nišijama biće gost Filozofskog fakulteta u Nišu 30. septembra (12 sati) i Kulturnog centra Beograda (galerija „Artget“) 2. oktobra u 19 sati, gde će, uz projekciju filma, gledaoci moći da razgovaraju sa japanskim filozofom.

Poslednjih godina, međutim, naročito posle zemljotresa, cunamija i havarije atomske centrale Fukušima, koji su 11. marta 2011. pogodili Japan, Judži Nišijama se okreće pojmu katastrofe. Japanski filozof nastoji da ovome pojmu pronađe mesto u kulturnom i simboličkom prostoru savremenih društava, da istraži njegovu istoriju, ispita fenomen filmova-katastrofa, nosivost romana koji obrađuju tu temu, kao i katastrofičke odjeke u popularnoj kulturi. Ono što Nišijaminom projektu daje dodatni osećaj verodostojnosti, jeste što je Japan u dvadesetom veku bio izložen kako prirodnim katastrofama, tako i učincima atomskih bombi, dakle katastrofama koje su izazvali ljudi.

Šta je to katastrofa, pitamo japanskog filozofa na početku razgovora za Danas.

Katastrofa u smislu (zlo)kobnog i nesrećnog događaja, zastrašujuća i žestoka nesreća koja prekida normalan tok života i potpuno menja poredak stvari, dakle događaj koji uništava, ruši, izaziva smrt i beznađe, javlja se tek u 16. i 17. veku. Pre toga, a naročito kod starih Grka, reč „katastrophe“ (od „kata“ – odozgo, naniže i „strephein“ – okrenuti) značila je preokret, zaokret, odlučujući okret. Dakle, taj izraz se nije upotrebljava nužno u tragičkom značenju i pre je shvatan kao obrtanje istorijskog toka, bilo da je ishod toga preokreta srećan ili nesrećan. „Katastrophe“ je značilo rasplet u pozorišnom komadu, razrešenje zapleta. Kod Aristotela, recimo, izraz „peripeteia“ (peripetija, zaplet) odgovara smislu katastrofe kao onoga što unosi promenu u nepredviđenom smeru, to jest pozorišni gest koji izbija na neočekivan način u predstavi i uvek se oslanja na „verovatnoću ili nužnost“. Ta se reč potpuno razlikovala od drugih reči poput kataklizme, propasti, pošasti, nevolje. Sa modernim dobom, međutim, smisao toga pojma se menja i dobija zlokobno značenje, pre svega kao užasna i iznenadna nesreća. Otud danas imamo čitav niz izraza: pomorska katastrofa, železnička katastrofa, avionska nesreća, finansijska katastrofa, itd.

U filmskoj industriji žanr katastrofe veoma je snažan. Otkud njegova privlačnost?

– Savremeni čovek se užasava mogućnosti događaja koji bi njegov život promenio iz temelja. Uprkos tome, u svakodnevnom životu ne samo da smo navikli na predstave katastrofe nego nas one i privlače. Filmske i romaneskne katastrofe nas, istovremeno, i plaše i uzbuđuju. Problem je, međutim, što su u našim modernim društvima spektakli katastrofe isuviše banalizovani. Naša realnost i naša fikcija sačinjene su, istovremeno, iz ekstremnog užasa i banalne fascinacije katastrofama. Mešaju se likovi i gledaoci, realnost i fikcija… Najčešće mi znamo kako će se dogoditi katastrofa, ali ne verujemo u to. Ne verujemo ozbiljno u to da će nas katastrofa dotaći. Dakle u osnovi našeg viđenja katastrofe upravo je teatarska struktura. Upravo je to ono što privlači filmovima katastrofe, bili ono holivudski ili ne. Uostalom, i u naučnoj fantastici imamo sličnu strukturu. U romanu Meri Šeli The Last Man iz 1826. godine imamo kraj sveta bez ikakve hrišćanske interpretacije.

Judeo-hrišćanski svet (islamski takođe) živi pod senkom katastrofe. Imenom Apokalipse označen je horizont kraja. Da li japanska tradicija poznaje tu i takvu vrsta kraja?

Svaka kultura, svako društvo poseduje metafizičko tumačenje katastrofe. U staroj Kini je postojao odnos darivanja i kazne koji stižu s nebesa. Prirodna katastrofa je, za Kineze toga doba, bila kazna koja stiže s nebesa zbog iskvarenosti društva. To je kinesko shvatanje prodrlo u Japan i delovalo je sve do XX veka. Čak je i 2011. godine, kada je Japan bio pogođen zemljotresom, cunamijem i havarijom Fukušime, gradonačelnik Tokija Šintaro Išihara (mene što se tiče fašista i rasista) izgovarao takve stvari. Ali može se reći da je tradicionalno japansko tumačenje različito od zamisli apokaliptičkog kraja vremena. U budizmu, na primer, ne postoji pojam početka i kraja sveta.

U kakav biste odnos doveli prirodnu katastrofu s jedne strane, i katastrofu do koje je doveo čovek s druge?

– Pre moderne tehnološke evolucije čovek je poznavao samo prirodnu katastrofu. Zemljotres, tajfun, cunami, vulkanska erupcija, poplave… kada nas četiri elementa (zemlja, vazduh, vatra, voda) napadnu čudesnom silinom, ne ostaje nam drugo do da bežimo glavom bez obzira. Na slikama su te sile često predstavljene kao divlje i nemilosrdne. Kako im se suprotstaviti? Budući da čovek nije odgovoran za to, ono što može da učini jeste da se prilagodi prirodi, da nekako nadoknadi krhkost svojih društava pred prirodom. Tome nasuprot, katastrofe koje izaziva čovek nisu drugo do simptomi samoga čoveka. Ekološkim, industrijskim i društvenim krizama uzroci su tehnološki ili politički. Tehnologija ne štiti čoveka od prirode, već služi njenom radikalnom preobražaju, čime se stvaraju uslovi za katastrofe. Čovek je, naravno, odgovoran za katastrofe koje sam proizvodi. Problem je, dakle, kako da se čovek prilagodi sebi samome da razume sopstvenu krhkost.

Simbolički oblici katastrofe važan su deo društvenog života.

– Da, društvo koje je pogodila prirodna katastrofa zadržava sistem verovanja u kome ima puno simboličkih izraza koji nastoje da umanje štetu. Ta i takva društva nastoje da katastrofu „razinkarniraju“ (disembody), da je liše puti, kako bi iznova uspostavili kulturalni poredak. Tako se iznova simbolizuje divlje nasilje prirode, ali se prirodi ne shvata kao „surovo čudovište“, već ona postaje „majka priroda“ na takav način da se ponovo može smestiti u kulturalni režim. Saobrazno ponavljanju dvostrukosti Dobra i Zla i šemi kružne vremenitosti, simboličke predstave katastrofe zadržavaju harmonične odnose između prirode i kulture u društvu. No, kada je reč o ljudskim katastrofama stvar stoji drugačije. Kada kultura opustoši samu sebe, nije lako iznova restaurirati simbolički sistem određenog društva. Samodestruktivna kultura nije više zaštitnički činilac, a odnosi između prirode i kulture zahtevaju ozbiljan preokret na simboličkom planu.

Kakvi su politički ulozi katastrofe? Vi ste oštar kritičar japanske vlade…

– U Japanu kao, uostalom, i u većini razvijenih zemalja, politika atomske energije stvorila je, od 1960. godine, mreže moći koje čvrsto kontrolišu društvo i ekonomiju. Posle apsurdne havarije u Fukušimi otkrivene su mreže moći koje protivreče demokratskom uređenju, a što je dovelo do stvaranja protivnuklearnog pokreta. Građani su postali svesniji društvenih problema koje proizvodi nuklearna energija. Problem je što su mreže moći povezane sa nuklearnom energijom ponovo živnule zahvaljujući vrlo konzervativnoj vladi. Napetost između građana i vlade i dalje traje.

Šta se može naučiti iz iskustva katastrofe?

– Barem od sedamdesetih godina prošloga veka pojam rizika se proširio na ekonomska i bezbednosna polja. Pretpostavljalo se da se rizik unapred uračunava u ono što radimo. „Rizik upravljanja“, „rizik procene“, „rizik komunikacije“… moguće je predvideti virtuelni rizik. Ali katastrofe se događaju u realnosti. Naučnici, recimo, kažu da je verovatnoća da se desi havarija nuklearne elektrane izuzetno niska. Ipak, nesreće se događaju: ostrvo „Tri milje“ u Americi, Černobilj u Sovjetskom Savezu, Fukušima… dakle po jedna katastrofa na svakih 13 godina. Nasuprot toj logici rizik-prevencija-upravljanje, moramo da naučimo da katastrofu mislimo na drugačiji način.

Fukušima se mora zatvoriti

Savremena istorija Japana obeležena je katastrofama: atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, razaranje Tokija, cunami, Fukušima…

– Taj „trostruki događaj“ od 11. marta 2011. godine stvorio je katastrofu bez presedana, mešavinu prirodnih događaja, zemljotresa i cunamija i katastrofu koju su proizveli ljudi, dakle oštećenje atomske centrale Fukušima. Dve godine i šest meseci posle „11. marta“ može se reći da se delovi pogođeni katastrofama oporavljaju, te da se ljudima vratila nada. Ako se, dakle, uništavanje shvati kao faza koja prethodi renesansi, tada je „11. mart“ važan preokret u japanskom društvu, pre svega kada je reč o prirodnim katastrofama i novim energetskim politikama. Ipak, daleko smo od toga da otklonimo posledice katastrofe. Više od 3 miliona izbeglica (od toga 54 hiljade ljudi živi oko Fukušime, a zabranjeno im je da se, u naredne 4 godine, vrate u svoje domove), 2.300 ljudi je umrlo posle katastrofe. Fukušima se mora zatvoriti. No, na delu je banalizacija katastrofe. Kako je pokazalo iskustvo dvadesetog veka – i to nije slučaj samo sa Japanom – katastrofa se ne okončava naglo, odjednom. Period posle katastrofe traje dugo. Katastrofa je ozbiljno pitanje našeg doba.